KAD GA VIDITE, POMISLIĆETE DA RAJ STVARNO POSTOJI: Ali ovo ostrvo zovu Groblje Atlantika! Razlozi za to su jezivi!

Za Ostrvo Sejbl se ne može reći da je klasično turističko odredište. Ostrvo, koje pripada kanadskoj provinciji Nova Škotska, udaljeno je oko 170 kilometara od kontinentalnog dela zemlje, a u prošlosti je bilo poprište brojnih brodolom, zbog čega je poznato kao “Groblje Atlantika”.

Kada vidite snimke ostrva iz vazduha teško je poverovati da su se u vodama oko njega događale tragedije, u kojima su hiljade ljudi izgubile život.

Ostrvo je pravi prirodni raj: ovde žive sive foke i divlji konji, kojih ima između 250 i 400. Ljudi gotovo da i nema - uglavnom su to naučnici, koji istražuju floru i faunu.

Ostrvo, dugo 42 i široko najviše dva kilometra, za moreplovce je uglavnom značilo nevolju . Od kraja 16. veka u njegovoj blizini dogodilo se više od 360 brodoloma. Ono je doslovno okruženo olupinama brodova, ali zbog čega su nesreće bile toliko česte?

Pre svega zato što preko tog dela Atlantskog okeana vode brojne brodske rute, koje povezuju Severnu Ameriku i Evropu. Kada ima mnogo brodova istovremeno, povećava se i opasnost od nesreće, pogotovo zbog toga što su ovde česte podmukle morske struje. Kada bi jaki vetrovi naneli brodove u tu oblast, oni bi često nestali u morskim talasima.

Otežavajući faktor je i magla, koja obavija ostrvo 125 dana u godini, pa bi ga brodovi često prekasno uočili i nasukali se.

Jedan od najtežih brodoloma dogodio se 1860, kada je parobrod "Hungarijan" zahvatila snežna oluja, zbog čega je udario u stene. Zbog vremenskih uslova spasavanje čamcima nije bilo moguće, pa su stanovnici ostrva mogli samo bespomoćno da gledaju kako brod tone. Niko nije preživeo.

Sa razvojem navigacione tehnike brodolomi su se proredili. Nakon što je 1947. potonuo brod "Manhaset", sledeća nesreća dogodila se decenijama kasnije, 1999. godine, kada se nasukala jedrilica “Merimak”. Tročlana posada je, međutim, spasena.

Ponekad bi poneko preživeo brodolom i dočepao se ostrva. Zbog tih ljudi su 1801. na ostrvu podignuti prihvatni centri, između ostalog i zato što su kružile glasine da gusari namerno namamljuju brodove, pljačkaju olupine i ubijaju preživele.

Dobrovoljci, koji bi odlučili da posvete život brodolomnicima, brinuli su o njima. To su bili i prvi ljudi koji su se trajno nastanili na ostrvu.

U prihvatnim centrima preživeli su dobijali ćebad, hranu i prvu medicinsku pomoć. Širom ostrva podignuti su i privremeni smeštaji, gde su brodolomnici mogli nešto da pojedu i prespavaju pre nego što nastave put do prihvatnog centra.

Poniji, kojih danas žive na ostrvu, dospeli su na Sejbl u 18. veku, kada je jedan Amerikanac hteo da se nastani na njemu. Pored ljudi i sirovina, bile su mu potrebne i radne životinje, koje je transportovao brodom. Međutim, mnoge od tih konja ukrali su gusari i ribari. Na kraju od njegovog plana nije bilo ništa, ali konji su ostali i razmnožili se. Krajem pedesetih godina skoro da ih nije bilo zbog nedostatka hrane, pa je kanadska vlada odlučila da ih pohvata i preradi u pseću hranu.

Međutim, školska deca iz cele Kanade pokrenula su kampanju protiv tog plana, pa su konji čak stavljeni pod zaštitu države.

Turisti retko posećuju ostrvo, jer su za to potrebni dozvola vladine uprave za nacionalne parkove i završen kurs snalaženja u prirodi.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/travelbook.de)