KENEDI JE NOVINARIMA ODRŽAO GOVOR KOJI JE UŠAO U ISTORIJU: Dilema o kojoj je govorio aktuelnija je više nego ikad

Nekadašnji predsednik SAD, Džon Ficdžerald Kenedi, 27. aprila 1961. godine u hotelu Voldorf-Astorija u Njujorku održao je govor u kojem je detaljno analizirao sukob koji postoji između potrebe za javnošću informacija sa jedne, i državne bezbednosti koja zahteva tajne sa druge strane.

Kenedi je govorio pred Biroom za oglašavanje Američke novinske izdavačke kuće, Inc., na njihovoj godišnjoj (48.) večeri.

U govoru se Kenedi obratio novinarima, i ukazao na opasnost stranih agenata koji su pokušavali da se dokopaju američkih tajni za vreme Hladnog rata. Zamolio ih je da im u tome ne pomažu tako što pišu o tajnim državnim akcijama.

Ovo je Kenedi tada rekao:

Izuzetno cenim vaš velikodušni poziv da budem ovde večeras. Ovih dana snosite teške odgovornosti i članak koji sam pročitao pre nekog vremena podsetio me je na to koliki teret današnjih događaja nosi vaša profesija.

Možda se sećate da je 1851. godine njujorški Herald Tribune pod pokroviteljstvom i izdavanjem Horasa Grinlija zaposlio kao svog londonskog dopisnika opskurnog novinara po imenu Karl Marks. Navodno je strani dopisnik Marks, izutzetno siromašan i sa porodicom bolesnom i nehranjenom, neprestano apelovao na Grinlija i izvršnog urednika Čarlsa Dana da poveća njegovu od 5 USD, platu koju su on i Engels nezahvalno označili kao "najgluplje malograđansko varanje."

Ali kada su svi njegove molbe bile odbijeni, Marks se okrenuo drugim sredstvima za život i slavu, na kraju prekinuvši vezu sa Tribuneom i posvećujući svoje talente i puno radno vreme onome što će svetu doneti začetak lenjinizma, staljinizma, revolucija i Hladnog rata. Da se samo ovaj kapitalistički njujorški list odnosio prema njemu ljubaznije; da je samo Marks ostao strani dopisnik, istorija bi mogla biti drugačija. I nadam se da će svi izdavači imati na umu ovu lekciju sledeći put kada dobiju zahtev za malu povišicu od nekog nepoznatog novinara.

Ja sam večeras izabrao za naslov svog govora „Predsednik i štampa“. Neki mogu sugerisati da bi to bilo prirodnije izrečeno „Predsednik protv štampe“. Ali to večeras nisu moji ciljevi.

Tačno je, međutim, da kada je poznati diplomata iz druge zemlje nedavno zatražio da naš Stejt Department odbaci određene novinske napade na njegovog kolegu, bilo nam je nepotrebno da odgovaramo da ova uprava nije odgovorna za štampu, jer štampa je već jasno dala do znanja da nije odgovorna za ovu administraciju. Ipak, moja večerašnja svrha ovde nije da izvedem uobičajeni napad na takozvanu pristrasnu štampu. Naprotiv, poslednjih meseci retko čujem pritužbe na političku pristranost u štampi, osim od nekolicine republikanaca.

Ni večeras mi nije svrha da razgovaram ili branim televizijski prenos predsedničkih konferencija za novinare . Mislim da je od velike koristi da se na ove konferencije redovno gleda oko 20 000 000 Amerikanaca kako bi posmatrali, ako mogu tako reći, inteligentne i uljudne kvalitete koje su pokazali vaši dopisnici iz Vašingtona.

I na kraju, ove primedbe nisu namenjene ispitivanju odgovarajućeg stepena privatnosti koji štampa treba da omogući bilo kojem predsedniku i njegovoj porodici. Ako su poslednjih meseci vaši izveštači i fotografi iz Bele kuće redovno posećivali crkvene službe, to im sigurno nije nanelo štetu. S druge strane, shvatam da se vaši novinari i fotografi mogu žaliti da ne uživaju iste privilegije na lokalnim golf terenima kao nekada.

Tačno je da moj prethodnik nije prigovarao kao ni ja slikama nečijih golf veština u akciji. Ali ni s druge strane nikada nije bio čovek iz Tajne službe.

Moja tema večeras je trezvenija briga za izdavače i urednike. Želim da razgovaram o našim zajedničkim odgovornostima usprkos zajedničkoj opasnosti.

Postoji izazov koji nameće našem društvu dva zahteva od direktnog interesa za štampu i za predsednika - dva zahteva koja mogu izgledati gotovo kontradiktorno po tonu, ali koja se moraju pomiriti i ispuniti ako želimo da pobedimo nacionalnu opasnost. Prvo mislim na potrebu za daleko većim javnim informacijama; i, drugo, potreba za daleko većom službenom tajnošću.

Sama reč "tajnost" je odvratna u slobodnom i otvorenom društvu; i mi smo kao narod svojstveno i istorijski suprotstavljeni tajnim društvima, tajnim zakletvama i tajnim postupcima.

Odavno smo odlučili da opasnosti prekomernog i neopravdanog prikrivanja relevantnih činjenica daleko prevazilaze opasnosti za koje se navodi da ih opravdavaju. (...) A vrlo je ozbiljna opasnost da će, pod izgovorom potrebe za većom bezbednosti, oni koji se za to zalažu zapravo prošiti centuru. To ne nameravam dozvoliti u onoj meri u kojoj je to pod mojom kontrolom. I nijedan službenik moje uprave, bez obzira da li je njegov čin visok ili nizak, civilni ili vojni, ne bi trebalo da večeras ovde tumači moje reči kao izgovor za cenzuru vesti, da , da prikrije naše greške ili da oduzme štampi pravo da objavi činjenice koje zaslužuju da znaju. Ali molim svakog izdavača, svakog urednika i svakog novinara u naciji da preispita svoje sopstvene standarde i prepozna prirodu opasnosti naše zemlje.

U vreme rata, vlada i štampa se obično udruže u nastojanju koji se uglavnom zasniva na samodisciplini, kako bi se sprečilo otkrivanje ključnih informacija neprijatelju. U vreme "jasne i sadašnje opasnosti", sudovi su presudili da čak i privilegovana prava Prvog amandmana moraju popustiti pred potrebom javnosti za nacionalnom bezbednošću.

Danas nije objavljen rat - i koliko god žestoka borba bila, možda se nikada neće proglasiti na tradicionalan način. Naš način života je napadnut. Oni koji su naši neprijatelji napreduju širom sveta. Opstanak naših prijatelja je u opasnosti. A ipak nije proglašen rat, marširajuće trupe nisu prešle granice, nisu ispaljene rakete. Ako štampa čeka na objavu rata pre nego što nametne samodisciplinu prikladnu ratnim uslovima, onda mogu samo reći da nijedan rat nikada nije predstavljao veću pretnju našoj bezbednosti. Ako čekate proglašenje „jasne i sadašnje opasnosti“, onda mogu samo reći da opasnost nikada nije bila jasnija i njeno prisustvo nikada nije bilo neposrednije. Zahteva promenu procena, promenu taktike, promenu misija - od strane vlade, od strane ljudi, od svakog biznismena i od strane svih novina.

Jer se širom sveta suprotstavljamo monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja se prevashodno oslanja na prikrivena sredstva za širenje svoje sfere uticaja - na infiltraciju umesto invazije, subverziju umesto izbora, zastrašivanje umesto slobodnog izbora, gerilce noću umesto vojske po danu. To je sistem koji je ugradio ogromne ljudske i materijalne resurse u zgradu čvrsto pletene, visoko efikasne mašine koja kombinuje vojne, diplomatske, obaveštajne, ekonomske, naučne i političke operacije. (...)

Ipak, svaka demokratija prepoznaje neophodna ograničenja nacionalne bezbednosti - i ostaje pitanje da li je potrebno ograničeno poštovanje tih ograničenja ako želimo da se suprotstavimo ovoj vrsti napada i otvorenoj invaziji. Jer, radi se o tome što se neprijatelji ove nacije otvoreno hvale da će putem naših novina dobiti informacije za koje bi inače angažovali agente za krađu, primanje mita ili špijunažu; da su detalji o tajnim pripremama ove zemlje za suzbijanje tajnih operacija neprijatelja bili dostupni svakom čitaocu novina, prijatelju i neprijatelju; da su veličina, snaga, lokacija i priroda naših snaga i oružja, kao i naši planovi i strategije za njihovo korišćenje, precizirani u štampi i drugim vestima u meri koja je dovoljna da udovolje bilo kojoj stranoj snazi; i da je, bar u jednom slučaju, objavljivanje detalja o tajnom mehanizmu kojim su praćeni sateliti zahtevalo njegove izmene na štetu značajnog vremena i novca.

Novine koje su objavljivale ove priče bile su lojalne, patriotske, odgovorne i dobronamerne. Da smo bili angažovani na otvorenom ratu, oni nesumnjivo ne bi objavili takve priče. Ali u nedostatku otvorenih ratova, oni su prepoznavali samo testove novinarstva, a ne testove nacionalne bezbednosti.

I moje pitanje večeras je da li sada ne treba usvajati dodatne testove. Pitanje je samo na vama da odgovorite. Nijedan javni funkcioner ne bi trebalo da vam odgovori na to. Nijedan vladin plan ne bi trebalo da nameće svoja ograničenja protiv vaše volje.(...)

Nemam nameru da osnivam novu Kancelariju za ratne informacije koja bi upravljala protokom vesti. Ne predlažem nove oblike cenzure ili bilo kakve nove vrste bezbednosnih klasifikacija. Nemam lak odgovor na dilemu koju sam postavio i ne bih je želeo nametati i da je imam. Ali tražim od članova novinarske profesije i industrije u ovoj zemlji da preispitaju svoje odgovornosti, razmotre stepen i prirodu sadašnje opasnosti i uzmu u obzir obavezu koju ta opasnost nameće svima nama.

Svake novine se sada pitaju, uz poštovanje svake priče: "Da li su to vesti?" Sve što predlažem je da dodate pitanje: "Da li je to u interesu nacionalne bezbednosti?" Nadam se da će svaka grupa u Americi - sindikati i privrednici i javni službenici na svim nivoima - postaviti isto pitanje. A ako američka štampa razmotri i preporuči dobrovoljno pretpostavljanje određenih novih koraka, mogu vas uveriti da ćemo s tim preporukama sarađivati od srca. Možda neće biti preporuka. Možda nema odgovora na dilemu sa kojom se suočava slobodno i otvoreno društvo u Hladnom i tajnom ratu. (...).

Nijedan predsednik ne treba da se plaši javnog nadzora svog programa. Jer iz te kritike proizilazi razumevanje; i iz tog razumevanja dolazi podrška ili protivljenje. I oboje su neophodni. Ne tražim od vaših novina da podrže administraciju, već tražim vašu pomoć u ogromnom zadatku informisanja i uzbunjivanja američkog naroda. Jer imam potpuno poverenje u odgovor i posvećenost naših građana kad god su u potpunosti informisani.

Bez rasprave, bez kritike nijedna administracija i nijedna država ne mogu uspeti - i nijedna republika ne može da opstane. Zbog toga je atenski zakonodavac Solon proglasio zločinom da se bilo koji građanin treba da bude izuzet od kontroverze. I zato je naša štampa zaštićena Prvim amandmanom - jedini posao u Americi koji je Ustavom posebno zaštićen - ne prvenstveno zbog zabave, ne zbog naglašavanja trivijalnog i sentimentalnog, već da jednostavno „javnosti da ono što to želi "- ali da informiše, uzbudi, analizira, ukaže na opasnosti i mogućnosti, ukaže na naše krize i naše izbore, da vodi, oblikuje, obrazuje, a ponekad i naljuti javno mnjenje. (...)

U ranom sedamnaestom veku Fransis Bejkon je primetio tri nedavna izuma koji su već preobražavali svet: kompas, barut i štampariju. (...) Štampa je - beležnik ljudskih dela, čuvar njegove savesti, kurir njegovih vesti - od koje tražimo snagu i pomoć, uvereni da će uz vašu pomoć čovek može biti ono za šta je rođen da bude: slobodan i nezavisan.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)