MOJ OTAC, UBICA! IMALA JE 25 GODINA KADA JE SAZNALA JEZIVU ISTINU: Jedan poziv rasturio celu PORODICU! (FOTO/VIDEO)

"Tata, da li si zaista ubio na stotine ljudi?" sigurno nije pitanje koji bi mnogi postavili svojim roditeljima.

Međutim, u Argentini ima onih koji su morali da se suoče sa tom temom.

Kada je pozvonio telefon u kući Analije Kalinec u Buenos Ajresu jednog avgustovskog prepodneva, nije ni slutila da će to uneti razdor u porodici.

"Bila je to moja majka. Rekla je 'Slušaj, nemoj da paničiš, ali tata je u zatvoru. Ne brini, sve je to samo politika". Do tog trenutka nikad tatin posao nisam povezivala sa diktaturom", rekla je Analija za BBC.

Njen otac je Eduardo Emilio Kalinec, bivši policajac koji je služio u vreme brutalne vojne hunte Horhea Rafaela Vidala koja je vladala Argentinom od 1976. godine do 1983.

Optužen je za najgore kršenje ljudskih prava u novijoj istoriji zemlje - za više od 180 otmica, mučenja i ubistava koja su se dogodila u tajnim režimskim logorima. Za sedam godina, koliko su bili na vlasti, mete su im bili politički disidenti - komunisti, socijalisti, sindikalci, studenti, umetnici... Oko 30.000 ljudi je nestalo, otimali su ih i pritvarali ljudi puput Kalineca. Ipak, Analija nikad nije znala mračne tajne svog oca, bar ne do 2005, kada je imala 25 godina i kada ju je majka pozvala...

Kalinec je pritvoren i više nikad nije pušten na slobodu. Osuđen je 2010. godine na doživotnu robiju jer je počinio zločine protiv čovečnosti.

"Pitao me je da li mislim da je čudovište. Ne znam šta je očekivao da mu kažem. On je bio moj voljeni otac, bili smo tako bliski. Bila sam u šoku", kazala je Analija.

Druga žena, Paula, takođe je doživela krah kada je otkrila tajne svog oca. Kada je imala 14 godina, nju i brata odveo je u jedan kafić i rekao im da radi kao policajac u civilu. Kasnije je shvatila da je bio špijun i da se "infiltrirao" među levičare kako bi otkrio ko su "izdajnici režima".

"Kada sam napokon shvatila ko je moj otac bila sam posramljena. Osećala sam se kao saučesnik. Sada znam nešto, a ne mogu ništa da promenim. To je kao kada vam neko poveri tajnu koju niste hteli da čujete i čuvate", otkriva Paula.

Prošle su godine dok se nisu pomirili sa tim iz kakvih porodica potiču. One su deo "grupe sinova, ćerki i rođaka počinilaca genocida". Tako bar sebe nazivaju. U javnosti otvoreno osuđuju ono što su njihovi očevi uradili zbog čega ih se porodice odriču.

Analija koja radi kao psiholog i nastavnik u školi, rođena je 1980. usred borbe hunte sa levičarima. Njena sećanja o ocu policajcu datiraju iz vremena kada je sve bilo gotovo. Seća se kako im je pekao roštilj, kako ih je vodio na treninge i pecanje. Ona i tri sestre su se udale mlade i politika ih nikad nije interesovala...

Dan nakon što ju je majka pozvala otišli su da posete oca u zatvoru.

"Odmah nam je rekao da ne verujemo u to što pričaju o njemu, da su sve laži. Rekao je da nema za šta da se izvinjava, da se "borio u ratu", i da ga sada "levičari ganjaju" iz osvete", istakla je Analija kojoj tad, kako kaže, ništa nije bilo jasno.

Za nju je diktatura bila prošlost i prvih godina nakon očevog hapšenja živela je u poricanju. Podržavala je majke i bake koje su i dalje tragale za svojim nestalima, ali je odbijala i dalje da poveruje da je njen otac odgovoran za to.

"Mislila sam da je to neka greška. Međutim, kada je suđenje počelo, shvatila sam da stvari nisu onakve kako je moj otac pričao", kaže ona.

Sa zločinima svog oca se prvi put suočila čitajući jednu od optužnica. Predmet od 800 strana bio je pun optužbi za najstrašnije zločine, potkrepljen iskazima preživelih. Opisivano je stanje u tajnim logorima, a Analija je pokušavala u celoj toj priči da zamisli svog oca.

Žrtve ga nisu znale po imenu, znali su ga kao "Doktora K".

"Odmah sam znala da je to on jer je jednom mojoj baki rekao da mu je to nadimak. Kada sam ga pitala otkud to, rekao mi je da ga tako zovu jer je uvek lepo obučen i sređen kao da je neki advokat, a mi ovde advokate oslovljavamo kao doktore. Možda su ga žrtve zvale tako jer je bio "doktor" u sobi za mučenje, koju su zvali "operativno pozorište"", priča Analija.

Sa ocem se suočila u njegovoj zatvorskoj ćeliji.

"Kada sam to uradila otkrila sam jednog veoma besnog čoveka koji je pokušao da odbrani neodbranjivo. I pokušavajući da uradi to potvrdio je moje najgore sumnje, a to je da je lično učestvovao u zverstvima", kaže Analija ne uspevajući da pronađe prave reči za ono kako se tada osećala.

Bilo joj je mnogo teško jer je prema njoj otac bio divan i mnogo ga je volela. Sa njim je imala predivne uspomene.

"U prvom trenutku morala sam da razdvojim dve stvari. Sa jedne strane je bio moj otac, a sa druge mučitelj. Morala sam to da uradim, inače bi mi glava eksplodirala. Onda sam na kraju shvatila da je to jedna te ista osoba, uvek je to jedna osoba", priča ova Argentinka.

Tokom suđenja na desetine svedoka identifikovalo je Eduarda Kalineca kao učesnika u ispitivanjima i mučenjima u tri različita logora. Opisivali su ga kao mladića prodornog glasa, u srednjim dvadesetim, niskog i tamnog, sa nabijenim vratom i brkovima.

Oni koji su preživeli su ga se bojali, jer su znali da ima "veoma grozan karakter". Većina iz logora nije preživela. Strahuje se da su mrtvi.

Ana Marija Kareaga imala je šesnaest godina i bila je u trećem mesecu trudnoće kada su je odveli. Seća se da ju je "doktor K" šutirao kada ju je pronašao u toaletu. Bio je veoma ljut kada je saznala da im je prećutala da je trudna. Tada je vikao: "Hoćeš da ti raširim noge i iščupam dete".

Migel Agostino je potvrdio da je Kalinec jedan od trojice muškaraca koji su ga pet dana zaredom neprekidno mučili i pržili strujom... Delija Barera je imala 22 kada su je odveli u tajni zatvor gde je Kalinec bio raspoređen.

"Vezali su mi oči, skinuli me golu i vezali su me za metalni krevet. Tada su krenuli da me prže strujom. Okrivili su me da sam podmetnula bombu u policijskoj stanici, a nisam to uradila. Tražili su mi imena", priseća se Delija torture u razgovoru za BBC, prenosi Telegraf.

Kaže da je Kalineca videla jednom tokom tih 92 dana koliko su je držali zatočenu. Povez na očima joj je bio popustio. Verovala je da je "doktor K" pravi doktor, jer joj je rekao da su joj slomljena rebra.

"Uspela sam da nakratko vidim njegovo lice. Nikad neću moći da ga zaboravim. Prepoznala sam ga i na suđenju", rekla je ona.

Suđenje Kalinecu trajalo je godinu dana, a to je samo jedno od mnogih suđenja koja se i dalje vode u Argentini za zločine koji su počinjeni pre skoro 40 godina. Više od 1.000 vojnika i policajaca osuđeno je za kršenje ljudskih prava na teške kazne. Oko 370 procesa i dalje je u toku.

Paula je Analiju upoznala pre nekoliko godina, kao i još nekoliko druge dece vojnika i policajaca koji su osudili ono što su njihovi očevi učinili. Ni to se nije dogodilo slučajno. Naime, Vrhovni sud je 2017. godine doneo presudu kojom se zločincima, poput Kalineca, omogućavalo da izađu na slobodu i da budu pomilovani. To je izazvalo masovne proteste. Oko pola miliona ljudi je izašlo na ulice i tražilo da se presuda povuče, na kraju je to i učinjeno.

Tada je Analija objavila potresan status na Fejsbuku i tako je sve krenulo. Javili su joj se ćerke i sinovi drugih osuđenih očeva i zajedno su izašli na ulice. Mnoge od njih su zbog toga porodice odbacile. Braća i sestre više ne pričaju sa njima...

"Bila sam toliko srećna što sam pronašla još nekog kao što sam ja. Znala sam da nisam jedina. Oni su me razumeli kao što niko nikad nije", priča Analija koja je do tada o svom bolu pričala samo sa psihologom.

Nada se da će zajedno sa grupom uspeti da natera svog oca da prizna zločine i tako omogući da i drugi zločinci budu optuženi.

Zbog toga planiraju da omoguće da deca zločinaca mogu da svedoče o svojim saznanjima. Da kažu nešto što su u detinjstvu čuli. Poput jednog mladića koji je krišom čuo oca kako priča da je žive ljude bacao iz helikoptera u okean.

"U društvu te osuđuju ako kažeš nešto protiv oca, ovo je patrijahalno društvo. Tvoj otac, tvoja krv. A šta kada ti je otac silovatelj, mučitelj, lopov?", pita Analija.

Ipak akcije njihove grupe ne nailaze na preteranu podršku. Pogotovo ne među žrtvama i rođacima žrtava.

"Neposlušni sinovi i ćerke imali su mnogo prilike do sada da progovore. Što nisu?", ogorčena je Delija Berera. Dodaje i da nikom od njih ne bi ni verovala, pogotovo onima koji i dalje kažu da vole svoje očeve iako su zločinci.

Deci zločinaca je i dalje teško da kažu da više ne vole svoje očeve.

"Nije lako obrisati sva ona lepa sećanja. Kako možeš malo da voliš, malo da ne voliš. Ja odbijam da zaboravim mog oca kakvog sam ja upoznala. Jedan deo mene i dalje ga drži u sećanju. To je to kontradiktorno sa čim ja moram da živim. Neki su se odrekli prezimena, ja to ne želim da uradim. Neću mom ocu da dozvolim da zadrži pravo na prezime. To je i moje prezime, moja porodica, moja istorija", kaže Analija.

Paula isto ne želi da promeni prezime. Ocu, dok je još bio živ, rekla je da će ga zadržati, "da bi mogla da ga opere".

Bonus video:

(Espreso/BBC)