VIRUS JE POBEDIO, NIKAD SE NEĆEMO VRATITI NA STARO: Čuveni FILOZOF tvrdi da MORAMO izmisliti NOVI OBLIK DRUŠTVA

Vreme je da prihvatimo da je pandemija zauvek promenila način na koji postojimo. Sada ljudska rasa mora da krene u duboko težak i bolan proces odlučivanja u obliku „nove normalnosti“, piše Slavoj Žižek, čuveni slovenački levičarski filozof; viši istraživač na Institutu za sociologiju i filozofiju Univerziteta u Ljubljani, ugledni profesor nemačkog jezika na Univerzitetu Njujork i međunarodni direktor Birkbek Instituta za humanističke nauke Univerziteta u Londonu, autor knjige "PANDEMIC!: COVID-19 SHAKES THE WORLD" (Pandemija!: Kovid-19 drma svet), objavljenom ove godine u kojoj pisac daje svoje viđenje pandemije novog virusa, kao i njene implikacije na budućnost, pa nastavlja:

Svet je veći deo 2020. živeo sa pandemijom, ali kakva je naša situacija s tim u vezi sada, početkom decembra, usred onoga što evropski mediji nazivaju „drugim talasom“? Prvo, ne treba zaboraviti da je razlika između prvog i drugog talasa usredsređena na Evropu: u Latinskoj Americi virus je sledio drugačiji put. Vrhunac je dostignut između dva evropska talasa, a sada, kako Evropa trpi drugi od njih, situacija u Latinskoj Americi se neznatno poboljšala.

Takođe treba imati na umu razlike u načinu na koji pandemija utiče na različite klase (siromašni su pogođeni jače), različite rase (u SAD-u crnci i Latinoamerikanci trpe mnogo više) i različite polove.

A posebno bismo trebali imati na umu zemlje u kojima je situacija toliko loša - zbog rata, siromaštva, gladi i nasilja - da se pandemija smatra jednim od manjih zala. Uzmimo na primer Jemen. Kao što je Gardijan izvestio, „U zemlji koju vreba bolest, kovid se jedva registruje. Rat, glad i nedostatak humanitarne pomoći učinili su nevolje Jemenaca gotovo nepodnošljivim". Slično tome, kada je izbio kratki rat između Azerbejdžana i Jermenije, kovid je očigledno postao manji prioritet. Međutim, uprkos ovim komplikacijama, postoje neka uopštavanja koja možemo napraviti kada upoređujemo drugi talas sa vrhom prvog talasa.

Šta smo otkrili o virusu

Za početak su neke nade propale. Čini se da imunitet stada ne funkcioniše. A smrtnost je na rekordnom nivou u Evropi, tako da nada da imamo blaže varijacije virusa, iako se on širi više nego ikad, ne drži vodu.

Takođe imamo posla sa mnogim nepoznatim činjenicama, posebno o tome kako se virus širi. U nekim zemljama je ova neprobojnost rodila očajničku potragu za krivcima, poput privatnih kućnih skupova i radnih mesta. Česta fraza da moramo da „naučimo da živimo sa virusom“ samo izražava našu kapitulaciju pred njim.

Iako vakcine donose nadu, ne treba očekivati da će magično okončati sve naše nevolje i vratiti se staroj normalnosti. Distribucija vakcina biće naš najveći etički test: da li će princip univerzalne distribucije koji pokriva čitavo čovečanstvo preživeti ili će se razblažiti oportunističkim kompromisima?

Takođe je očigledno da se sve više pokazuju ograničenja modela koje mnoge zemlje slede - uspostavljanja ravnoteže između borbe protiv pandemije i održavanja ekonomije u životu. Jedino što izgleda da zaista funkcioniše je radikalno zaključavanje. Uzmimo, na primer, državu Viktorija u Australiji: u avgustu je imala 700 novih slučajeva dnevno, ali krajem novembra Blumberg je izvestio da je „prošao 28 dana bez novih slučajeva virusa, što je zavidan rekord jer se SAD i mnoge evropske zemlje bore sa rastućim infekcijama ili obnovljenim blokadama “.

A što se tiče mentalnog zdravlja, sada možemo retrospektivno reći da je reakcija ljudi na vrhuncu prvog talasa bila normalan i zdrav odgovor kada su suočeni sa pretnjom: njihov fokus bio je na izbegavanju infekcije. Bilo je to kao da većina njih jednostavno nije imala vremena za mentalne probleme. Iako se danas mnogo govori o mentalnim problemima, dominantan način na koji se ljudi odnose prema epidemiji je čudna mešavina različitih elemenata. Uprkos sve većem broju infekcija, u većini zemalja pandemija još uvek nije shvaćena previše ozbiljno. U nekom čudnom smislu, ’život ide dalje’. U zapadnoj Evropi mnoge ljude brine hoće li moći da proslave Božić i obave kupovinu ili da odmore na uobičajenim zimskim praznicima.

Prelazak iz straha u depresiju

Međutim, ovaj stav „život ide dalje“ - pokazatelj je da smo nekako naučili da živimo sa virusom - potpuno je suprotan opuštanju jer je najgore prošlo. Neraskidivo je pomešan sa očajanjem, kršenjem državnih propisa i protestima protiv njih. S obzirom da ne postoji jasna perspektiva, na delu je nešto dublje od straha: od straha smo prešli u depresiju. Osećamo strah kada postoji jasna pretnja i osećamo frustraciju kad se iznova pojavljuju prepreke koje nas sprečavaju da dostignemo ono čemu težimo. Ali depresija signalizira da i sama naša želja nestaje.

Ono što uzrokuje takav osećaj dezorijentacije je to što nam se jasan poredak uzročnosti čini poremećenim. U Evropi, iz razloga koji ostaju nejasni, broj zaraza, u Francuskoj sada pada, a raste u Nemačkoj. Bez da je bilo ko tačno znao zašto, države koje su pre nekoliko meseci smatrane uzorima kako se nositi sa pandemijom sada su njene najgore žrtve. Naučnici se igraju različitim hipotezama, a upravo ovo nejedinstvo jača osećaj zbunjenosti i doprinosi mentalnoj krizi.

Ono što dodatno pojačava ovu dezorijentaciju je mešavina različitih nivoa koja karakteriše pandemiju. Kristijan Drosten, vodeći nemački virusolog, istakao je da pandemija nije samo naučni ili zdravstveni fenomen, već prirodna katastrofa. Ovome treba dodati da je to takođe socijalni, ekonomski i ideološki fenomen: njegov stvarni efekat uključuje sve ove elemente.

Na primer, CNN izveštava da je u Japanu više ljudi umrlo od samoubistva u oktobru nego od kovida tokom cele 2020. godine, a najviše su pogođene žene. Ali većina pojedinaca izvršila je samoubistvo zbog nevolje u kojoj su se našli zbog pandemije, pa je njihova smrt kolateralna šteta.

Tu je i uticaj koji pandemija ima na ekonomiju. Na zapadnom Balkanu bolnice su gurnute preko ivice. Kao što je rekao lekar iz Bosne, „Jedan od nas može raditi posao troje (ljudi), ali ne i petero.“ Kako je izvestio France24, ne može se razumeti ova kriza, a da se ne razmišlja o „krizi odliva mozgova, sa egzodusom obećavajućih mladih lekara i medicinskih sestara koji će potražiti bolje plate i obuku u inostranstvu“. Dakle, opet, katastrofalni uticaj pandemije očigledno je uzrokovan i emigracijom radne snage.

Prihvatajući nestanak našeg društvenog života

Stoga sa sigurnošću možemo zaključiti da je jedno sigurno: ako se pandemija zaista odvija u tri talasa, opšti karakter svakog talasa biće drugačiji. Prvi talas je razumljivo usmerio našu pažnju na zdravstvena pitanja, na to kako sprečiti širenje virusa na nepodnošljiv nivo. Zbog toga je većina zemalja prihvatila karantine, socijalno udaljavanje itd. Iako je broj zaraženih mnogo veći u drugom talasu, strah od dugoročnih ekonomskih posledica ipak raste. Iako vakcine neće sprečiti treći talas, možemo biti sigurni da će fokus biti na mentalnom zdravlju, na razarajuće posledice nestanka onoga što doživljavamo kao normalan društveni život. Zbog toga će, čak i ako vakcine deluju, mentalna kriz i dalje trajati.

Konačno, pitanje s kojim se suočavamo je sledeće: Da li treba težiti povratku našoj ‘staroj’ normalnosti? Ili bismo trebali prihvatiti da je pandemija jedan od znakova da ulazimo u novu ’post-humanu’ eru (’post-human’ s obzirom na naše preovlađujuće osećanje šta znači biti čovek)? Ovo očigledno nije samo izbor koji se tiče našeg psihičkog života. To je izbor koji je u nekom smislu „ontološki“, tiče se celokupnog našeg odnosa prema onome što doživljavamo kao stvarnost.

Sukobi oko toga kako se najbolje nositi sa pandemijom nisu sukobi između različitih medicinskih mišljenja; oni su ozbiljni egzistencijalni. Evo kako je Brenden Dili, voditelj emisije u Teksasu, objasnio zašto ne nosi masku: „Bolje biti mrtav nego kreten. Da, mislim to doslovno. Radije bih da umrem nego da trenutno izgledam kao idiot." Dili odbija da nosi masku jer je za njega hodanje sa maskom nespojivo sa ljudskim dostojanstvom na najosnovnijem nivou.

U pitanju je naš osnovni stav prema ljudskom životu. Jesmo li - poput Dilija- slobodnjaci koji odbacuju svako zadiranje u naše individualne slobode? Da li smo mi uslužni službenici spremni da žrtvujemo hiljade života za ekonomsko blagostanje većine? Da li smo mi autoritarci koji verujemo da nas samo čvrsta državna kontrola i regulacija mogu spasiti? Da li smo Nju Ejdž duhovnjaci koji misle da je epidemija upozorenje prirode, kazna za naše eksploataciju prirodnih resursa? Da li verujemo da nas Bog samo testira i da će nam na kraju pomoći da nađemo izlaz? Svaki od ovih stavova oslanja se na određenu viziju onoga što su ljudi. To se tiče nivoa na kojem smo, u nekom smislu, svi filozofi.

Uzimajući sve ovo u obzir, italijanski filozof Đorđo Agamben tvrdi da ako prihvatimo mere protiv pandemije, napuštamo otvoreni društveni prostor kao srž svog bića i pretvaramo se u izolovane mašine za preživljavanje pod kontrolom nauke i tehnologije, koje služe državnoj administraciji . Dakle, čak i kada nam kuća gori, trebali bismo skupiti hrabrosti da nastavimo sa normalnim životom i na kraju umremo dostojanstveno. Piše: „Ništa što radim nema smisla ako kuća gori. Ipak, čak i kada kuća gori, neophodno je nastaviti po starom, sve raditi pažljivo i precizno, možda čak i više nego ranije - čak i ako to niko ne primeti. Možda će sam život nestati sa lica zemlje, možda neće ostati nikakvo sećanje na ono što je učinjeno, u dobru i zlu. Ali vi nastavite kao i pre, kasno je za promene, više nema vremena “.

Treba primetiti dvosmislenost u Agambenovoj liniji argumentacije: da li je „kuća u plamenu“ zbog pandemije, globalnog zagrevanja itd? Ili je naša kuća u plamenu zbog načina na koji smo (pre) reagovali na stvarnost pandemije? „Danas je plamen promenio oblik i prirodu, postao je digitalni, nevidljiv i hladan - ali upravo iz tog razloga još je bliži i okružuje nas u svakom trenutku.“ Ove linije zvuče Hajdegerovski: oni lociraju osnovnu opasnost u tome kako je pandemija ojačala način na koji medicinska nauka i digitalna kontrola regulišu našu reakciju na nju.

Zašto ne možemo da održimo svoj stari način života

Da li to znači da, ako se suprotstavimo Agambenu, treba da se pomirimo sa gubitkom čovečanstva i zaboravimo na društvene slobode na koje smo bili navikli? Čak i ako zanemarimo činjenicu da su ove slobode zapravo bile mnogo ograničenije nego što se čini, paradoks je da samo prolaskom kroz nultu tačku ovog nestanka možemo držati otvorenim prostor za nove slobode koje dolaze.

Ako se držimo svog starog načina života, sigurno ćemo završiti novim varvarstvom. U SAD i Evropi su novi varvari upravo oni koji nasilno protestuju protiv antipandemijskih mera u ime lične slobode i dostojanstva - oni poput Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, koji se još u aprilu hvalio da je Tramp zemlju "oduzeo od lekara" - ukratko, od onih koji samo mogu da nam pomognu.

Međutim, treba primetiti da u poslednjem pasusu svog teksta Agamben ostavlja otvorenu mogućnost da se pojavi novi oblik post-ljudske duhovnosti. „Danas čovečanstvo nestaje, poput lica nacrtanog u pesku i ispranog talasima. Ali ono što zauzima njegovo mesto više nema svet; to je samo goli i prigušeni život bez istorije, prepušten milosti računanja moći i nauke. Možda se, međutim, tek na početku ove olupine može pojaviti nešto drugo, polako ili naglo - sigurno ne bog, ali ni drugi čovek - možda nova životinja, duša koja živi na neki drugi način ... “

Agamben ovde aludira na poznate redove iz Fukoovog izbora Les mot et les choses, kada govori o čovečanstvu koje nestaje poput lika nacrtanog na pesku kojeg talasi brišu na obali. U stvari ulazimo u ono što se može nazvati post-ljudskom erom. Pandemija, globalno zagrevanje i digitalizacija naših života - uključujući direktan digitalni pristup našem psihičkom životu - nagrizaju osnovne koordinate našeg bića čovekom.

Pa kako se (post) čovečanstvo može ponovo izmisliti? Evo nagoveštaja. U svom protivljenju nošenju zaštitnih maski, Đorđo Agamben se poziva na francuskog filozofa Emanuela Levinasa i njegovu tvrdnju da lice „govori sa mnom i time me poziva na odnos nesrazmeren sa izvršenom moći“. Lice je deo tuđeg tela kroz koji se probija ponor neverovatne Drugosti Drugog.

Agambenov očigledni zaključak je da, čineći lice nevidljivim, zaštitna maska čini nevidljivim sam nevidljivi ponor koji odzvanja ljudskim licem. Stvarno?

Na ovu tvrdnju postoji jasan frojdovski odgovor: Frojd je dobro znao zašto se u analitičkoj sesiji - kada ona postane ozbiljna, tj. Nakon takozvanih preliminarnih susreta - pacijent i analitičar ne sukobljavaju licem u lice. Lice je u osnovi najosnovnija laž, krajnja maska, a analitičar prilazi ponoru Drugog NE videći njegovo lice.

Prihvatanje izazova post-čovečanstva je naša jedina nada. Umesto da sanjamo o "povratku u (staru) normalnost", trebali bismo se uključiti u težak i bolan proces konstruisanja nove normalnosti. Ova konstrukcija nije medicinski ili ekonomski problem, ona je duboko politička: prisiljeni smo da izmislimo novi oblik čitavog svog društvenog života.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/RT/D.K.)