OBILO NAM SE O GLAVU: Čovek koji je stvorio je Putinov imidž objavio snimke "isključene kamere"

Vitalij Manski pre oko 20 godina snimio je propagandni film za Putina. Sad je od snimljenih delova koji su ispali iz filma napravio sasvim drugačiju priču.

Kada donosiš odluke, onda o svakoj treba dobro razmisliti, izvagati da te, nakon protoka vremena, ne bude sram zbog njih. I ne smeš pritom biti žrtva monarhističkih rešenja. Zato je demokratija najživotniji i najučinkovitiji sistem od svih sistema. Osim toga, moraš da budeš svestan da ćeš jednog dana opet biti običan građanin. U budućnosti ja sebe tako vidim. Nadam se da ću jednom opet moći da živim životom običnog čoveka, izgovorio je ruski predsednik Vladimir Putin u kameru Vitalija Manskog, vozeći se u blindiranom predsedničkom vozilu u teretanu, nešto nakon što je, prvi put, daleke 2000. godine, izabran za ruskog predsjednika.

Od tada je prošlo gotovo 20 godina. Vladimir Putin još uvek je na kormilu Rusije i povratak među "obične smrtnike" čini se sve daljim i daljim, pogotovo jer se sada, četiri godine pre kraja njegova četvrtog predsedničkog mandata, već razmišlja o tome - kako ga ostaviti na vrhu Kremlja i nakon 2024. godine.

Rasprave o moralnosti

Isečak je to iz novog dokumentarnog filma Vitalija Manskog "Putinovi svedoci" (naslov je alegorija na Jehovine svedoke).

Vitalij Manski te 2000. radio je u izbornom štabu Putina i kreirao spotove i reportaže za nacionalne televizije koji je trebalo da podignu značaj i imidž nasledniku prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina, koji je tada još bio nepoznanica za većinu Rusa.

- Moj tadašnji zadatak bio je odgovoriti i ruskoj i svetskoj javnosti "Ko je gospodin Putin? - kaže Manski za Jutarnji list.

Film je spoj ondašnjih #službenih" snimaka, materijala koji je tada "izbačen" ali sačuvan, te autorove naracije, koji objašnjava tadašnji i sadašnji ugao gledanja.

Recimo, pobrojao je sve članove najužeg Putinovog tima s prvih izbora, od kojih su neki sada njegovi žestoki opozicionari - Pavlovski, Kosjanov, Panamarjova (umrla u međuvremenu) ili uklonjeni iz javnog i političkog života (Jumašov, Vološin), ili su mrtvi, poput tadašnjeg ministra telekomunikacija i medija Lesina, ubijenog u Vašingtonu. Od svih ostao je samo marioneta Dmitrij Medvedev.

Manski, inače poznati ruski filmadžija, svetsku je slavu stekao pre nekoliko godina dokumentarnim intrigantnim filmovima "Ispod sunca", o životu u Severnoj Koreji te "Rodbina" o rusko-ukrajinskim odnosima nakon aneksije Krima i izbijanja rata u Donbasu. Sada je protresao javnost svojim novim filmom o Putinu. Film nije prikazan u Rusiji, a prokremaljski mediji odlučili su taj za Putina porazni film potpuno da prećute. Vitalij Manski uveren je da se to nije moglo dogoditi bez sufliranja iz vrha vlasti.

- U Kremlju su se odlučili na zavet ćutnje i to su projicirali svojim medijima -kaže Vitalij Manski.

Nastanak filma je intrigantan, a Manski potvrđuje svoj image nekonvencionalnog i neordinarnog autora, čiji kamera i rad često izazivaju rasprave o moralnosti ljudi s kamerom. Manski je snimao Putina i u trenucima nakon što mu je govorio da je kamera isključena.

- Tada sam za to imao hrabrosti, a nito nije ni proveravao - kaže Manski. (To je radio i u Severnoj Koreji). No, kamera je neumoljivi svedok istorije, a ovaj film svakako to jeste - veliki istorijski dokument. Upečatljiv je i prilog o Borisu Jeljcinu, odnosno čekanju rezultata tih Putinovih izbora u njegovu domu. Odlazeći, već bolesni i umorni predsednik čeka kako će proći njegov naslednik. Napeta je scena u kojoj Jeljcin zove Putina da mu čestita pobedu na izborima. On poručuje da će se javiti. Sada daje izjave. Putin nije nazvao svog patrona. Sad je on predsednik. Kamera zumira zbunjenog Jeljcina kako staklenog pogleda zuri u telefon koji ćuti. To je poslednji kadar ere koja odlazi. Jeljcin, čovek koji je dvaput pobedio komunistički puč, 1991. i 1993., te sprečio njihov povratak na vlast 1996. godine, tužno odlazi s političke pozornice.

Manski je, inače, svojom idejom Putinovog susreta sa svojom starom učiteljicom Verom Gurevič dobrim delom utjecao na tadašnju njegovu popularnost, predstavivši ga ne samo kao odlučnog vođu (ređaju se Putinove jasne i ratoborne izjave o Čečeniji, koja je tada bila u separatističkom ratnom zanosu), već kao nežnog i romantičnog "običnog dečka iz susedstva" koji nežno razgovara sa svojom učiteljicom, koja mu govori "ti", a on njoj "vi". Manski kaže, bilo je to vreme kada su Rusi žujeli za političarom "čvrste ruke".

- Javnost je na to pala. Pokazali smo ga kao mešavinu odlučnog vođe i "našeg dečka iz kraja". Svakome je bio prihvatljiv", priznaje danas Manski, iako film započinje snimkama izliva besa njegove supruge Natalije zbog imenovanja Putina Jeljcinovim naslednikom 1999. godine. Ona je već tada predviđala loše vesti za Rusiju i dolazak čvrste vlasti.

Najveća ironija bila je to da su ga odabrali - kremaljski liberali i oligarsi koji će svi uskoro biti demisionirani (Jeljcin, Vološin, Čubajs, Gusinski, Berezovski, Hodorkovski, Jumašov), a oni (liberali) danas su u Rusiji najprozivaniji i najodbojniji politički sloj - izdajnici, zapadni plaćenici, neprijatelji svega ruskog. Odurni rusofobi.

- Da, moja supruga je percipirala stvari, ja tada još nisam. Moram priznati da ja tada nisam delio ni njeno mišljenje ni njene strahove. No, bila je u pravu. Jeljcin je sa svim svojim pogreškama i potezima ostao u sećanju kao pozitivac, kao čovek koji je otvorio i relaksirao komunizmom zatočenu Rusiju, koji ju je izvukao iz teškog sovjetskog mentalitetnog bremena, kaže Manski, koji priznaje da je tada bio čovek usidren u sistem. Manski ističe kako nije delio nemir svoje supruge jer je verovao onim liberalima koji su odabrali Putina.

- Mislio sam da su oni napravili dobar, uravnoteženi izbor, odnosno znajući ljude koji su ga izmislili, bio sam uveren da znaju što rade - kaže Manski.

Možda njihov tadašnji odabir nije "ironija sudbine", nego više "izdaja ideala i principa". To je globalna, korenita greška ruske liberalne ideje, da se nedemokratskim putem može spasiti ili održati demokratija. Obilo im se o glavu. Svima nama", kaže Manski.

- Ne, ne osećam grižu savest zbog svog tadašnjeg rada - priča Manski i dodaje:

"Istina, tada nisam bio opozicionar ni kritičan prema Putinu kao što sam to danas". Manski je upoznao Putina još nesigurnog, skromnog i neprimetnog, koji se brzo uživoo u poverenu mu ulogu.

- Vrlo brzo je ulazio u bit i počeo plivati ko riba u kremaljskoj vodi. Odmah je pohvatao kako stvari funkcionišu - kaže Manski.

Suština Putina

No, Manski je, kaže, već tokom snimanja spotova za potrebe kampanje i druženja s Putinom i njegovim timom osetio kuda to on ide.

- Počelo je povratkom sovetske himne koju su "hendlali" otac i sin Mihalkovi, a koji su danas udarna pesnica režima - navodi Manski.

Manski smatra kako je to već tada pokazalo u kojem pravcu Putin namerava. On se tada usprotivio Putinu oko promene himne, ali Putin mu je odgovorio:

- Jedna starica mi je kazala: 'Vratite mi vreme od pre 20 godina'. To se ne može vratiti, ali tim ljudima nešto treba dati. Ne možete im sve uzeti, nešto im morate dati. Ne možeš sve ljude uveriti da promene mišljenje. Iako imam osećaj da bih u ličnom razgovoru svakog uspeo da razuverim i prebacim na svoju stranu, to je nemoguće - objašnjava Putin Manskom, želeći da ga pridobije da shvati zašto Rusiji vraća sovjetsku himnu.

- Možemo da govorimo o SSSR-u, ali ne preko Gulaga, nego preko pobede u Drugom svetskom ratu - kaže Manskom Putin.

- Znate li u čemu je suština Putina? - pita Manski.

- On je, zapravo, otpočetka ispitivao i ispipavao koliko je rusko društvo otporno i sposobno na otpor, koliko je spremno da se brani, i osetio je da je rusko društvo neformirano, neoblikovano i neotporno. On je to iskoristio i uzeo ponuđeno - naglašava Manski.

- Putin je dugo hofirao s Rusijom. Kada je dobio tu bitku bez borbe, a to se otprilike poklapa s njegovim drugim mandatom, započeo je svoj hrišćanski pohod koji traje do danas, i ne znamo koliko će još trajati - zaključuje Manski.

Manski napominje kako je Putin "rodonačelnik nepopulističke politike 21. veka" te kako je on takvom svojom politikom "omogućio" da Amerika izabere Trampa, a da u Britaniji dođe Džonson.

- Ne mislim da je on direktno uticao na to, pogotovo ne u smislu umešanosti u izbore, o kojima "briue" SAD, ali on je dao ton koji se prelio izvan granica Rusije i izrodio taj tip nepopulističkog lidera.

Pitamo ga je li sada, nakon 20 godina vlasti, Putin tek talac Kremlja ili njegov gazda.

- To je ispravna postavka pitanja - kaže Manski.

"Putin je istovremeno i talac i gazda Kremlja."

Prema Manskom, Putin je sam stvorio sistem koji ga je učinio taocem. On ne može više da promeni taj sistem. On je svemoćan, ali opet, ne može i nije u stanju da zadire u sistem i pravila igre koje je stvorio za vreme svoje vladavine. Putin ne može postati Gorbačov, koji je uspeo da se izdvoji iz onog komunističkog ustrojenja. Putin je nešto između Mugabea, koji je poludeo i bio izdan od najbližih saradnika, portugalskog diktatora i čileanskog Pinočea te vođa koje je vlastiti narod razapeo, poput Čaučeska ili Gadafija. Putin nema druge varijante. Ako bi on započeo bilo kakve liberalne reforme unutar sistema koji je stvorio, njega će taj isti sistem pomesti. On mora da služi "silama" koje je sam stvorio.

On sumnja da će Putin nakon isteka četvrtog mandata, čak i simbolično, kao tada, 2008. godine, ispustiti ili predati vlast nekom drugom. Uveren je da čak neće biti ni kao u Kazahstanu Nursultana Nazarbajeva - neodlazeći odlazak - već će se smisliti varijanta - večnog ostanka na vrhu. Manski ne vidi puno manevarskog prostora u Kremlju osim - petog mandata!

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Jutarnji list)