OTKRIVENA PSIHIJATRIJSKA DIJAGNOZA BRENTONA TARANTA: Evo od čega BOLUJE MONSTRUM SA NOVOG ZELANDA

Psihijatri su jednoglasni: Brenton Tarant je pseudo-komandos. Reč je o psihijatrijskoj dijagnozi koja je definisana pre gotovo deset godina. A manijakalni ubica iz mirnog Krajstčerča u potpunosti odgovara tom profilu, prenosi Sandej tajms.

- Pseudo-komandos je tip masovnog ubice koji ubija javno, tokom dana, planira svoj zločin unapred, pomno i dolazi teško naoružan - napisao je američki forenzički psihijatar Džejsm Knol 2010. godine, prenosi Telegraf.

Uživaju sami u sebi

Jedna od fizičkih karakteristika tih osoba je nizak rast koji nastoje da nadoknade mišićnom masomkoja je u direkton kontrastu s visinom. Po pravilu su besni na žene koje nisu prepoznale njihovu važnost i ne obožavaju ih.

Tarant je nizak i mišićav, a jedine dve žene s kojima je bio emotivno vezan su njegova majka i sestra. Nedostatak veze i osećaja nadomeštaju kupovanjem vojničkih prsluka i pojasa sa municijom koji postaju njihov simbol pa tako odeveni i s oružjem u rukama stoje pred ogledalom.

Uživajući sami u sebi. Kao Robert de Niro u kultnom filmu "Taksista" kad postavlja pitanje "Meni kažeš"? ("are You talking to me?"). Presudni je trenutak koji psihijatri i dalje istražuju: klik nakon kojeg ova imaginacija postaje realnost i kad osoba odluči svoju uobrazilju da pretvori u stvarnost, prenosi Jutarnji.hr.

Ubica iz Krajstčerča je bio, kako sam navodi, obično belo dete iz obične porodice. Ali, već je u srednjoj školi počeo da pokazuje sklonosti zlobi i nasilju, a njegove kolege navode da je bio "neka vrst razrednog klovna". Ništa nije na prvi pogled izgledalo ozbiljno, ali može odgovarati Knolovoj tezi o "smrtno ranjenom samopouzdanju".

Očeva smrt

Jedan od mogućih okidača bila je smrt njegovog oca, radnika. Preminuo je 2010. godine od raka koji je nastao kao posledica izloženosti azbestu. Godinu dana kasnije Brenton Tarant će na društvenim mrežama objaviti: "Ja sam prokleto čudovište snage volje. Treba mi samo cilj ili objekt prema kojem bih krenuo".

Ovaj bi se trenutak u njegovom životu mogao definisati "stupnjem iskrene spremnosti da se žrtvuje". Džejms Knol taj trenutak opisuje: "U nekoj individualizovanoj tački pseudo-komandos donosi odluku da ostvari svoje fantazije odmazde".

Godinu dana kasnije krenuće na svoj put svetom (nema odgovora na pitanje kojim je sredstvima finansirao putovanje) na kojem će se zaraziti belim radikalizmom: sam će navesti da je suočavanje s velikim brojem muslimana u Francuskoj koje naziva "osvajačima".

Stručnjaci takođe ističu da na sazrevanje odluke da se krene u masakr ključnu ulogu igra povezivanje s radikalnim grupama. Labilne osobe se tada nađu u "sobi jeke": razgovaraju samo s osobama koje dele radikalne, rasističke ideje i takvo okruženje jača njihov put prema potpunom gubitku kontakta s realnošću.

Neprijatelj se iskristalizovao, to su muslimani. Stručnjaci koji su se oglasili na CNN-u upozoravaju na toksičnu retoriku koja vlada u Australiji - Tarant je Australijanac - kad je reč o muslimanima i njihovom doseljavanju. Te ističu da zbog toga australijska politika snosi značajan deo odgovornosti za ovaj strašni zločin.

Sandej tajms prenosi da se Tarant na Novi Zeland uputio kako bi pripremio napad da bi zatim zaključio da je to pravo mesto da ostvari svoj cilj i ispuni "svoju misiju".

Besni na društvo u kojem nisu uspeli

Kad se pak uporedi delovanje belih radikala s ubicama koji se pogrešno pozivaju na islam dolazi se do razumljivih sličnosti. Jer, u suštini, reč je o istom obrascu psihološkog delovanja, samo se ideologija menja. I jedni i drugi su besni na društvo jer u njemu nisu uspeli da se ostvare.

Svoj neuspeh projektuju na "druge", beli ekstremisti na "osvajače muslimane", a islamski na "nevernike" među kojima su i muslimani koji ne prihvataju u potpunosti njihovu verziju verskog nauka. Internet i društvene mreže su im stvorili platformu na kojoj mogu da deluju i stiču pobornike. I jedni i drugi će veličati mitske likove koji su već učinili nešto slično, a posebno moderne verzije vlastitih "mučenika": za jedne je to norveški terorista Brejvik, a za druge bilo koji od terorističkih napadača. Svi oni imaju manjak smisla za humor i preteranu želju za korišćenjem uzvišenog jezika.

Manjak ljubavi

I, konačno, manjak ljubavi prema sebi koja se projektuje u manjak ljubavi prema ostalima. Svet jednih i drugih je binaran, jednostavan, a oni se izdižu kao željene moralne veličine. Konačno, Stiven Pedok, počinilac najvećeg masovnog ubistva u SAD-u, ubio je na koncertu na otvorenom u Las Vegasu 1. novembra 2017. godine 59 ljudi samo zato da bi ostao zapamćen kao najveći masovni ubica u istoriji SAD-a.

Bonus video

(Espreso.co.rs)