DRUGA STRANA RATA U AVGANISTANU: Ispovest američkog MARINCA će vas naterati da se DOBRO ZAPITATE!

Rat u Avganistanu je, makar za SAD, naizgled gotov.

Američke trupe su se povukle, talibani su preuzeli vlast, a mnogi ratni veterani, ali i građani SAD, pitali su se da li je sve bilo uzalud, pogotovo kada se zna da je Vašington potrošio na Avganistan više od dva biliona dolara.

Izveštaj od 124 strane Specijalnog istražnog tela za rekonstrukciju Avganistana (SIGAR), tela američke vlade, bacio je svetlo na korupciju, nesposobnost zvaničnika i mračnu apsurdnost čitavog poduhvata.

Nijednog trenutka Amerika nije istinski kontrolisala Avganistan, ali su zvaničnici iz Vašingtona želeli da vide opipljive rezultate. U regionu u kome američke trupe nisu mogle da napuste svoje baze a da ne budu napadnute brojanje koliko je novca potrošeno postala je jedina mera o kojoj su komandanti mogli šefove tačno da izveštavaju.

Budžeti su proširivani u velikim razmerama, uprkos protivljenju brojnih agencija koje su smatrale da zasipanje Avganistana novcem “ne osvaja zaista srca i umove” i da je to vrlo neefikasna strategija, prenosi portal “Mint pres”.

Nije bilo velikih namera da se proveravaju finansije i kuda novac zaista ide.

Metju Hoh je bio u centru ovih bizarnih priča.

Služio je kao kapetan u američkim marincima i bio je zvaničnik Ministarstva odbrane i Stejt departmenta, a 12 godina je proveo u vojsci SAD i tamošnjoj vladi fokusirajući se na pitanja Iraka i Avganistana.

Međutim, 2009. godine je dao otkaz u Stejt departmentu, na poziciji u provinciji Zabul u Avganistanu, jer se nije slagao sa američkom politikom.

– Način na koji ste dokazivali da se bavite svojim poslom bio je trošenje novca. Merilo uspeha je bio novac koji se trošio na institucionalnom nivou. U glavama američkih političkih lidera, u Iraku i Avganistanu, potrošeni dolari bili su izjednačeni sa stvarima koje su bile izgrađene ili akcijama protiv terorista. Ali i sami talibani su uzimali novac! Talibani su se bavili gradnjom, to je bilo apsolutno ludo – objasnio je on.

S vremenom, talibani su preuzimali sve veću kontrolu. Jedan vojnik je Hohu rekao da kontroliše teritoriju samo onoliko koliko mu mitraljez seže, a da talibani kontrolišu sve ostalo.

Jedini razlog zašto nisu pregazili američke baze jeste to što su se plašili vazdušnih napada.

Još jedan važan razlog je bio, kako kaže Hoh, i to što su se sa NATO punktova delili milioni dolara u kešu lokalnim firmama i grupama, što je bio deo njihove misije – deliti ogromne sume novca u zemlji gde se jedva preživljava sa manje od dva dolara dnevno.

– Talibani su zarađivali tone novca na ovim punktovima, a svi su znali tačno gde novac ide – dodao je Hoh.

Da Amerika plaća militante možda je pojedinima zvučalo kao neka vrsta teorije zavere, ali je to zapravo davno ustanovljena činjenica. Poslednji izveštaj SIGAR-a je naveo da je Vašington “kupovao saradnju militanata”, što je, posledično, talibane činilo nezvaničnim podizvođačima američke vlade.

– Pričamo o fontani novca koju su talibani bili presrećni da uzmu. Bilo da su ga uzimali direktno ili preko rođaka talibanskog komandanta koji je bio označen kao izvođač ili saradnik, nema veze. Svi su znali za ovo i to čini ovu priču apsurdnom – rekao je Hoh.

U želji da osvoje Avganistance, američke snage su trošile ogromne sume novca na rekonstrukciju i društvene projekte. Međutim, novca je bilo više nego što su Avganistanci mogli produktivno da prime, toliko da američke agencije nisu više imale efikasan način njegovog isplaćivanja i nadgledanja. Sistem “keš u ruke” stvorio je široku mrežu korupcije koja je izdržavala ogroman broj ljudi, uključujući i one iz Vašingtona.

Važila je teza da su Avganistanci izvor korupcije i da povećano trošenje može s vremenom da smanji nivo zloupotreba, ali je posle nekoliko godina ove startegije Amerika shvatila da su upravo ogromna upumpavanja novca problem. Međutim, odlučili su da nastave sa tom praksom i da čak dodaju još više novca.

Preplavljivanje zemlje kešom prouzrokovalo je sijaset nepredviđenih ekonomskih posledica, tako da su određena mesta podsećala na ona iz doba zlatne groznice.

U provinciji Helmand, primera radi, učitelji su davali otkaze i počinjali da rade kao fizički radnici jer su plate bile mnogo veće usled rekonstrukcije zemlje, a to je ostavilo decu u mraku.

Hoh kaže da nikad nije video ništa slično.

– Živeo sam kao Skarfejs… Davao sam između 300.000 i 400.000 do čak pet miliona dolara nedeljno. Sve u kešu. Imao sam 50 miliona dolara u kešu. Najveća suma koju sam imao nadohvat ruke bilo je 24 miliona, u novčanicama od po 100 dolara, u sefovima u mojoj spavaćoj sobi. A nije bilo nikakve kontrole. Čim bismo ispratili novac iz sefa u Bagdadu, bilo je na meni kako ću dokumentovati trošenje novca i gde on završava. Nisu mi postavljeni nikakvi uslovi, ne šalim se. Nikakvih smernica niti zahteva za obezbeđivanje dokumentacije gde taj novac završava nije bilo – objašnjava bivši američki zvaničnik koji je i u Iraku imao manje-više isti zadatak.

Pošto američke snage nisu mogle slobodno da putuju Avganistanom, morali su lokalne saradnike da drže za reč, što je rezultiralo muljanju na svim nivoima. SIGAR je zabeležio jednu situaciju u kojoj je Amerika platila 2,4 miliona dolara za novo zdanje koje nikad nije korišćeno jer je izgrađeno van bezbednosnih perimetara baze za koju je objekat i naručen.

Pravljenje novca od američkog neznanja bilo je relativno sofisticirana operacija, toliko da je jedna organizacija iz Kandahara čak pružala izvođačima lažirane slike projekata, što je pomagalo lokalnim firmama da obrlate američke agencije.

– Konačna tačka našeg neuspeha nisu bili militanti. Bio je to teret endemske korupcije – rekao je svojevremeno bivši ambasador SAD u Avganistanu Rajan Kroker.

Pod Amerikancima proizvodnja heroina je eksplodirala. Kada su talibani svrgnuti sa vlasti 2001. godine, u Avganistanu se proizvodilo svega 185 tona godišnje, a taj broj se do 2017. povećao na 9.000, što je pretvorilu tu azijsku zemlju u prvu pravu narko-državu na svetu.

Trgovina drogom je uključivala gotovo sve na vlasti, uključujući i brata nekadašnjeg avganistanskog predsednika.

Pokušaji da se proizvodnji stane na put bili su potpuni promašaj, a često su poprimali i komičnu notu.

Lokalni farmeri su dobijali novac da ne sade mak, ali bi oni, uglavnom, uzeli keš i zasadili mak na nekom drugom mestu. Tako da su, istovremeno, bili plaćeni da sade i da ne sade mak.

Amerika je često plaćala lokalne narko-bosove da uništavaju polja ove dragocene biljke, a oni bi pustošili samo useve svojih rivala i tako postajali sve bogatiji i moćniji.

Lokalni moćnik Gul Aga Šerzai je bio jedan od boljih primera. On je u provinciji Nangarhar uništio useve svojih suparnika, dok je svoje, u Kandaharu, ostavio. Amerikanci su ga obasipali novcem jer su mislili da je on posvećen borbi protiv trgovine drogom.

– Mi smo njemu bukvalno dali 10 miliona dolara u kešu kako bi se otarasio konkurencije – rekao je Hoh.

Istina uvek prva strada

Objavljivanjem “Avganistanskih papira” 2019. godine javnost je saznala da se narod godinama obmanjivao o ratu u toj zemlji, tako što su zvaničnici stalno širili previše optimistične procene i brojke, znajući da nisu istinite, želeći da se okupacija nastavi unedogled.

A onda je ceo svet sredinom avgusta gledao kako Avganistanci očajnički beže iz zemlje pred najezdom talibana. Važno je napomenuti u kakvom stanju su Amerikanci ostavili Avganistan pre nego što su se tako neslavno povukli.

Iako tamo nisu cvetale ruže i pre nego što su strane trupe došle, najnovije ankete su pokazale da u Avganistanu žive najtužniji ljudi na svetu.

Devedeset odsto stanovništa preživljava sa manje od dva dolara dnevno.

Pre uspona talibana, američki novac je išao u ruke mudžahedina koji su se borili protiv Sovjeta, ali su i žene činile više od polovine studenata na avganistanskim fakultetima. Žene su činile 40 odsto svih doktora u zemlji, 70 odsto učitelja i 30 odsto zaposlenih u javnoj upravi.

Danas, manje od 20 odsto profesora čine žene, a samo 37 odsto devojčica može da čita. Pretpostavlja se da će ti brojevi sa ponovnim dolaskom talibana biti još gori.

Pobednici i gubitnici

Jasno je da u ovom ratu ima mnogo gubitnika, ali bilo je i kristalno jasnih pobednika. Čak i gubljenje ratova donosi novac, a veći deo je otišao poluprivatnim kompanijama i grupama iz predgrađa Vašingtona.

Hoh je istakao da je korupcija vladala podjednako među američkim i avganistanskim zvaničnicima.

Dogovori nisu dokumentovani, sve se zasnivalo na rukovanju, a niko nije ostavljao papirni trag.

– Međutim, dosta ovoga je bilo legalno – rekao je Hoh, dodavši da oko 40 odsto finansijske pomoći namenjene Iraku i Avganistanu nikada nije ni izašlo iz SAD.

Jedna od takvih grupa je nevladina organizacija “Creative Associates International” koja je ugovorila u Avganistanu poslove vredne 449 miliona dolara, među njima i projekat izgrađivanja obrazovnog sistema.

Organizacija je “redizajnirala” avganistanske udžbenike u kojima se uopšte nisu pominjale poslednje decenije njihove istorije, uključujući i talibane.

– Ne možete da kupite takvu kontrolu mišljenja ukoliko nemate nekoliko stotina miliona – rekao je jedan američki nastavnik.

Naravno, najviše novca su zarađivale kompanije za proizvodnju oružja.

Zašto se ratovalo?

Nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, SAD su ušle u Avganistan kako bi uhvatile Osamu bin Ladena, kome su prethodno talibani pružili utočište.

Prema nezvaničnim izveštajima, talibani su hteli da ga predaju trećoj strani ukoliko bi Amerika ponudila dokaze da je zaista povezan sa terorističkim napadom.

Međutim, američka misija se ubrzo promenila od uništavanja Al Kaide do suprotstavljanja talibanima, a kada je 2011. Bin Laden ubijen, nije više bilo govora o odlasku iz Avganistana.

Zanimljivo je da u prvom draftu američke vojne strategije za Avganistan 2009. godine nije bilo govora o Al Kaidi, zato što je NATO verovao da ta grupa “više ne predstavlja problem”, preneo je “Mint press”.

Bonus video:

(Espreso / 24 sedam)