ŽIVIMO U DOBA PATOKRATIJA: Svetom vladaju ljudi sa OZBILJNIM PSIHIČKIM POREMEĆAJIMA, a posledice su STRAŠNE

Nakon što je proveo rani život pod nacistima, a zatim i Staljinom, poljski psiholog Andrej Lobaczevski posvetio je svoju karijeru proučavanju odnosa između psiholoških poremećaja i politike.

Želeo je da razume zašto psihopate i narcise toliko snažno privlače vlast kao i procese kojim preuzimaju vlade i zemlje. Na kraju je smislio termin „patokratija“ kako bi opisao vlade sačinjene od ljudi sa ovim poremećajima - a koncept nikako nije ograničen na režime prošlosti.

Na primer, u SAD, uprkos konvenciji da psiholozi ne bi trebalo da nezvanično dijagnostikuju javne ličnosti koje nisu pregledali (poznato kao „pravilo Goldvater“, nakon što su psihijatri ispitivali mentalnu sposobnost senatora Barija Goldvatera 1964. godine), mnogi su javno izjavili da Donald Tramp pokazuje sve znakove narcističkog poremećaja ličnosti.

Slične analize su radili psiholozi za druge „snažne“ političare širom sveta, poput Redžepa Tajipa Erdogana iz Turske i Rodriga Dutertea sa Filipina. Nije iznenađujuće da ljudi sa poremećajima ličnosti privlače političku moć - narcisti žude za pažnjom i afirmacijom, i osećaju da su nadređeni drugima i imaju pravo da dominiraju nad njima, piše psiholog Stiv Tejlor za "The Conversation".

Takođe im nedostaje empatije, što znači da su u stanju da bezobzirno iskorištavaju i zlostavljaju ljude radi moći. Psihopate osećaju sličan osećaj superiornosti i nedostatak empatije, ali bez istog nagona za pažnjom i obožavanjem.

Ali, patokratija nije samo u pojedincima. Kao što je Lobaczevski istakao, patološki lideri privlače druge ljude sa psihološkim poremećajima.

U isto vreme, empatični i korektni ljudi postepeno propadaju. Oni su ili ostrakizovani ili odlaze dobrovoljno, zgroženi rastućom patologijom oko sebe.

Kao rezultat toga, s vremenom patokratije postaju ukorenjene i ekstremnije. Ovaj proces možete videti u nacističkom preuzimanju nemačke vlade 1930-ih, kada je Nemačka prešla iz demokratije u patokratiju za manje od dve godine.

Demokratija je suštinski način zaštite ljudi od patoloških političara, sa principima i institucijama koje ograničavaju njihovu moć) Zbog toga patokrati mrze demokratiju. Jednom kada steknu vlast, daju sve od sebe kako bi uklonili i diskreditovali demokratske institucije, uključujući slobodu i legitimitet štampe.

To je prvo što je Hitler učinio kad je postao nemački kancelar, a to su pokušali učiniti autokrate poput Trampa, Vladimira Putina i mađarskog premijera Viktora Orbana.

U SAD-u je pod Trampom očito postojao pomak ka patokratiji. Kao što teorija Lobaczevskog predviđa, stara garda umerenijih službenika Bele kuće - odustala je. Predsednik je sada okružen pojedincima koji dele njegove autoritarne sklonosti i nedostatak empatije i morala.

Srećom, do neke mere, demokratske institucije SAD-a uspele su da pruže određeni otpor. I Britanija je imala sreću u poređenju s drugim zemljama. Parlamentarni i izborni sistem Velike Britanije - i možda kulturološka sklonost pravičnosti i društvenoj odgovornosti - zaštitili su Veliku Britaniju od nekih najgorih posledica patokratije.

Nepoverenje i nepoštovanje demokratskih procesa koje su pokazali premijer Velike Britanije Boris Džonson i njegovi ministri i savetnici - otpuštanje parlamenta, insinuacija da možda ne slede zakone sa kojima se ne slažu - takođe je karakteristično za patokratiju.

Opasnost od prelaska demokratije u patokratiju je uvek stvarna. Uvek nam je bliža nego što mislimo, i jednom kada se desi, srušiće svaku prepreku na svom putu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/conversation)