NJUJORK JE POTPUNO MRTAV, KO DOĐE OVDE NAPRAVIO JE GREŠKU ŽIVOTA: Bogataš otkrio drugu stranu medalje i zaprepastio

Američki preduzetnik, ulagač i bloger James Altucher napisao je vrlo zanimljiv post na svom blogu o Njujorku, koji prenosimo u celosti.

Volim NYC. Kad sam se preselio u NYC, bilo je to ostvarenje sna. Na svakom uglu kao da se preda mnom odigravala pozorišna produkcija. Toliko ličnosti, toliko mnogo priča. Svaka supkultura koju volim nalazi se u NYC-ju. Mogao sam danima i noćima igrati šah. Mogao sam ići u komičarske klubove. Mogao sam pokrenuti bilo kakav biznis. Mogao sam sretati ljude. Imao sam porodicu, prijatelje i prilike. Što god da mi se dogodilo, NYC je bio mreža u koju sam mogao pasti i vratiti se natrag.

Sada je potpuno mrtav.

"Ali NYC se uvek vraća." Ne. Ovaj put ne.

"Ali NYC je centar finansijskog svemira. Prilike će se ponovno ukazati." Ovaj put neće.

"NYC je doživio i gore stvari." Ne, nije.

Prije nekoliko nedelja formirana je grupa na Fejsbuku namenjena ljudima koji se planiraju odseliti i žele razgovarati s drugima o savetima. U roku od dva do tri dana već je imala 10.000 članova.

Svakog dana vidim sve više i više ovakvih postova: "Oduvek sam u NYC-ju, ali mislim da je vreme za oproštaj." Svakog dana vidim takve postove.

Tri najvažnija razloga za selidbu u NYC:

- poslovne prilike

- kultura

- hrana

I naravno, prijatelji. Ali ako je sve što napišem u nastavku samo 10 posto onoga što mislim, onda više neće biti tako mnogo prilika za pronalaženje prijatelja.

Posao

Srednji Manhattan, poslovni centar NYC-ja, prazan je. Iako se ljudi mogu vratiti na posao, poznate poslovne zgrade poput solitera Time-Life i dalje su 90 posto prazne. Kompanije su shvatile da im zaposleni ne trebaju u kancelarijama.

Zapravo, shvatili su da mogu biti još produktivniji ako rade kod kuće. U zgradi Time-Life inače radi 8000 zaposlenih, ali trenutno ih ima možda 500.

"Kako to misliš? Ja sam upravo u svojoj kancelariji", pitao me prijatelj kad sam mu rekao da je Manhattan postao Grad duhova.

"Što radiš tamo?"

"Pakujem se. Zatvaram", rekao je moj prijatelj, koji radi u zabavljačkoj industriji.

Drugi prijatelj radi u velikoj investicijskoj banci kao direktor. Pre pandemije bio je u kancelariji svakog dana, ponekad radeći od 6 do 22. Sada živi u Phoenixu u Arizoni, "Sve do juna, nikad nisam bio u Phoenixu", rekao mi je, a potom se preselio tamo. Sve sastanke održava preko Zooma.

Razgovarao sam s izdavačkim urednikom koji je izvan grada od marta: "Sve dobro funkcioniše. Nisam siguran da bismo se trebali vratiti u kancelarije."

Moj prijatelj Derek Halpern bio je uveren da će ostati. Pre nekoliko dana objavio je na Facebooku da će se možda predomisliti. Evo što je Derek napisao:

"Prošle nedelje gledao sam kako beskućnik gubi razum i počinje napadati slučajne prolaznike. Pljuvao ih je i bacao predmete na njih. Vidio sam nekoliko samohranih roditelja s decom kako mole novac za hranu. A kad bi im netko ponudio hranu, bacali bi hranu na njega. Gledao sam kako čovjek uzvikuje rasističke uvrede za svaku moguću rasu.

I još gore.

Živim u New Yorku otprilike 10 godina. Stvari su se definitivno pogoršale i nema kraja na vidiku. Moj omiljeni park je Madison Square Park. Otprilike pre mesec dana jedna je 19-godišnja djevojka ubijena u blizini. Mislim da nemam odgovor, ali mislim da je jasno - vrijeme je za selidbu iz NYC-ja. I nisam jedini koji se tako oseća. Samo u mojoj zgradi stanarina je pala za gotovo 30 posto. Ljudi se sele više nego ikad pre.

Dakle, ovo još ne znači oproštaj, ali ovaj dugogodišnji Njujorčanin razmišlja o tome".

Odabrao sam njegov post, ali mogao sam odabrati i desetke objava drugih ljudi.

Ljudi kažu da je NYC prolazio i kroz teže situacije i da se NYC uvijek vraća.

Ne i ne.

Prvo, kad je to NYC-ju bilo teže?

Čak i tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kad je NYC bankrotirao, a čak je bio i kriminalna prestonica SAD-a ili vrlo blizu toga, NYC je i dalje bio središte poslovnog sveta (što znači da je bio glavno mesto u kojem su mladi ljudi mogli steći bogatstvo i pronaći priliku). Bio je kulturološki na vrhuncu, bio je dom umetnicima, pozorištima, medijima, oglašivačkoj i izdavačkoj industriji. I verojatno je bio prehrambena prestonica SAD-a.

NYC nikad nije bio pet meseci u lockdownu. Ni u pandemiji, ratu, financijskoj krizi, nikad. Usred epidemije dečje paralize, kad su deca (uključujući moju majku) bila paralizovana ili umirala (moja je majka ostala invalid), NYC nije prolazio kroz ovo.

Ovo ne znači da je nešto trebalo učiniti ili da nije trebalo učiniti. Taj deo je prošao. Sad se moramo nositi s ovim što imamo.

Početkom marta mnogi su ljudi (ali ne i ja) napustili NYC nakon što su osetili da će ih to zaštititi od virusa, kad su shvatili da ne moraju odlaziti na posao i da su svi restorani zatvoreni. Ljudi su mislili da će otići na mesec ili dva i da će se kasnije vratiti.

I dalje ih nema.

A onda je u junu, tokom nereda i pljački, NYC napustio i drugi talas građana (ovaj put i ja). Imam decu. U demonstracijama nema ništa loše, ali bio sam malo nervozan kad sam vidio da demonstranti nakon policijskog sata pokušavaju da provale u moju zgradu. Mnogi su otišli privremeno, ali bilo je i ljudi koji odlaze zauvek. Moji prijatelji preselili su se u Nashville, Miami, Austin, Denver, Salt Lake City, Dallas...

Sada odlazi treći talas ljudi, ali oni su možda i zakasnili. Cene iznajmljivanja nekretnina, ali i prodaje, pale su 30 do 50 posto, bez obzira na ono što vam govore agencije. A najamnine se povećavaju u manjim gradovima. Ja sam privremeno, a možda i trajno, na jugu Floride. Uzeo sam stan na neviđeno.

Robyn je tražila stan oko Miamija, a onda je videla područje u kojem nikad pre nismo bili. Pronašli smo tri kuće koje su nam se svidele.

Onda je nazvala agenta za nekretnine. Prva kuća: upravo je iznajmljena tog jutra za 50 posto više od tražene cene. Druga kuća: takođe iznajmljena drugim Njujorčanima. Agent kaže da su došli iz New Yorka na tri sata, videli kuću, uzeli je i vratili se na pakovanje. Treća kuća bila je dostupna. Uzimamo!

Prvi put kuću smo videli kad smo se uselili. "Ovo je privremeno, zar ne?" dogovarao sam se s Robyn. Ali sada više nisam toliko siguran. Počinje mi se sviđati sunce, kad je iza zavesa. I kad rade klima-uređaji.

Ali krenimo malo napred.

Sažetak: kompanije rade na daljinu i nema povratka u kancelarije. I to je spirala smrti - što su kancelarije dulže prazne, neće biti povratka na staro. Kad je 2005. godine menadžer jednog hedge fonda došao u moju kancelariju, rekao mi je kako na Manhattanu mogućnosti i prilike praktički leže na ulici.

A sada su ulice prazne.

Kultura

Suvlasnik sam komičarskog kluba Standup NY, na uglu 78. ulice i Broadwaya. Vrlo sam ponosan na klub i zahvalan ostalim suvlasnicima Daniju Zoldanu i Gabeu Waldmanu te menadžeru Jonu Boreamayu. Klub je odličan. Radi od 1986. godine, a prije toga bio je pozorište.

Jednom je Henry Winkler svratio kako bi gostovao u mom podcastu. On mi je rekao da je ovde nekad bilo pozorište. Rekao mi je kako je odrastao u blizini i kako je ovdje nastupao kao klinac. Potom je otišao u Los Angeles i glumio Fonza, a sad je opet ovde u mom podcastu i krug se zatvorio. Ovo mesto ima istoriju, takve stvari se događaju u NYC-ju.

Prošle godine na sceni su bili Jim Gaffigan, Jerry Seinfeld, Tracy Morgan i mnogi drugi. Samo jedna stepenica vodi na pozornicu. Jim Gaffigan pao je ravno na nos dok se penjao. Dan kasnije, u večernjem šou Setha Meyera, Jim je rekao: "Nisam uspeo u jednoj jedinoj stvari, nisam uspio ustati (stand up)!"

Volim taj klub, Pre pandemije, često sam nastupao, kao i mnogim drugim klubovima u gradu, a tijekom posljednjih mjeseci nastupao sam i u klubovima u Chicagu, Denveru, San Joseu, Los Angelesu, Cincinnatiju, po Nizozemskoj i drugdje.

Nedostaje mi to.

Nemam pojma kad ćemo ponovno otvoriti. Niko nema pojma. A što duže klub ostane zatvoren, manja je šansa da će ikad više profitabilno raditi. Broadway će biti zatvoren najmanje do proleća. Centar Lincoln je zatvoren. Svi muzeji su zatvoreni. Zaboravite na desetine hiljada radnih mesta u ovim centrima. Zaboravite na milione dolara prihoda od turista koji su izgubljeni zatvaranjem ovih centara.

Postoje hiljade izvođača, producenata, umetnika i celi ekosistemi umetnosti, pozorišta, produkcije, i organizacije koji okružuju ove kulturološke centre. Ljudi koji su radili celog svog života da bi barem jednom mogli nastupiti na Broadwayu, čiji su životi i karijere sada stavljeni na čekanje.

Razumem. Dogodila se pandemija.

Sada je pitanje što će se događati dalje. A s obzirom na neizvesnost (budući da niko ne zna odgovor) i na činjenicu da ljudi, gradovi i ekonomije mrze neizvesnost, jednostavno ne znamo odgovor i to je loše za New York.

Trenutno znamo da će Broadway biti zatvoren najmanje do početka 2021. godine i da će biti serija preliminarnih datuma do kojih će biti otvoren.

No je li to istina? Jednostavno ne znamo. I što to znači? Hoćemo li raditi sa samo 25 posto kapaciteta? Predstave na Broadwayu to ne mogu preživeti. Hoće li izvođači, pisci, producenti, investitori, zajmodavci, pozorišno osoblje i iznajmljivači čekati godinu dana?

Isto važi i za muzeje, Centar Lincoln i hiljadu drugih kulturoloških razloga zbog kojih milioni ljudi svake godine dolaze u New York.

Kiosci s hot-dogovima ispred Centra Lincoln? Od toga više nema ništa.

Hrana

Moj omiljeni restoran zauviek je zatvoren. Ok, da vidimo što je s mojim s drugim omiljenim restoranom? Zatvoren zauviek. I treći omiljeni, isto tako.

Mislio sam da će program pomoći vlade pomoći. Ne. A neka hitna pomoć? Ne. Poticaji? Naknade za nezaposlene? Ne i ne. Ok, a što je s onim restoranom iz kojeg uvek naručujem dostavu? Ne.

Krajem maja šetao sam i vidio da su mnogi prostori zatvoreni daskama. Mislio sam da je to zbog demonstracija i pljački te da se restorani tako brane. Biće ok.

Pogledao sam bliže i vidio natpise. Prodaje se. Iznajmljuje se. Pre pandemije prosečan restoran imao je gotovine za samo 16 dana rada. Neki više (McDonald's), neki manje (lokalni grčki restoran). Yelp procenjuje da je 60 posto restorana u SAD-u zatvoreno. Pretpostavljam da će u New York biti zatvoreno više od 60 posto restorana, ali ko zna.

Neko mi je rekao da će ljudi sad, kad je konkurencija manja, otvoriti vlastite restorane. Ali mislim da taj ne razume kako restorani rade.

Restorani žele da oko njih budu drugi restorani. Zato na Manhattanu postoji jedna ulica (46. ulica od raskrsnice s 8. do raskrsnice s 9. ulicom) koja se zove Restaurant Row. Tamo su samo restorani. Zato postoje i ulice koje se zovu Little India i Koreatown.

Restorani postoje u klasterima i onda ljudi kažu da idu nešto pojesti napolju i odlaze tamo gde su svi restorani iako zapravo ne znaju gde će završiti. Ako restorani ne budu u klasterima, manje će ljudi izlaziti na obroke. Restorani stvaraju još više restorana.

I što će se dogoditi sa svim zaposlenima koji rade u tim restoranima? Oni su otišli. Napustili su New York. Gde su otišli? Poznajem mnogo ljudi koji su otišli u Maine, Vermont, Tennessee, okolicu New Yorka, Indianu... Ponovno žive sa svojim roditeljima ili prijateljima ili što im je već jeftinije. Oni su otišli zauvek.

Koja će se osoba probuditi danas i reći "Jedva čekam otvoriti pizzeriju na mestu gdje je 100.000 drugih pizzeria zatvoreno"? Ljudi će malo pričekati i videti. Žele biti sigurni da će virus nestati ili da postoji vakcina ili neki profitabilni poslovni model.

Komercijalne nekretnine

Ako vlasnici zgrada ili iznajmljivači ostanu bez glavnih najmoprimalaca (lokala s izlozima u prizemlju, kancelarina na srednjim ili najvišim katovima), prestaće poslovati.

Što će se dogoditi ako oni propadnu?

Zapravo ništa, i to je loša vest.

Ljudi koji nameravaju unajmiti ili kupiti nekretnine reći će: "Hm, svi kažu da se NYC vraća u sedamdesete godine, pa iako su cene 50 posto niže nego što su bile pre godinu dana, mislim da ću još malo pričekati. Bolje sprečiti nego lečiti!"

A kad svi čekaju, cene padaju. Kad ljudi vide da cene padaju, onda kažu: "Dobro je da sam čekao. Što će se dogoditi budem li još čekao?" I potom čekaju da cene još više padnu.

To se zove deflacijska spirala. Ljudi čekaju. Cene padaju. Niko zapravo nije na dobitku jer vlasnici i iznajmljivači nekretnina propadaju. U gradu se troši manje novca. Nitko se ne useljava i nema kretanja na tržištu. A ljudi koji već imaju nekretnine u tom području mogu si priuštiti da čekaju povratak restorana i drugih usluga.

Pa hoće li se cene spustiti dovoljno nisko da svi počnu kupovati?

Možda hoće, možda neće. Neki ljudi mogu da priušte da čekaju i da ne prodaju. Pa čekaju. Drugi ljudi će bankrotirati, krenuće parnice, što će stvoriti druge probleme s nekretninama na ovom području. A velikim zajmodavcima i zajmoprimaocima možda će trebati određena pomoć da se izbegne masovno propadanje. Ko zna što će se dogoditi?

Fakulteti

U NYC-ju ima gotovo 600.000 studenata, Od Columbije preko NYU-a do Barucha, Fordhama, St. John'sa... Hoće li morati učiti na daljinu? Hoće li biti klinaca u kampusima? Čini se da će biti svega pomalo. Neki fakulteti čekaju početak semestra za odluku, drugi kreću s polovičnom nastavom, a treći imaju neobaveznu nastavu.

Ali znamo da postoji neizvesnost i da postoji hibrid. Ne znam ni za jedan fakultet koji se odmah vraća normalnoj nastavi. To je ok, mogli biste reći, za koji semestar sve će biti u redu. Polako. Recimo da se 100.000 od tih 600.000 ne vrati na nastavu i odluče da im ne treba unajmljeni stan u New Yorku. Biće puno praznih stanova.

Biće puno iznajmljivača koji neće moći platiti vlastite račune. Mnogi su te studentske stanove kupili kako bi mogli živeti od iznajmljivanja. I to se onda održava na stanodavce, pomoćno osoblje, banke, profesore...

Drugim rečima, ne znamo, ali biće mnogo gore pre nego što bude bolje.

Ok, ok, ali NYC se uvek vraća.

Da. 11. septembra sam živio tri bloka od Ground Zeroa. Taj deo grada je uništen, ali povratio se u roku od dve godine. Tuga i teškoće, a ubrzo zatim to je područje postalo jedno od najatraktivnijih u New Yorku. Dosta se patilo i tokom Velike recesije 2008./2009., ali opet su se stvari oporavile.

Ali ovaj put je drugačije. Nikad ne bismo to trebali reći, ali ovaj put je istina. Ako verujete da ni ovaj put neće biti ništa drugačije, da je NYC otporan, nadam se da ste u pravu.

Nemam nikakve koristi od ovoga što pišem. Volim NYC. Rođen sam ovdje. Oduvek živim ovde. I dalje živim ovde. Volim sve u NYC-ju. Želim da se vrati 2019. godina.

Ali ovaj put je drugačije.

Razlog: širokopojasni internet.

Prosečna brzina širokopojasnog interneta 2008. godine bila je tri megabita u sekundi. To nije dovoljno za sastanke na Zoomu uz pouzdani kvalitet videozapisa. Sada je brzina veća od 20 megabita u sekundi. To je više nego dovoljno za kvalitetan video.

Pre nije bio moguć rad na daljinu, sada svako može raditi na daljinu.

Osnovna je razlika u brzini širokopojasnog interneta. Ljudi su napustili New York i potpuno se preselili u virtualni svet. Zgrada Time-Life više ne mora biti puna ljudi. Wall Street sada može biti u svakoj ulici, umesto jedne zgrade na Manhattanu.

Mi smo sada i službeno AB (After Bandwidth), a cela dosadašnja istorija NYC-ja i sveta bila je BB (Before Bandwidth). Učenje na daljinu, sastanci na daljinu, kancelarije na daljinu, predstave na daljinu, sve na daljinu.

To je ono što je drugačije.

Svi su posljednjih pet meseci proveli prilagođavajući se novom načinu života. Niko ne želi leteti na drugi kraj zemlje zbog dvosatnog sastanka koji može obaviti preko Zooma. Komičari nastupaju uživo preko Zooma. Mogu pristupiti satovima najboljih učitelja sveta gotovo besplatno na internetu umesto da plaćam 70.000 godišnje za ograničeni broj učitelja koji mogu i ne moraju biti dobri.

Danas svako ima izbor. Možeš živeti u muzičkoj prestonici Nashvilleu, možeš živeti u "novoj Silicijskoj dolini" u Austinu. Možeš živeti u svom rodnom gradu ni usred čega. I možeš biti podjednako produktivan, zarađivati istu platu, imati veći kvalitet života za manje životne troškove.

Što bi vas moglo da podstakne da se vratite?

Još godinama neće biti poslovnih prilika. Kompanije idu dalje. Ljudi idu dalje. Kompanijama će biti jeftinije raditi na daljinu, a širokopojasni internet bit će sve brži.

Pričekajte da se eventi i konferencije, pa čak i sastanci i kancelarijski prostori, počnu odvijati u virtualnoj stvarnosti nakon što se svi iz srednjeg Manhattana rasele širom zemlje.

Kvalitet restorana će početi rasti i u drugim gradovima, kad talent i veština dođu na mesta koja ih brzo mogu iskoristiti.

Isto vredi i za kulturne događaje.

I onda će se ljudi zapitati: "Čekaj malo, zašto plaćam više od 16 posto državnog i gradskog poreza kad mnoge druge savezne države i gradovi gotovo uopće nemaju takvih poreza? A ne moram se baviti ni s ostalim negativnostima u NYC-ju?"

A u NYC-ju ima negativnosti. I to dosta. Samo što ih mi guramo pod sto jer je mnogo toga bilo i dobro. NYC je dužan devet milijardi dolara. Milijardu više nego što je gradonačelnik mislio da će trebati. Kako će grad vratiti svoj dug? Glavni način je pomoć države. Ali i državni deficit raste. Potom su tu porezi. No ako su u NYC-ju izgubljeni 900.000 radnih mesta i deseci hiljada preduzeća, onda to znači manje novca od poreza, osim ako se porezi ne povećaju.

Slede naknade od tunela i mostova. Ali danas manje ljudi putuje na posao. Što je s fakultetima u vlasništvu grada? Manje ljudi se vraća na nastavu. A porez na nekretnine? Sve više ljudi rešava se nekretnina.

Koji bi bio razlog da se ljudi vrate u NYC?

Volim svoj život u NYC-ju. Imam prijatelje po celom NYC-ju. Ljude koje poznajem godinama. Mogao bih izaći iz stana i preći ulicu i doći do svog komičarskog kluba, popeti se na pozornicu i nastupati. Mogao sam se voziti nekoliko minuta Uberom i sastati s bilo kime ili igrati stoni tenis ili poći u bioskop ili na podcast ili je neko izvan grada mogao doći radi mog podcasta.

Mogao sam uveče izaći u svoj omiljeni restoran i gledati svoje omiljene izvođače kako nastupaju. Mogao sam poći u park i igrati šah, videti prijatelje. Mogao sam iskoristiti sve što ovaj prekrasan grad nudi.

Više ne mogu.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / index.hr)