DOK JE KOLERA KOSILA LJUDE, narod je radio OVE GROZNE STVARI! Nisu bili svesni POSLEDICA

Dok je nemački lekar Robert Koh uveravao ljude naučnim činjenicama da je uzrok tuberkuloze bakterija, javnost u to nije verovala, naročito u Americi. Adolf Knof, specijalista za tuberkulozu koji je tada radio u Njujorku, u to vreme objavio je knjigu Pulmonary Tuberculosis: Its Modern Prophylaxis and the Treatment in Special Institutions and at Home, u kojoj je izneo nekoliko primedbi na račun ponašanja Njujorčana. "Znam da je nekoliko mojih pacijenata, uprkos tome što su kašljali, delili čašu sa svima". U to vreme, deljenje čaše, čak i među potpuno nepoznatim osobama, bilo je potpuno uobičajeno.

Onda je Knof uz podršku zdravstvenog zavoda Njujorka 1890. godine poveo ogromnu kampanju kako bi edukovali ljude i smanjili zarazu. Krenula je kampanja "Rat protiv Tuberkuloze". Između ostalog, učili su ljude da piju svako iz svoje šolje, da prestanu da pljuju na ulici i u zatvorenim prostorima, da ako već pljuju to rade u posudama koje će očistiti. Nije mnogo prošlo, i zaista se među ljudima ukorenila navika da koriste svoje posuđe, a na ljude koji pljuju gledalo se sa gađenjem. I samo to bilo je dosta da se smanje brojevi obolelih.

Epidemija tuberkuloze potpuno je promenila Njujork u 19. veku i iz korena promenila ponašanje ljudi, a mnoge pojave i ponašanja koja su nam danas normalna rezultat su neke pandemije ili epidemije.

Recimo, u 19. veku, ulice Njujorka bile su preplavljene prljavštinom. Potpuno je bilo normalno da ljudi svo đubre bacaju sa prozora na ulicu. Kočije i zaprega bile su normalna pojava, a konjski urin i izmet na ulicama niko nije odstranjivao. Ne samo to, kada bi konj uginuo dešavao bi se potpuni pakao. Kako tadašnji profesor Dejvid Rosner tvrdi u svojoj knjizi "Zapisi iz nezdravog grada", budući da su konji teški, kada bi neki uginuo na ulici, njegov leš bi ostao da truli sve dok ne istruli dovoljno da neko može da pokupi delove tela. Deca su se za to vreme igrala sa lešinom konja, što im niko nije branio. Podaci kađu da je 1880. godine više od 15.000 konjskih lešina pokupljeno sa ulica Njujorka. Problem su bile i ljudske izlučevine. Ljudi nisu bacali sa prozora samo đubre - kroz prozore su praznili i posude za nuždu. U to vreme, toalet u stanu ili kući nije bila česta pojava.

Zdravstveni radnici shvatali su polako da postoji veza između te silne prljavštine i tuberkuloze, kolere i tifoidne groznice koje su u to vreme kosile ljude. Uskoro su osmislili plan odlaganja đubreta a grad je krenuo u planiranje odlaganja ljudskog izmeta i urina. Počeli su da čiste hlorom. Polako se uvodio sistem toaleta u kući - vrlo polako, zbog troškova i zbog nepostojanja kanalizacionog sistema. Međutim, kada je Tomas Kraper 1891. godine izložio svoj sistem kanalizacije, pristupačan i lagan za postavljanje. Prvo su ga uveli bogati, pa srednji sloj dok na kraju nije došao i do siromašnih.

Tu nije bio kraj - lekari su shvatili i da dobra ventilacija i svež vazduh takođe pomažu. Tek tada, krenuli su da masovno dodaju prozore i terase na kuće i stanove. Situaciju su iskoristili i prodavci nekretnina, pa su ohrabrivali ljude iz prenatrpanog Njujorka da se presele u prostrane, osunčane kuće Los Anđelesa i Kolorada. Ko god je mogao, to je i uradio - rezultat toga je da je 1872. godine trećina Kolorada, koji do tada nije imao epidemiju tuberkuloze, bio zaražen.

Laboratorija Tomasa Edisona se udružila sa aktivistima koji su edukovali ljude o tuberkulozi i tako su stvorili prve edukativne filmove. Išli su i u najuzabačenija mesta, gde je film o tuberkulozi ujedno bio i verovatno prvi film koji su ljudi ikada videli. Tako su uvedeni higijenski standardi od kojih se ni danas ne odstupa i tako su promenjeni i standardi edukacije.

Epidemija difterije na Aljasci koja se desila u 20. veku pokrenula je ceo kontinent, a rezultat, između svega, je i čuvena trka pasa sa sankama, Idatarod. Naime, kada je epidemija pogodila Noum u januaru 1925. godine, grad je bio u nevolji. Ostali su bez zaliha seruma, a zimi je do grada nemoguće doći ni putem ni morem. Tako je 20 najboljih pasa u gradu poslato po zalihe do Ferbenksa. Po ledenim temperaturama, psi su otišli i vratili se u grad drugog januara. Otišli su i po drugu turu zaliha i tako spasili ceo grad. I danas se održavaju trke pasa, a stanovnici Aljaske dobro znaju zašto i zahvalni su tim psima.

(Espreso.co.rs/Žena.blic.rs)