OTAPANJE LEDA: Počele su da izlaze NAJOPASNIJE stvari na svetu!

Ništa nije moglo pripremiti Sue Natali za prizore na koje je naišla na krajnjem severoistoku Sibira 2012. godine. Kao postdoktorant ekologije na Univerzitetu na Floridi otputovala je u Duvani Jar na obalu Arktičkog okeana kako bi svojim očima videla tlo koje propada metrima duboko usled otapanja tundre.

"Bilo je neverovatno, stvarno neverovatno. I danas me prođu žmarci kad se prisetim. Nisam mogla da verujem razmerama toga, prizorima propadanja masivnih litica visine višespratnica... I kad biste tamo prolazili, videli biste kako se iz leda pomaljaju poput balvana. Samo što to nisu bili balvani, nego kosti mamuta iz praistorije", pričala je za BBC nedavno.

To o čemu ona govori, priča je o potencijalno kataklizmičkom oslobađanju otrova svih mogućih vrsta iz leda starog desetine i stotine hiljada godina. Lako za drevne kosti, nego je ovde reč i o živi u otrovnom obliku, o drevnim zaraznim bolestima, o nepojmljivim količinama CO2 i metana. Hrvatski Express je u aprilu pisao o istraživanju grupe naučnika iz nekoliko zemalja koji su proučavali posledice otapanja leda na 17 mesta na Arktiku, Antarktiku, Islandu, u Alpama, na Kavkazu i u Britanskoj Kolumbiji.

Oni su izmerili da je na tim mestima, gde se ubrzano otapaju ledenjaci ili polarne ledene kape, nivo radijacije najmanje 10 puta viša od proseka za celi svet. "To su bile neke od najviših nivoa radijacije koje se mogu pronaći u okolini, a da su izvan područja nuklearnih pokusa ili katastrofa", objavila je Caroline Clason, fizičarka sa Univerziteta u Plymouthu, u javnom dokumentu koji je tada preneo Phys.org. Epidemije drevnih bakterija, virusa... Stvar je bila tragično jednostavna za objašnjenje. Otkako je čovečanstvo otkrilo način kako da razbije jezgru atoma i to potom primenjivalo u gradnji nuklearnih bombi, koje su nuklearne vojne sile potom masovno testirale u eksplozijama, te u nuklearnim elektranama, ogromne količine radioaktivnog materijala otišle su u atmosferu. Potom su usledile nuklearne katastrofe. Nesreća u nuklearci Otok tri milje u SAD-u 1979., potom najgora ikad, ona u SSSR-u, odnosno današnjoj Ukrajini, u Černobilu 1986., pa užasna havarija u nuklearci u Fukushimi u Japanu 2011. i mnoge druge, sve to trovalo je atmosferu Zemlje.

Ekstremno lagane radioaktivne čestice vetrovi i ciklonalni, odnosno anticiklonalni sistemi, preneli su ih svuda. A tamo gde je bilo jako hladno, jednom kad su pale na tlo, zamrznule su se i ostale. Sve dok se ono što se nazivalo "večnim ledom" nije počelo rapidnom brzinom otapati zbog klimatskih promena i globalnog zagrevanja usled trovanja atmosfere ugljen-dioksidom. Ne samo to, nego su se potočići otopljenog leda slivali u niže predele, akumulirajući tamo radioaktivni materijal ko zna kad sve oslobođen iz nuklearki i nuklearnih bombi.

U tundrama po Sibiru počele su da se registruju poslednjih godina epidemija antraksa, bolesti koju tamo ne pamte još od ratne 1941. godine. U leto 2016. svetske su agencije prenele prvo vest o iznenadnom pomoru 2500 sobova, a potom i jednog dečaka.

Nije bilo nikakvog razloga za likovanje među naučnicima koji su na takvu opasnost upozoravali još i pre 2014. kada su dokazali da je itekako moguće iz otopljenog permafrosta oživeti viruse koji su u njemu hibernirali 30.000 godina.

Nije to bilo baš nikakvo iznenađenje već i zato što su naučnici još 2012. otkrili da se otapanjem leda iz tundre oslobađaju semenke biljke Silene stenophylla, i to nakon 32.000 godina, te da su potom kadre opet da klijaju. Pa ako može jedna evolucijski relativno složena biljka, zašto onda ne bi mogla neuporedivo jednostavnija bakterija antraksa, kamoli nekakav virus?

O drugim bolestima, otrovima poput žive i svega što je moglo da se nataloži u tom ledu, da se ne govori. Najgora pretnja su ipak plinovi na bazi ugljenika koji su u permafrostu, koji se sada otapa, bili zarobljeni desecima i stotinama hiljada godina. Procenjuje se da permafrost u sebi sadrži 1500 milijardi tona ugljenika.

"To je dvostruko više od svog ugljenika koji danas imamo u atmosferi ili triput više od ugljenika što ga u sebi imaju sva stabla na svetu", kazala je Natali.

Prema današnjim klimatskim modelima, možemo računati da će se do kraja veka iz otopljenog permafrosta osloboditi između 30 i 70 posto svih tih enormnih količina. 70 posto ako nastavimo fosilnim gorivima da zagađujemo svet i ne obuzdamo sve goru klimu, 30 posto ako kao globalna civilizacija uspemo da odradimo svoj "domaći rad" i drastično smanjimo zagađenje.

Postoji još jedan SAD, a nitko se ne obazire

A tih 30 do 70 posto ugljenika čim se oslobodi otapanjem, odmah postaje hranom bakterijama i drugim mikroorganizmima, koje ga koriste kao hranu, te oslobađaju kao CO2 ili još i gore metan. Idemo računati optimistično, pa pretpostaviti da se od celokupne količine odmrznutog ugljenika u CO2, odnosno metan, pretvori između 130 i 150 milijardi tona do 2100.

To će značiti toliko CO2 u atmosferi kao da jedan SAD nastavi zagađivati atmosferu bez ikakvog smanjenja emisija. Svake godine. Stalno. I tu dolazi do još jednog jako gadnog iznenađenja klimatskih promena što i naučnici, a sve više i industrijalci, pa i političari, sve češće otkrivaju i priznaju ih. Takva količina neočekivanog CO2 u atmosferi značilo bi kao da se do 2100. godine na Zemlji nalazi dodatna, sasvim nova druga industrijska velesila po snazi koja zagađuje atmosferu. I – evo šoka – UN-ov IPCC u svojim proračunima ovaj dodatni, enormni izvor CO2 još uvek uopšte ne računa.

BONUS VIDEO:

NESTRPLJIVOST GA UMALO UBILA! Žestok sudar u traci za posebna vozila! (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Express.hr)