OVAKO RUSI VASPITAVAJU SVOJU DECU: Njihove METODE su DELOTVORNE, ALI OŠTRE! OVO SU OSNOVNI PRINCIPI

Kako bi pomogli roditeljima da vaspitavaju decu, ruski psiholozi savetuju roditelje da upotrebaljavaju metode ruskog plemstva.

Iako se čini da su ovi saveti zastareli, ruski psiholozi i pedagozi tvrde da nema ničeg lošeg u tome podsetiti se šta se ranije smatralo vrlinama, te, na osnovu toga, ove savete prilagoditi savremenom društvu.

Čast, učtivost i poštovanje drugih su bili od životne važnosti. Stil života ruskih kneževa i grofova, njihovi maniri, pa čak i izgled, nikako nisu bili slučajnost, već posledica vrlo strogog vaspitanja. Iako su i tada postojale mnoge knjige i pismena uputstva, ipak je dosta toga bilo “između redova”.

Na neki način, plemstvo kao da je prećutno čuvalo ta zlatna pravila za vaspitavanje “idealnih” ljudi. Istoričari umetnosti, psiholozi, pedagozi danas se trude da proučavanjem različite građe rekonstruišu i pravila kojih nije bilo u knjigama. Mi vam dajemo neka od njih ukoliko želite da vaše dete ne bude “razmaženi produkt današnjeg ludog vremena”.

Naravno da su neki saveti prestrogi ili danas nazamislivi, ali niko ne primorava roditelje da ih primenjuju u potpunosti. Takođe, podrazumeva se da se ovi principi pri vaspitavanju dece sprovode razumno.

Samopoštovanje

Mali plemići su od samog detinjstva slušali da kome je mnogo dato, od njega se mnogo i očekuje. Drugim rečima, pošto su se rodili kao privilegovani, onda je trebalo da pokažu i dokažu da su toga vredni, pa su ih od malih nogu učili da moraju biti hrabri i čestiti. Dobro obrazovanje nije bilo samo instrument za sticanje slave i bogatstva, već sredstvo kojim se mogao postići duševni i umni razvoj. Danas, kada deca često umeju da preteraju u svojim željama i zahtevima, ponekad nije loše podsetiti ih na prave vrednosti.

Hrabrost

Kukavičluk se nije mogao povezati sa ostalim plemenitim osobinama i veštinama, zato su dvorjani posebnu pažnju poklanjali hrabrosti i smatrali su da se ona može uvežbavati jačanjem volje i drugim zahtevnim fizičkim treninzima. Mora se naglasiti da hrabrost nije bila poželjna samo kod mladih plemića koji su je dodatno uvežbavali služeći vojsku ili uključeni u teške zadatke u floti, već je bilo poželjno da i mlade dame budu kuražne i smele.

Fizička snaga i okretnost

Teško se može zamisliti da prethodno navedene karakteristike krase nekoga ko je trom i smotan. Na primer, u liceju u okolini današnjeg Sankt Peterburga, gde se Puškin obrazovao, svakodnevno se izdvajalo vreme za gimnastičke vežbe. Svi koji su pohađali licej morali su još imati i časove jahanja, mačevanja, plivanja i veslanja. Ne sme se zaboraviti da su liceji bili obrazovne institucije za privilegovane i pretpostavljalo se da će svršeni studenti potom raditi u državnoj upravi i drugim sličnim institucijama. Sa druge strane, vojne škole koje su pohađali plemići bile su neuporedivo strožije i tamo se zahtevala bespogovorna disciplina. Iako postoji izreka Um caruje, a snaga klade valja, među plemstvom je bilo poželjno da se pokaže fizička spremnost i umeće praktikovanja različitih veština. Zato je aristokratija išla u lov, jer se kroz ovu aktivnost, putem jahanja, izdržljivosti, preciznosti pokazivalo koliko je pojedinac u dobroj fizičkoj kondiciji.Ne očekujemo da ćete svoju decu voditi u lov na medvede, ali malo fizičke aktivnosti u prirodi naspram gledanja televizije i “druženja” sa različitim gedžetima, ne bi bilo na odmet.

Samokontrola

Uistinu aristokratska osobina. Tamo gde “običan” čovek može da opsuje i da u besu kaže i ono što ne misli, pravi plemić ne sme ni da trepne. Aristokrate su od malih nogu učene da potpuno smireno reaguju kako na dobre, tako i na loše vesti. Male plemiće su od detinjstva učili da sve udarce sudbine prihvataju stoički, dostojanstveno i da nikada ne klonu duhom. Žaljenje, kukanje, suze i preterana sentimentalnost nisu ulazili na spisak osobina koje su sebi mogle da dozvole aristokrate. Više od svega bila je prezrena i potpuno nedozvoljena malodušnost. Naravno, neki mogu da optuže plemstvo da su kao bogati i privilegovani bili i licemerni i blazirani, ali ako realno pogledamo, oni su bili u pravu. Prvo, druge ljude u najvećem broju slučajeva ne zanimaju vaši problemi i neće biti voljni da vam pomognu. Drugo, čuvajući svoje prave emocije za sebe, štitite svoj unutrašnji svet od eventualnih spletki zluradih iz svoje okoline.Pa je tako i danas potrebno decu podsećati da su sami kovači svoje sudbine, da moraju da snose posledice svojih postupaka i da od plakanja i kukanja, a bez delanja, ne mogu očekivati bolje sutra.

Briga o izgledu

Mali dvorjani bili su u obavezi da izgledaju lepo, ne kako bi pokazali svoje bogatstvo, već iz uvažavanja prema drugima u svom okruženju. Smatralo se da će čovek koji zaista želi da pokaže uvažavanje prema bližnjima, najpre to učini svojim urednim izgledom. Ovde se ne misli na pretenciozno naglašavnje bogatstva i kinđurenje, već sofiticiranii elegantni stil odevanja i održavanje lične higijene. Danas posebno važan savet deci i mladima: iako znamo da čoveka ne čini odelo, isto tako nije ni zlato sve što sija. Umerenost i elegancija uvek su ispred kiča i neukusa.

Umeće da se osoba dopadne drugima

Za razliku od principa koji je danas na snazi da čovek treba da bude svoj i takvog ga moramo voleti, plemstvo se trudilo da prati pravila bontona i lepog ponašanja. Ideja nije bila da osvoji svačije srce, već da se ne povredi bližnji. Od osobe se očekivalo da se ponaša upravo onako kako bi se drugi ljudi u njenoj okolini osećali prijatno. Takođe, deca u plemićkim porodicama su učena od malih nogu da u svakom čoveku prepoznaju njegove vrline i mane, kao i da poštuju i jedno i drugo. Još jedan od saveta je bio i da bez obzira koliko prazno i lakomisleno društvo bilo u kojem se neko našao, nikako nije trebalo pokazati dosadu ili nezadovoljstvo. Nije li to zaista korisna veština: umeti očuvati i svoju reputaciju ne kritikujući druge, ali i sopstvene nerve? U današnje vreme, kada imamo osećaj da je čovek čoveku vuk, malo ljubaznosti, po koja lepa reč i osmeh ne bi bili na odmet, zar ne?

Skromnost

Pod skromnošću se nije podrazumevala krutost ili stidljivost. Naprotiv, od učtive osobe se očekivalo da ume da pokaže svoje manire. Vrlinom se smatralo samo onda kada je čovek prema sebi skroman. Tokom razgovora ne bi trebalo preterivati sa komentarima, pa čak ni iskrenim savetima. Postojalo je pravilo da bi svoju učenost trebalo nositi kao što gospoda nose sat – u unutrašnjem džepu. “Tek kada neko pita koliko ima sati, onda odgovoriti”, glasilo je jedno od tadašnjih pravila aludirajući na to koliko često se u društvu treba “boriti za reč”. Ipak, tu je bio i drugi primer, da osoba može da govori i često, ali ne dugo: “Neka se sa tobom i ne slože, ali važno je ne dosaditi svojim sagovornicima”.

Učtivost i erudicija

Pravi aristokrata je mogao drugoj osobi svog ranga svašta da kaže, čaki da ga “vređa”, ali je to moralo biti “lepo upakovano”. To je zahtevalo da osoba bude načitana i da vlada jezikom. Osim toga, od plemstva se očekivalo i da ume da govori jezikom običnih ljudi. Ako bi se zatekli okruženi svojom poslugom ili na pijaci, od aristokratije se očekivalo i da popriča, pa čak i da se našali sa svojim podanicima. Postojala je zato jedna vrlo tanka linija između učtivosti i vulgarnosti, a linju pravo plemstvo nikada nije prelazilo. Odlazivši previše na jednu ili drugu stranu, osoba bi pokazivala ili da je preterano ceremonijalna ili da je bezobrazna i neprijatna. Ova suptilnost leži u činjenici da fino vaspitana osoba zna kad i kako sme i mora da zanemari pravila bontona, a kada to nikako nije prihvatljivo.

Od mladih aristokrata se očekivalo da mnogo čitaju kako bi postigli navedene vrline. Zato danas ponudite detetu odlazak u biblioteku kad god ono počne da negoduje i da se žali. Možda vaše dete tamo otkrije jedan čitav novi, bogati svet.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Stil)