BRITANSKI NOVINAR BRUTALAN: Karadžićeva dela su GNUSNA, ali šta ćemo sa onima koji su ZAPOČELI RAT, a to je ZAPAD?!

Britanski ministar spoljnih poslova Dominik Rab pohvalio je premeštaj Radovana Karadžića u zatvor u Velikoj Britaniji. Ali sve dok su zapadni lideri koji započinju ratove imuni na krivično gonjenje, priče o vrlinama „međunarodne pravde“ nisu na mestu, piše bitanski novinar Nil Klark u autorskom tekstu za Raša tudej.

„Trebali bismo se ponositi činjenicom da je, od podrške Ujedinjenog Kraljevstva da osigura njegovo hapšenje, do zatvorske ćelije sa kojom se sada suočava, Britanija podržala 30-godišnju potragu za pravdom za ove gnusne zločine“, tako je Raab objavio vest da će bivši predsednik bosanskih Srba Karadžić odslužiti ostatak svoje doživotne kazne za ratne zločine i genocid u zatvoru u Velikoj Britaniji.

Niko ne može sumnjati da su krivična dela za koja je 2016. godine sud UN osudio Karadžića - a to su genocid, zločini protiv čovečnosti i ratni zločini - zaista bila gnusna, a najgori zločin bio je masakr u Srebrenici, gde je ubijeno približno 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka snaga bosanskih Srba.

Međutim, iako nedvosmisleno osuđujemo takve zastrašujuće postupke - i naravno da oni koji se smatraju odgovornima za njih moraju da odgovaraju - u Rabovom prilično ushićenom tonu "Zar nismo divni?“ nešto je promuklo.

Ako stvari gledamo objektivno, za Britaniju se zaista ne može reći da je bila na strani „međunarodne pravde“ u poslednjih 30 godina. Ne pišem kao „britanski izdajnik“, već kao neko čiji je otac služio u oružanim snagama, a čiji je kum bio oficir RAF-a u Drugom svetskom ratu.

Moramo se vratiti u Drugi svetski rat, tačnije u Nirnberško suđenje vodećim članovima nacističkog režima na kraju rata, kako bi nam pomogli da razumemo trenutnu dvoličnost.

Danas mnogi misle da je nacistima suđeno zbog strašnih „zločina protiv čovečnosti“ koje su počinili tokom rata, poput holokausta. Ali najozbiljnija optužba protiv njih - kako dr Džon Lauland ističe u svojoj izvrsnoj knjizi „Istorija političkih suđenja“ - bila je da su započeli rat.

Otvarajući tužilaštvo, američki advokat Robert H. Džekson rekao je da je Nirnberg „prvo suđenje u istoriji za zločine protiv mira u svetu“, dodajući da je agresivni rat „najveća pretnja našeg doba“. Iznoseći svoje kazne, sudije su se složile, smatrajući da je „rat u osnovi zla stvar ... pokretanje rata za agresiju, dakle, nije samo međunarodni zločin, to je vrhovni međunarodni zločin, koji se razlikuje samo od ostalih sadrži u sebi nagomilano zlo celine“.

Džekson i sudije su dobro razumeli. Pokretanje rata je vrhunski međunarodni zločin, jer jednom kada ratovi započnu, zverstva neizbežno slede. Zverstva nastaju od početka rata, zbog čega agresori moraju u potpunosti odgovarati za svoje zločine protiv mira.

Džejms konoli je vrlo dobro istakao licemerje onih koji navijaju za ratove, ali koji se potom žale na užasne stvari koje se u njima događaju, kada je napisao: „Ne postoje humane metode ratovanja, ne postoji civilizovano ratovanje; sav rat je neljudski, sav rat je varvarski; prva eksplozija ratnih zabluda ikada zvuči sada kao pogrebno zvono ljudskog napretka."

Ono što možemo nazvati Nirnberškim principom - da je najveći zločin od svih pokretanje agresorskog rata - uglavnom je vladalo tokom starog hladnog rata, vremena istinskog ljudskog napretka. Ali nakon pada Sovjetskog Saveza, stvari su se promenile.

Budući da ih niko nije držao pod kontrolom, proglobalističke zapadne elite više nisu želele da budu ograničene „sitnicama“ poput nacionalnog suvereniteta.

Želeli su da mogu da izvrše invaziju na strateški važne zemlje koje nisu izvršile svoje naloge i čije su resurse priželjkivali. Dakle, Nirnberški princip je tiho zaboravljen i umesto toga rođeno je novo opravdanje za rat - „humanitarni intervencionizam“.

Više se nije pokretao agresorski rat - „vrhovni međunarodni zločin“. Vrhunski međunarodni zločin sada su predstavljala kršenja ljudskih prava u ciljanoj zemlji. Iako su se vođe ciljanih država rutinski upoređivale sa Adolfom Hitlerom, u stvarnosti su se oni koji im prete napadom ili invazijom ponašali više poput nacista, arogantnim zanemarivanjem nacionalne suverenosti.

Da imamo sistem „međunarodne pravde“ osmišljen da kažnjava slabe, ali pušta jake da pobegnu, pokazuje činjenica da su - kako ističe Lauland - međunarodni krivični sudovi nastali od devedesetih naovamo zaobišli „zločine protiv mira“.

Umesto toga, fokus je bio na kažnjavanju „ratnih zločina“ koje su počinili oni koji nisu na „zapadnoj strani“ nakon započinjanja ratova. Koliko je zgodno za spoljašnje „pokretače vatre“ koji pomažu u rasplamsavanju - i održavanju - sukoba poput onog u Siriji. Isto se odnosi na one koji su podsticali i podržavali nasilni raspad Jugoslavije devedesetih. Kao što sam napisao 2015. godine, „Iako je direktna odgovornost za Srebrenicu na onima koji su naredili i izveli klanje, valja podsetiti da se masakr nije dogodio u vakuumu. To je bio deo krvavog sukoba, koji se uopšte ne bi dogodio bez mešanja Zapada“.

Ali ometači, ljudi sa šibicama koji su palili čitave države, nikada ne budu uhapšeni. Na suđenjima za ratne zločine sudelovalo je dosta crnih Afrikanaca i Srba, ali ni jedan zapadni lider nije bio na optuženičkoj klupi. Kako to može biti samo kad razmotrimo pokolj koji su vojne intervencije pod vođstvom Zapada izazvale od devedesetih? Izveštaj „Brojanje tela“, koji su sastavili međunarodni lekari, 2015. godine otkrio je da je oko 1,3 miliona ljudi izgubilo život u takozvanom „ratu protiv terorizma“ u Iraku, Avganistanu i Pakistanu, koji su vodile SAD.

Godine 2003. Irak, zemlja koja nije predstavljala nikakvu pretnju ni Britaniji ni SAD, napadnut je na lažnoj osnovi da posjeduje oružje za masovno uništenje (VMD), koje se može sastaviti i lansirati u roku od 45 minuta. Ta ilegalna invazija dovela je do smrti stotina hiljada ljudi. Niko nije odgovarao.

Osam godina kasnije usledio je napad na Libiju. Zemlja koja je imala najveći indeks humanog razvoja u celoj Africi, a 2009. godine bombardovana je sve do poslednjeg kamena.

Izgovor za rat bio je „humanitarni“: „Novi Hitler/Ludi pas“ Gadafi će, kako nam je rečeno, masakrirati građane Bengazija. Pet godina kasnije, nakon što je Libija uništena kao funkcionalna država, bilo nam je dozvoljeno da čujemo istinu, kada je izveštaj Odbora spoljnih poslova Donjeg doma smatrao da „predlog da bi Moamar Gadafi naredio masakr civila u Bengaziju nije bio potkrepljen dostupnim dokazima“.

Opet, niko nije odgovarao. „Borac za pravdu“ Rab, vredi napomenuti, glasao je za vojnu akciju protiv Libije 2011. godine.

Godine 2017. Međunarodni krivični sud se konačno složio da pokrije krivično delo agresije kao svoju jurisdikciju, koja je stupilo na snagu 2018. godine - ali Britanija, koja je lobirala za odlaganje, bila je jedna od zemalja koja nije ratifikovala amandman.

Što nas vraća na Karadžića. Istog dana kada se ministar spoljnih poslova Velike Britanije toliko uzbuđivao zbog bosanskog Srbina koji dolazi u britanski zatvor, Toni Bler, koji je Britaniju uveo u irački rat, a takođe je bio na čelu kada je NATO - bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - bombardovao Jugoslaviju 78 dana 1999. godine, bio gost u emisiji ITV-a „Dobro jutro Britanije“. Čovek koji ga je intervjuisao bio je Alister Kembel, Blerov spin -doktor još od 2003. godine.

Ugodna diskusija „unutar šatora“ dotakla se Blerove frizure u stilu Gandalfa, ali nije - iznenađenje, iznenađenje - spomenula tvrdnje o iračkom oružju za masovno uništenje.

Čini se da je sve to bilo zgodno zaboravljeno. Daleko je bolje za zapadne elite da se fokusiraju na Karadžića ili nekog drugog ‘lokalnog’ ratnog zločinca, umesto da nam dozvole da vididmo širu, globalnu sliku. Jer da jesmo, a međunarodna pravda je zaista bila „stvarna“, Karadžić bi verovatno imao društvo u zatvoru.

Bonus video:

(Espreso/RT)