IZRAEL ILI PALESTINA? Pre nego što odaberete STRANU pročitajte ovaj TEKST! Nije onako kako na prvi pogled IZGLEDA

Životi Izraelaca, Jevreja, i Palestinaca, Arapa, duboko su teritorijalno ispreleteni. Ako pogledate kartu današnje države Izrael i Palestinske samouprave videćete da su oni deo iste celine. Naime, palestinski delovi zemlje, pojas Gaze, koji je pod kontrolom militantnog Hamasa, i Zapadna obala (koja je pod okupacijom Izraela) kojom upravlja vlada Fataha, nalaze se usred Izraela. Tako da rakete koje ovih dana lete iznad glava nedužnih civila i usmrćuju ljude na svim stranama zapravo padaju na istu teritoriju.

Zašto je sada došlo do sukoba, prvog ozbiljnijeg nakon 2014. godine?

Tenzije su počele zbog predstojeće deložacije palestinskih porodica sa spornog dela teritorije u istočnom Jerusalimu i sve većih trzavica između Izraelaca i Palestinaca u Starom gradu u Jerusalimu. Tada su se proteklog vikenda spojila dva procesa.

Palestinski muslimani slili su se na Plato džamije na ramazanske molitve, a veliki broj njih se okupio za Lejletul-kadr uveče 8. maja u znak obeležavanja otkrivanja Kurana proroku Muhamedu - koji se smatra ne samo najsvetijom noći ramazana, nego i celog islamskog kalendara.

U međuvremenu, neki izraelski Jevreji su se okupljali uoči Dana Jerusalima u ponedeljak, 10. maja, obeležavajući jevrejsku kontrolu nad Starim gradom u Jerusalimu osvojenu tokom Šestodnevnog rata 1967. godine. Glavni tačka tih proslava je Zapadni zid Brda Hrama - ista povišena platforma koju muslimani nazivaju Plato džamije.

Kompleks džamije Al-Aksa u starom gradu Jerusalima jedno je od najpoštovanijih mesta u islamu, ali ovo je i najsvetije mesto u judaizmu, poznato kao Hramovna gora (Har HaMoriah).

Došlo je do fizičkog obračuna između dve grupe ljudi koji je naterao policiju da reaguje, a sukob je ubrzo poprimio masovne dimenzije. Povređeno je više od 300 ljudi, demonstranti su policiju gađali kamenicama, a ona je uzvratila šok-bombama. Policija je u pokušaju da razdvoji sukobljene strane i ne dozvoli nerede širih razmera, optužena da muslimanima ne dozvoljava da se mole.

Sukobi su izbili pošto su se desetine hiljada vernika molile u džamiji Al-Aksa tokom najsvetije noći u muslimanskom mesecu Ramazanu. Palestinski Crveni polumesec saopštio je da je povređeno najmanje 90 Palestinaca, a 14 je prebačeno u bolnicu. Pre toga, izraelska policija zaustavila je desetine autobusa koji su prevozili poklonike do džamije, a jedan broj Palestinaca uhapšen je posle nereda u petak.

Ovo je bio signal za Hamas da reaguje. Radikalna palestinska organizacjia saopštila je da je u ponedeljak ispalila rakete na Izrael, zbog čega su aktivirane sirene za uzbunu u Jerusalimu i blizu granice s Gazom, kao odgovor na ranjavanje više od 300 Palestinaca u sukobima sa izraelskom policijom ispred džamije Al Aksa u starom delu grada.

Hamas, koji kontroliše pojas Gaze, dao je Izraelu ultimatum da povuče snage ispred Al Akse i sa još jedne tačke sukoba do u ponedeljak popodne. Nekoliko minuta nakon isteka roka, u Jerusalimu su zaorile sirene i začulo se nekoliko eksplozija. Hamas je preuzeo odgovornost i nije bilo neposrednih izveštaja o šteti ili žrtvama.

Raketiranje je potom nastavljeno sa obe strane, a sukob preti da se pretvori u pravi rat! U samo par dana svet su obišli snimci ubijenih i povređenih ljudi, srušenih zgrada, zapaljenih automobila, razorenih ulica, naroda koji panično beži pokušavajući da izbegne smrtonosne gelere...

I jedna i druga strana, kako je to bio slučaj i u prošlosti, međusobno se optužuju za izazivanje nasilja, a propaganda mašina radi punom parom. Svet je putem medija, a posebno preko društvenih mreža, pod baražnom paljbom uznemirujućih snimaka ljudske patnje i stradanja. Deca ostaju bez roditelja, roditelji bez dece, ljudi se mole na ruševinama svojih kuća, leševi u kafiću kraj kojeg je pala raketa... Ljudi zauzimaju strane. Jedni tvrde da je za sve odgovoran Izrael, koji Palestince tretira kao građane drugog reda i neprtestano vrši agresiju nad njima, dok drugi smatraju da se iza masakra, kao i obično, nalazi islamski terorizam u izvođenju glavešina Hamasa.

Uprkos dugogodišnjim naporima međunarodne zajednice da se postigne kakav-takav kompromis i razreši ovaj spor, i uprkos tome što je Izrael sklopio mir sa Egiptom i Jordanom, Izraelci i Palestinci do danas nisu uspeli da postignu mirovni dogovor. Glavni kamen spoticanja su status Jerusalima (koji obe strane smatraju svetim mestom), međusobno priznanje, granice, bezbednost, pravo na vodu uz reku Jordan, izraelska naselja na Zapadnoj obali, palestinska sloboda kretanja i pravo Palestinaca na povratak unutar granica Izraela nakon egzodusa nastalog usled izraelskog rata za nezavisnost.

Jedna od glavnih tački spora takođe je i tzv. pojas Gaze, praktično grad-država, od, po nekim procenama, 1.4 mliona ljudi, mada se tvrdi da ih ima i 1.8 miliona, zbijenih na maleckom prostoru koji je je dugačak jedva 40, a širok 12 kilometara. Gaza je okružena Izraelom i Egiptom, a ne može se povezati sa drugim, daleko većim delom autonomne palestinske teritorije Zapadnom obalom, jer se nalazi okružena zemljom koju kontroliše Izrael.

Međutim, najvažniji problem je, kao što rekosmo, Jerusalim, grad koji i Jevreji i Arapi smatraju svojom svetinjom. Po Jevrejskoj religiji u njemu se nalazi stena na kojoj se Avram spremao da žrtvuje sina Isaka, i upravo je na toj steni izgrađena Kupola na ostacima svetinje nad svetinjama - Solomonovog, odnosno Prvog hrama. Za Palestince, kako je to naglasio i Tim Maršal u svojoj knjizi "Zatočenici geografije" (izdavač na srpskom - Laguna, 2015), Jerusalim ima verski značaj koji se snažno oseća u celom muslimanskom svetu: grad se smatra trećim najsvetijim mestom islama, jer se veruje da se prorok Muhamed uspeo na nebo sa te iste stene, što je mesto na kome se danas nalazi "Najudaljenija džamija" - Al Aksa.

U vojnom smislu, smatra Maršal, streteški i geografski značaj Jerusalima nije veliki - nema nikakvu industriju vrednu pominjanja, nikakvu reku, ni aerodrom - ali u kulturnom i religijskom smislu značaj Jerusalima je ogroman.

Osvrt na nauralgične tačke ovog spora otkriva nam da je, kao što se već mnogo puta do sada ispostavilo, ovaj sukob nerešiv još od svog nastanka - 1948. godine, kad je Velika Britanija odustala od rešavanja teritorijalnog konflikta između Jevreja i nejevreja, pa ga prepustila UN-u. Tada je odlučeno da se spor reši formiranjem dve države na toj teritoriji, ali su Arapi bili protiv tog predloga, nakon čega je usledio rat, koji, s promenama snaga, formacija i apetita i dalje traje, a rešenje sukoba se ne nazire - zapravo, sada deluje da nikad nije bilo dalje. Paradoksalno je, ali čini se kao da su se obe strane navikle na stil života u konstatnom sukobu i nemaju ambicija da bilo šta promene ili prosto misle da je to nemoguće. Nevolja je što su milioni civila glineni golubovi u ovoj igri smrtonosnog inaćenja.

Sukob začet prošlog vikenda je sad već ušao u fazu koja je nama na ovim prostorima dobro poznata, a to je da se o svemu sve teže može govoriti hladne glave, jer broj žrtava neprestano raste i jezive slike se uvećavaju, podstičući cvetanje mržnje. Obe strane u izjavama postaju sve radikalnije i ostrašćenije, frljajući se sve brutalnijim pretnjama, od kojih običan svet ili upada u krvoločni kvazipatriotski zanos ili trne od straha.

Za razliku od običnog sveta, političari deluju kao da su jedva dočekali da do ovoga dođe. Pritom, naravno, stavovi obeju strana se uopšte nisu promenili. Sve je na onoj tački ključanja zbog koje trajni mir u tom delu sveta decenijama nije bio moguć, pa oba naroda žive u permanentnom ratnom sukobu koji prekidaju povremeni pasaži (napetog) mira.

Uskoro će se, nadajmo se ne prekasno, umešati međunarodna zajednica u pokušaju da se izbegne još veća eskalacija, ali usput se treba zapitati zašto je do ovoga uopšte došlo baš sada i na ovaj način.

Ovaj sukob dolazi, kako cene neki svetski analitičari, u vreme političkih kriza u Izraelu i Palestinskoj samoupravi.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu nije uspeo da sastavi koaliciju nakon četvrtog kruga izbora u samo dve godine. Potencijalno se suočava s krajem političke karijere jer gubi podršku javnosti.

U međuvremenu, palestinski predsednik Mahmud Abas upravo je otkazao parlamentarne izbore, koji su trebali biti održani prvi put nakon 2006. godine.

Razlog: njegova stranka, Fatah, loše je stajala u anketama. Abas, koji ima 85 godina, za predsednika je izabran 2005. godine, nakon što je umro Jaser Arafat, a mandat mu je trebao isteći pre 12 godina. Budući da lideri s obe strane nemaju legitimitet, sve je veća opasnost da će se ponašati nepromišljeno kako bi sačuvali svoju političku sudbinu.

Ovu situaciju je svojevremeno sjajno objasnio izraelski pisac Etgar Keret kojeg sam intervjuisao pre dve godine tokom njegovog gostovanja u Beogradu:

- Mislim da je danas demokratija totalno propala. Od lidera se traži da budu nesebični, pametni, etični, a današnji lideru su sebični, lažljivi, narcisoidni... A za to su krivi mediji i društvene mreže. Na primer, ako gledate nešto na televiziji vi želite da to bude uzbudljivo, a najuzbudljiviji su oni programi gde ima ubica, prevaranata, narkomana. Današnji lideri se trude da nam isporuče najbolji i najuzbudljiviji šou, to je onaj gde nas neko obavezno sj*be. Lideri poput Trampa, Borisa Džonsona ili Netanjahua nam ovakve šou programe isporučuju svakoga dana putem medija koje kontrolišu. Oni su kao tabloid - kazao je Keret, koji je inače jedan retkih izraelskih autora kojeg obožavaju i Palestinci.

Kao što vidite, i sada su tamošnji lideri isporučili uzbudljivi šou program za svetske medije...

U kojem stradaju nevini ljudi na obe strane!

Bonus video:

(Espreso/Dejan Katalina)