MOJ DEDA JE NACISTA! Ovaj tekst Gabrijela o HITLEROVIM NACISTIMA odjeknuo je u Nemačkoj i širi se EVROPOM

Nemačka se smatra primerom kako se suočiti sa neslavnom prošlošću. Ali jedno je ono što se uči u školi i priča u javnosti, a drugo su porodične tajne. Tako mračne da se o njima nikada ne progovara. Tabu traje do danas.

Gabrijele Palm-Funke se još dobro seća trenutka kada je pre dvanaest godina počela da istražuje porodičnu prošlost. Sa sinom i majkom je obišla majčino rodno mesto u Šleziji, u današnjoj Poljskoj. Za večerom su sedeli za stolom i pričali o prošlim vremenima, o Gabrijelinom pokojnom dedi. I odjednom je majka rekla: „Te ljude sa žutom zvezdom nikad neću zaboraviti.“

Palm-Funke je u tom trenutku doživela šok ali to nije pokazivala. Iste večeri je saznala da je njen deda bio čuvar u koncentracionom logoru Tšebinja nedaleko od Aušvica. Kao šestogodišnjakinja je Gabrijelina majka posetila ovo mesto i seća se logoraša sa žutom Davidovom zvezdom na rukavu.

Nakon povratka u Nemačku je teološkinja Palm-Funke počela da istražuje po datotekama sve dok u jednoj knjizi nije pronašla svedočenje jednog preživelog logoraša koji je njenog dedu zbog brutalnosti nazvao „životinjom“.

„U tom trenutku mi je gotovo pozlilo“, priča Palm-Funke. Obuzeo ju je beskrajan osećaj ljutnje i srama. I pre svega pitanje: zašto niko u porodici nije govorio o dedi koji nikad nije bio kažnjen iako je ubio jednog 17-godišnjaka.

No to nije izuzetak. Procenjuje se da je za vreme nacionalsocijalizma između 200 i 250 hiljada stanovnika Nemačke i Austrije kao i mnogi Folksdojčeri iz cele Evrope učestvovalo u ratnim zločinima. Tek je mali deo osuđen nakon rata.

Kad je u pitanju odnos prema razdoblju između 1933. i 1945. Nemačka se međunarodno uzima kao primer nekim drugim zemljama koje se teško nose sa istorijskom istinom. U Nemačkoj postoji veliki broj spomenika i spomen-ploča. U školama se uči o nacionalsocijalizmu. Ali uprkos tome je tema u porodičnim krugovima ostala tabu – do dan danas.

Lojalnost prema porodici

Lena Dite Nisen (32) od svoje 14 godine zna da je u njenoj porodici bilo zločinaca. U svom stanu u Kelnu nam pokazuje fotografije svoje prabake Nane Konti, predsednice strukovnog udruženja babica za vreme Trećeg Rajha.

Ta žena je odgovorna za sistematsko ubijanje novorođenčadi s invaliditetom. Tu su i slike ujaka njenog oca Lea Kontija koji je kao šef zdravstvene uprave učestvovao u eksperimentima na ljudima.

Ove jeseni će Nisen sećanja svoje prabake obraditi kroz umetničko delo. Snimci koji je prikazuju kao brižnu majku i istovremeno ubeđenu nacistkinju. Lena Dite se intenzivno pozabavila prošlošću porodice otkako su desničarsi populisti u Nemačkoj ponovo počeli da ostvaruju dobre rezultate na izborima.

„Upravo sada je važno govoriti o zločincima u sopstvenoj porodici mada ponekad postoji unutrašnji otpor“, kaže Nisen. A taj otpor povezuje sa odanošću porodici. „Ne želite da budete neko ko baca ljagu na porodicu.“

Već nekoliko meseci kelnska umetnica je deo grupe koju sačinjavaju članovi porodica počinilaca i žrtava iz. Peter Pogani-Vnent pripada ovim potonjim. Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, preživeli su Holokaust, ali njegovi deda i baka nisu. U njegovoj psihoterapeutskoj ordinaciji u Kelnu na zidu stoji njihova slika.

Ovog čoveka zaokuplja zid ćutnje. Mnogi koji su učestvovali u Holokaustu nikada o tome nisu govorili. „Podsvesno su ovu neobrađenu krivicu i sram preneli i na sledeću generaciju. Činjenica da desničarske parole i antisemitizam opet bujaju u Nemačkoj može biti posledica ovakvog ponašanja“, smatra Pogani-Vnent.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/DW.com)