BILI SMO U MANČESTERU: Kad smo videli cene pojedinih artikala, odmah smo se zapitali - da li nas neko zeza?

- Gospodine, kad će da stane ova kiša, malo da prošetamo gradom? - upitao sam hotelskog vozača u centru Mančestera.

- U junu, druže - kroz kiseli osmeh rekao je Džon (57), žitelj ovog grada na severozapadu Engleske, u kome je i rođen.

Posle tih reči, bilo mi je jasno da sunce neću videti tokom boravka u "engleskom Leskovcu", gradu koji je osim fudbala ime stekao tekstilnom industrijom, čiji je centar na Ostrvu.

O fudbalu sam vam već pisao i previše, a to pročitajte u nastavku:

I tako, po pristizanju u hotel, ostavio sam stvari i sa nekolicinom prijatelja zaputio se u centar grada. Poprilično gladan od leta dugačkog 2.000 kilometara.

Naravno, kao i svaki Srbin, pogledom sam po ulicama tražio restorane brze hrane. Nije dugo prošlo, pronašao sam celu zgradu u kojoj se nalaze samo Mekdonaldsi, "Kej-ef-si"-jevi, kineska, tajlandska, vijetnamska, italijanska hrana.

Uz kraće ubeđivanje sa drugarima, ušli smo tamo, prvenstveno da utolimo glad, ali ja sam imao i skriveni motiv, samo im to nisam rekao. Želeo sam da uporedim cene Meka u Mančesteru sa cenama Meka u Beogradu.

Verovali ili ne, potpuno su iste.

Sve bi to bilo OK, da prosečna plata u ovom gradu nije oko 25.000 funti godišnje, dok je u Srbiji, prebačena u funte, nepunih 6.000 za 12 meseci.

Kada sam napunio stomak za male pare, ponovo sam imao sreće da sretnem Džona (57) ispred ulaza u hotel.

- Džone, valja popiti i neko pivo, rođendan mi je, moram da izvedem kolege.

- Druže, na pravom si mestu. Mančester je grad pabova. Evo ovde iza ugla imaš celu ulicu koja je pokrivena krovom zbog kiše, u njoj imaš 15-ak pabova - rekao je ljubazni vozač.

- Koliko košta to zadovoljstvo? - zanimalo me je.

- Tri, četiri funte po pinti piva (0.57 litra, dakle više nego naša krigla). U kraju gde ja živim, jedno okolno selo, čak je i jeftinije, ali nemaš vremena da za dva dana stigneš do tamo - istakao je više nego ljubazni Džon, koji nam je izmđu ostalog rekao da je Bregzit "kolektivno samoubistvo" i da Britanci još uvek nisu ni svesni za šta su se opredelili.

Ali, o politici nekom drugom prilikom...

Otišlo se u pab, pilo se točeno pivo firme koja je devedesetih godina, kada sam odrastao, bila sponzor Premijer lige. S obzirom da sam fudbalskim poslom doputovao u Englesku, bio je to logičan izbor.

Nepune tri funte plaćao sam svaku "pintu", pa onaj ko voli da "cirka", u Mančesteru može da prođe gotovo za iste pare kao u Beogradu, a da kući ne ode trezan. Čak u pojedinim beogradskim pabovima, koji imaju veći izbor inostranih piva, morate da odvojite i više novca.

Nije se ostalo do preterano sitnih sati, pošto sam se posle obilazaka određenog broja pabova zaputio u sobu, gde je cimer već uveliko bio u REM fazi sna.

Ustao sam veoma rano, oko osam izjutra, valjalo je praviti priče sa navijačima iz Srbije i dijaspore po gradu koji su došli da gledaju utakmicu Mančester junajted - Partizan, ali nažalost, u četvrtak, na dan utakmice, padala je prava kiša, tačnije pljuštala, za razliku od srede kada je padao onaj klasičan engleski "aerosol".

Iako kiša ne prestaje, Englezi i ostali meštani ovog multikulturalnog grada na ulicama gotovo da ne nose kišobrane, a i kapuljače su prava retkost. Velikoj većini kosa nije mokra. Kako, ne znamo...

Međutim, to se ne odnosi na Srbe , koji se čak nisu ni okupljali u centru grada, kao što to obično rade, već su se raštrkali po gradu, pabovima, hotelskim sobama da bi se sklonili od kijameta, pa smo tako ostali uskraćeni za pesmu crno-belih navijača koja trešti Mančesterom.

Ovoga puta, kada sam ogladneo, našao sam neki klasičan engleski "fast food" restoran, u kome je obrok bio još jeftiniji nego u Meku.

Da li me neko zeza, upitao sam se u sebi, pošto je cena burgera, pomfrita i "kole" bila manja nego u Beogradu. Da sada ne ponavljam ono oko prosečnih plata, već nam je jasno da nas deru "kao mačke" sa svih strana.

Posle ručka, valjalo se zasladiti, pa sam se uputio u jedan obližnji supermarket.

Kada sam ušao, imao sam šta i da vidim. Sve po 1 funtu! Da, dobro ste pročitali, apsolutno svaki artikal, a bilo ih je na desetine hiljada, koštao je po jednu prokletu funtu!

Deterdžent za pranje veša, čips od kilogram, "kola" od pola litra, od dva litra, pakovanje čokoladica, "toblerone", salvete, ražani hleb, toalet papir - SVE PO FUNTU.

Pomislio sam da nešto nisam dobro video, ali posle nekoliko minuta šoka, proverio sam sa kasirkom. Da, zaista je sve po jednu funtu. Ovakvih radnji ima na više mesta, a konkretno ova koju sam našao bila je u samom srcu grada, tržnom centru duplo većem od ovih u Beogradu.

Došlo je vreme za utakmicu, Partizan se nije dobro proveo, pa smo se u ne preterano visokom raspoloženju zaputili na aerodrom, gde smo ponovo čekali na poletanje nekoliko sati, jer iz Beograda nismo dobili dozvolu za sletanje, pošto se, navodno, renovirala pista. Drugi put zaredom kada crno-beli gostuju u Ligi Evrope, tako je bilo i prilikom povratka iz Astane.

No, i to je neka druga tema, ali ono što sam ovim tekstom želeo da dokažem, dokazao sam. Cene u Mančesteru, gde je životni standard daleko iznad beogradskog, a o ostatku Srbije da i ne pričam, gotovo su iste kao kod nas. Naravno, "engleski Leskovac" nije ni u top 5 najvećih gradova Engleske, tačnije šesti je, pa je jasno da je London dosta skuplji, čak i duplo, ako sam se dobro raspitao.

Doduše, stanovi u Mančesteru su četvorostruko skuplji nego u Srbiji, ali je i to poprilično pristupačno sa velikim platama koje njegovi žitelji imaju, pa je odnos plata-cena stana takođe malo povoljniji nego kod nas.

BONUS VIDEO: