ZAŠTO SU U HOLANDIJI PROTESTI TOLIKO BRUTALNI? Čuveni arhitekta misli da ima odgovor na ovo pitanje

Protesti u Europi zbog mjera protiv pandemije koronavirusa nisu retki. Ipak, oni najžešći nisu se dogodili ni u Francuskoj, u kojoj tokom pandemije povremeno protestuju “žuti prsluci”, ni u Nemačkoj, u kojoj se pojavio čak i zloglasni Q’Anon, a ekstremna desnica ima nezanemarivu snagu, te se infiltrirala čak i u snage reda. Najžešći su protesti u – Holandiji.

Kalvinizam i 2. svetski rat

Uzaludni su ostali apeli premijera na odlasku Marka Ruttea na protestante koji su prkosili zbog policijskog časa, uvedenog da bi se smanjilo širenje virusa. Stotine su uhapšene nakon što su protesti postali i nasilni, pri čemu su protestanti napadali i policiju.

– To što je motivisalo te ljude nema ništa s protestvovanjem. Reč je o kriminalnom nasilju koje ćemo tako i tretirati – govorio je reporterima ogorčeni Rutte. Sve je to trajalo danima, policija je morala koristiti i vodene topove. Sve je počelo ranije sve češćim običajem iz drugih zemalja – pozivom putem društvenih mreža, kome su se mnogi odazvali.

Jasno, podatak da je najmanje 13.686 osoba umrlo od koronavirusa čini se kao sasvim dovoljan razlog, ali Holandija nije i jedina tako teško pogođena zemlja. I susedna Belgija pretrpela je velike gubitke, ali u medijskim izveštajima ne nalaze se i ovako intenzivni višednevni nasilni protesti.

Branimir Medić je ugledni arhitekta, s kojim su razgovarali hrvatski novinari tokom Dana arhitekata, ponudio je jedno rešenje zašto u Holandiji postoji takav kolektivni duh.

– Kolektivna svest tamo je zaista vrlo jaka. Ja verujem da su Holanđani, kako bi preživeli, morali zajednički sagraditi brane, velika količina prostora tamo je ispod nivoa mora, morali su se zajednički odbraniti, sagraditi poldere. Zajedništvo je bilo nužno da bi se uopšteodržali. Kada su sagradili brane, zajednički su gradili i kuće, uglavnom jednake, niko nije imao veću ili manju, svi su otprilike jednaki.

Kolektivna svest izuzetno im je važna – opisao je Medić holandsku svest. Još bi se jedan deo odgovora mogao kriti u religiji. Holanđani su po svom osamostaljenju kao svoju religiju prihvatili kalvinizam, granu protestantizma zasnovanu na reformskim načelima 16. veka, odnosno na teološkom naučavanju Johna Calvina. Uspeh u poslu i sticanju materijalnih dobara smatra se u kalvinizmu Božjim blagoslovom i znakom odabranosti, jednako kao i sveukupan moralni život.

Nije zabeleženo da je sam Calvin ikada bio u Holandiji, ali njegovo je učenje tamo cenjeno i danas, iako je Holandija danas sve samo ne religiozna država. Tako su Holanđani smatrani radišnima, štedljivima i vrlo direktnima, a poznato je da je reč o vrlo liberalnoj naciji čiji su pripadnici i trezveni, rezervisani, samosvesni i disciplinovani, što se uglavnom drži osobinama kalvinističkog naukovanja. Tako su Holanđani, izgleda, ovaj put zaključili da je pobuna protiv pandemijskih mera činjenje prave stvari.

Još jedan razlog za takav intenzitet, pa i prilično visoku organizovanost protesta, mogao bi ležati i u recentnim nacionalnim tegobama. A to je glad u Holandiji 1944. i 1945. godine, odnosno Hongerwinter. Nastupila je kada su nacisti blokirali dostavu hrane i goriva, čime je bilo pogođeno četiri i po miliona Holanđana, a umrlo je njih 20.000.

Osim ljutnje nacista zbog otpora holandskih katoličkih biskupa (katolici danas čine nešto manje od trećine stanovništva) progonu jevreja, što nije sprečilo da u holokaustu nestane njih tri četvrtine, razlog je gladi i čisto ratni. Saveznici su uspeli zauzeti jug zemlje da bi se zaustavili. Ali, vlada u izbjeglištvu zatražila je da osoblje železnice štrajkuje, zbog čega je nacistička uprava blokirala dovoz hrane na zapad zemlje.

To je izazvalo glad, pojavu nezabeleženu u modernoj istoriji u nekoj razvijenoj zemlji. Posledicu te gladi Holanđani su osećali praktički do danas, a moguće je da je taj događaj dodatno uticao na njihov kolektivni duh.

“Protestni duh”

Takođe, protesti protiv mera nisu i jedini, poslednjih godina tamo se razvila prava protestna kultura. A i to je, opet, u tradiciji. Velike su proteste Holanđani videli i 1917., 1934. i 1980. godine. Jedan tamošnji medij pokušao je, poput nas, proniknuti u bit činjenice zašto je samo u Haagu svake godine oko 1500 protesta. Iako se poštuje kultura pregovaranja, svejedno se protestuje oko gotovo bilo čega, pri čemu je protest za borbu protiv klimatskih promena onaj najlogičniji. Ali, Dutch Review ističe da se taj “protestni duh” pojačava što je zemlja raznolikija stanovništvom te što se više udaljava od religije. Ali, kod ovih je protesta razlika što su daleko nasilniji nego što je inače slučaj kada je reč o Holandiji.

(Espreso.co.rs/Vecernji.hr)