BRITANCI TRAŽE OD KINE 350 MILIONA FUNTI ZBOG KORONE: Računali smo koliku odštetu Britanci treba da plate svetu

Svetom je pre nekoliko dana odjeknula vest da vlada Velike Britanije namerava da tuži kinesku vladu međunarodnom sudu za kompenzaciju u vrednosti od 351 milijarde funti "zbog štete nastale od koronavirusa", koji je potekao u Kini.

Britanci su masovno podržali ovu ideju, a Dejli mejl piše da je ovo stav i bivšeg zamenika premijera Dejmijena Grina koji je, uz još 15 drugih torijevaca, uputio Borisu Džonsonu zahtev za “preispita i resetuje” odnose sa Kinom.

Na društvenim mrežama su se ubrzo pojavili komentari o moralnom pravu Velike Britanije, najveće kolonijalne sile u istoriji sveta, da traži kompenzaciju za... pa bilo šta.

Podsetićemo vas na par stvari za koje bi pojedini narodi mogli da traže kompenzaciju od vlade Velike Britanije.

Napisali smo u naslovu "računali smo koliko odštetu Britanci treba da plate", ali videćete, ne postoji ta cifra.

Bengalska glad

1943. godine smrtonosna glad pogodila je Bengal, region u istočnoj Indiji, i Bangladeš. Spekuliše se da je do 3 miliona ljudi umrlo u ovoj tragediji, koju je bilo potpuno moguće sprečiti. Sve ovo je decenijama svaljivano direktno na dušu britanske vlasti, koja je bila previše zauzeta ratom da bi se brinula o ovoj katastrofi.

Ali 2010. godine izašla je knjiga koja je pokazala da je nedostatak pomoći Bengalu bio nameran, i da je smrti miliona ljudi direktno uzrokovao jedan čovek: Vinston Čerčil.

Prema ovoj teoriji, Čerčil je odbio da podeli zalihe kojih su u izobilju imale britanske trupe u Indiji, rekavši da "rat neće dopustiti to". Ovo samo po sebi neko može i da opravda, da nije činjenice da je Čerčil u isto vreme odbio da pusti američke i kanadske brodove da dopreme pomoć koju su nosili indijskom narodu. Dalje, nije dozvoljavao Indijcima da pomognu sami sebi: kolonijalna vlast je zabranila Indiji da koristi svoje brodove ili rezerve novca da pomogne milionima ljudi koji su umirali. U međuvremenu, London je "napumpavao" cenu pšenice, što ju je učinilo nedostupnom umirućim siromašnim ljudima. Najgore od svega, kad je vlada u Delhiju poslala telegram Čerčilu sa rečima "ljudi umiru", Vinston je navodno odgovorio Gandiju sa "zašto ti još nisi umro?"

Ako je sve ovo istina, a dokumenti potvrđuju ovo, onda je Vinston Čerčil, koga u Britaniji smatraju ratnim herojem koji je pobedio naciste, odgovoran za milione i milione smrti ljudi u Indiji.

Poznate su i njegove reči "glad ili ne, Indijci će i dalje da se razmnožavaju kao zečevi".

Logori u Keniji

Tokom 50-tih godina prošlog veka narod Kenije je odlučio da želi da vrati svoju državu koju su im oteli britanski imperijalisti. Na njihovu nesreću, ljudi koji su im oteli naciju isti su oni koji su odgovorni za sve zločine sa ove liste. Plašeći je opšte pobude, Britanci su skupili milion i po ljudi i smestili ih u koncentracione logore. Ono što se dešavalo u njima je stravično.

Pod sloganima kao što su "rad i sloboda" i drugim varijacijama "Arbeit macht frei", logoraši su primoravani da rade do smrti, kao robovi, i sahranjivani su u masovnim grobnicama. Nasumična pogubljenja nisu bila retkost, a korišćenje mučenja bilo je rašireno. Muškarce su analno silovali noževima. Ženama su dojke unakaživane i odsecane. Oči su vađene logorašima, a uši su odsecane, dok im je koža probijana sa bodljikavom žicom. Ljudi su kastrirani klještima, a zatim su ih sodomizovali stražari. Ispitivanja su tekla tako što su usta ispitanika punjena blatom koje su mu gurali u grlo dok se ne uguši. Preživeli su neretko živi spaljivani.

Zvanični broj smrti u ovim logorima je nešto manji od 2.000, ali mnogo verodostojniji podaci govore o desetinama ili stotinama hiljada mrtvih. Većina ubijenih su bili civili ili deca, uhapšeni zbog klimave optužnice da su "pomagali pobunjenicima". I sve je bilo uzalud: Kenija je 1963. godine postala nezavisna država.

Glad u Irskoj

Ako vam nije jasno zašto veliki broj Iraca i dalje prezire sve što ima veze sa Britanijom, mora da niste čuli za Irsku glad, ili Glad u Irskoj. Ono što je zaopočelo kao brutalna glad ubrzo je preraslo u pravi genocid, kad je London poslao psihopatu Čarlsa Trevelijana, da nadgleda pomoć.

Trevelijan je bio "ponosni hrišćanin" koji je verovao da je glad način na koji Bog kažnjava "lenje Irce", ali i iskreni poklonik Adama Smita. Koliko iskren? Pa, savetovao je vladi da se nikada, ali baš nikada ne meša u bilo šta što ima veze sa tržištem, čak i kad to znači da treba da se uskrati pomoć Ircima koji umiru od gladi. Umesto toga, Trevelijan je pokrenuo program javnih radova u okviru kojeg su umirući ljudi primoravani da grade besmislene puteve, kako bi imali dovoljno novca da kupe žito. Jedini problem je što nije želeo da ograniči visinu cene žita, pa je ona bila mnogo veća nego što su gladni i bedni graditelji puteva mogli da priušte. Trevelijan je mislio da će ovo da podstakne jeftini uvoz, a u realnosti je za posledicu imali milion smrti od gladi u Irskoj.

Na kraju svega, Trevelijan je pokrenuo i žestoku PR kampanju u Britaniji, koja je ohrabrivala ljude da veruju da su Irci sami krivi za svoje siromaštvo. Odjednom su irski emigranti koji su tražili posao ostali bez šanse da se zaposle bilo gde, pa su postali i žrtve strašne diskriminacije i nasilja, dok su njihove porodice i prijatelji u Irskoj umirali od gladi. Trevelijana je britanska vlada na kraju čak i odlikovala "zbog napora u rešavanju ove krize!.

Cepanje Indije

Kao službenik Britanske imperije u 1947. godini, Siril Redklif je poznat po tome što je ubio više ljudi jednim potpisom pera nego bilo koji drugi čovek u istoriji. Sa veoma malo vremena da se pripremi, Redklifu je dat zadatak da nacrta granicu između Indije i novostvorene države Pakistana, koja bi zauvek podelila potkontinent po religijskom ključu. Bio je to težak zadatak, koji je imao potencijal da izazove masovne progone i etnički motivisano nasilje, čak i kad je urađen oprezno. Redklifu je naređeno da neke od tih veoma bitnih odluka donese u vreme jednog jedinog ručka.

Rezultat je bila granica koja nije imala ni etničkog ni geografskog smisla. Užasnuti mogućnosti da se nađu na pogrešnoj strani granice, Indijci u Pakistanu i muslimani u Indiji su krenuli u izbeglištvo. Rezultat je bio 30 miliona ljudi koji su očajnički pokušavali da pobegnu iz jedne države u drugu, situacija koja se ubrzo razvila u bezumni ciklus nasilja.

Bande naoružanih muslimana su zaustavljale vozove na granici i ubijale sve u njima koji nisu bili muslimani. Indusi su, na drugoj strani, na svetlosti dana hvatali i tukli do smrti muslimansku decu. Kuće su rušene, cela sela spaljivana, a ubijeno je oko pola miliona ljudi. Ovo je moglo lako da se izbegne, samo da je Sirilu Redklifu dato više vremena da svoj posao uradi kako treba.

Gušenje ustanka u Iraku

1920. godine, novoformirana nacija Irak je bila umorna od britanske vlasti. Imperija je pokušavala da odloži nezavisnost tako što je instalirala marionete koje su vladale Irakom za njih, pretvarajući ovu zemlju u de fakto koloniju. Kad im je bilo dosta "gospodara", Iračani su digli revoluciju, što je izazvalo monstruozne reakcije Britanaca.

Prvo je RAF (kraljevska avijacija) izvršila noćna bombardovanja civilnih naselja. Zatim su protiv iračkih boraca upotrebili hemijsko oružje, ubijajući njime čitave odrede vojnika. Ali pravi horori nastupili su posle ovoga, kada su pobednici - Britanci - odlučili da kolektivno kazne plemena koja su se pobunila.

Od tada, svako pleme koje je izazivalo nemir bi platilo strašnu cenu - neko od njihovih sela bi bilo doslovno sravnjeno sa zemljom. Izdavana su izričita naređenja da se istrebi svako živo biće, od dece, žena, staraca, pa sve do životinja. Pored uništenog sela, sela u blizini su bila meta nasumičnih racija. Ako bi Britanci pronašli makar jedan komad oružja, sravnili bi celo mesto sa zemljom, uništili useve, otrovali bunare i ubili stoku. Nekad bi napadali i venčanja, kako bi zastrašili ljude. Ovaj teror nad civilima trajao je više od pola decenije.

Mučenje Kiprana

Veliki mit o Britanskoj Imperiji je da se "časno" povukla iz svojih kolonija kad je shvatila da su dani imperijalizna završeni. Pa ipak, samo jedan pogled na ono što se desilo na Kipru dovoljan je da se shvati da je ovo samo bajka. Između 1955. i 1959, Britanci su odgovorili na kiparsku pobunu tako što su uhapsili i mučili više od 3.000 običnih Kiprana.

The victims of this internment campaign were often held for years without trial and violently abused for being “suspected” terrorists. Detainees received regular beatings, waterboarding, and summary executions. Children as young as 15 had burning hot peppers rubbed in their eyeballs, while others reported being flogged with whips embedded with shards of iron. Those found guilty of rebel sympathies were relocated to London, where a UK opposition party inspection found inmates with their arms broken and jagged scars running across their necks. In short, it was an appallingly sadistic policy, one that showed the British to be even lower than the terrorists they were meant to be fighting.

Masakr u Amritsaru

13. aprila 1919. godine hiljade mirnih protestanata protestovale su protiv britanske vlasti u Amritsaru u Indiji. Ljudi, žene i deca su pošli na baštu Džalijanvala, nadajući se da će se čuti njihovi glasovi. Ono što se tu desilo je jedna od užasnijih scena u istoriji.

U pola pet posle podne, britanski vojnici su blokirali izlaze iz bašte i otvorili vatru na masu ljudi. Pucali su dok su imali municije. U roku od 10 minuta ubijeno je između 380 i 1.000 ljudi, a ranjeno je još 1.100. U velikom stampedu koji je usledio poginuli su mnogi ljudi. Više od 100 žena i dece koji su sigurnost potražili u bunaru su se udavili. Mitraljezi su izmasakrirali ostale.

Kad su vesti o pokolju došle do Londona, Parlament je bio u toliko šoku da je opozvao ljude koji su naredili masakr, na čelu sa brigaridom Redžinaldom Dajerom. Britanska javnost ga je, na veliku sramotu, kasnije proglasila za heroja, i sakupila 26.000 funti "za čoveka koji je spasio Indiju". On je umro mirne savesti, ubeđen da je ovaj pokolj "moralno opravdan".

"Raseljenje" Kineza i radni logori u Malaji

Pedesetih godina XX veka Imperija je imala problem: naoružani komunistički pobunjenici pokušavali su da zauzmu Malaju i većina populacije u toj regiji davala im je podršku. Rezonujući da njihove trupe nemaju šanse protiv skrivenog neprijatelja koji može da se obrati seljanima za zalihe, Britanci su došli do "genijalnog" rešenje: umesto da se bore, jednostavno će da zatvore sve seljane.

Poznati kao "nova sela", logori napravljeni za smeštaj malajskih siromaha su bili teško utvrđeni, a obezbeđivale su ih trupe spremne da pucaju u svakom momentu. Logoraši su bili primorani da obavljaju teške fizičke poslove, za šta su dobijali samo malo hrane, sa kontakt sa spoljašnjim svetom, uključujući i porodicu, bio je zabranjen. Kad se čovek jednom našao u ovom logoru, gubio je pravo na slobodu i privatnost. Noću su se svi skupovi ljudi "razbijali" reflektorima. Kad biste iskazali bilo kakav politički stav, uskraćivala bi vam se hrana.

Ali možda najgora stvar od svega bila je rasistička priroda ovih kampova: od pola miliona ljudi koji su bili zatočeni u njima, samo mali broj je bio onih koji nisu bili Kinezi. Van bodljikave žice, deportovano je još pola miliona Kineza, koji su poslati u izbeglištvo i izbačeni iz domova. Od ovog rasističkog progona stradalo je oko milion ljudi.

Centri za mučenje u Adenu

Vanredno stanje u Adenu bila je borba za prevlast nad nekad ključnom lukom u savremenom Jemenu. Iako je luka dugo bila pod vlašću Britanaca, nacionalni talas koji je tada tresao Jemen doveo je do štrajkova, nemira i želje da Britanci odu što pre je moguće. Britanci su, na drugoj strani, imali želju da uguše ovu želju, i to tako što su otvorili centre za mučenje.

Brutalni i surovi, ovi centri su bili scena na kojoj su se dešavali nezapamćeni horori. Zatvorenici su skidani goli i držani u ćelijama koje su rashlađivane, što je dovodilo do smrzavanja i upala pluća. Čuvari su gasili svoje cigarete na koži zatvorenika, a prebijanja su bila česta. Ali najgore od svega je bilo seksualno ponižavanje: ljudima su često stražari rukama mrvili testise, a najgore je bilo kad su naterani da sede potpuno goli na metalnoj šipki, koja bi posle nekog vremena usled njihove težine prodrla u anus.

1966. godine objavljen je izveštaj Amnesty International o ovim zločinima, što je izazvalo globalno zgražavanje. Suočeni sa opštom osudom, Britanci su se izvinili. A zatim su nastavili da muče ljude u ovim centrima još punu godinu dana.

Burski koncentracioni logori

Svima su poznati horori koji se dešavaju u koncentracionim logorima. Za vreme Burskih ratova u Južnoj Africi, neko je došao na ideju da zarobi hiljade i hiljade nevinih ljudi i stavi ih u takve logore, jer je Britancima bilo potrebno da lokalno stanovništvo bude pod kontrolom.

Tada je sve pošlo naopako. Logori su bili prenatrpani ljudima, sunce je peklo, a izbijale su mnoge zarazne bolesti. Hrane gotovo da i nije bilo, a stražari su uskraćivali ono malo što je bilo namenjeno zatvorenicima za bilo kakvu neposlušnost. Rezultat: bolest i smrt se širila poput požara, ubijajući hiljade žena i desetine hiljada dece. U samo jednoj godini, 10 odsto cele populacije Bura umrlo je u britanskim logorima, cifra koja postaje još gora kad shvatite da je u nju uključeno i 22.000 dece.

Ali zločin se nastavio: dok su sakupljali Bure, Britanci su odlučili da zarobe i sve crnce koje su sreli, od kojih je 20.000 umrlo dok su radili u logorima. Ukupno, britanska politika u ovom ratu ubila je oko 50.000 civila, 18.000 više nego što je poginulo vojnika, na obe strane.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Listverse)