Ko će reći ljudima loše vesti?

Slovenački filozof Slavoj Žižek napisao je autorski tekst za Russia Today. Preporučujemo ga vašoj pažnji i prenosimo u integralnoj verziji.

"Kada je pre jedne decenije eksplodirao WikiLeaks na kratko se činilo kako bi internet mogao stvoriti istinski otvoreno društvo. Od tada, Big Brother je nastavio da se žestoko bori protiv toga. Svaki dan imamo priliku da slušamo jadikovke o sve većoj kontroli nad digitalnim medijima, posebno od ljudi čija je prvobitna vizija, čini se, bila vizija nereguliranosti iste te platforme. Ali, setimo se početaka interneta. Još šezdesetih američka je vojska razmišljala o tome kako održati komunikaciju između preživelih jedinica u slučaju da globalni nuklearni rat uništi centralnu komandu.

Tako se rodila ideja o povezivanju "udova", te zaobilaženju uništenog centra. I tako je, od samog početka, internet sadržavao demokratski potencijal jer je omogućavao višestruke direktne izmene između individualnih jedinica, zaobilazeći centralnu kontrolu i koordinaciju - to je inherentna karakteristika koja predstavlja pretnju onima na vlasti pa je rezultat bio taj da odmah pokušaju da kontrolišu digitalne "oblake" koji su posrednici između nas. "Oblaci", u svim svojim formama su, naravno, prezentirani kao oruđe naše slobode. Na kraju balade, oni omogućavaju da sedim ispred svog računara i surfujem po svemu što je ispred mene - ili se to barem površno tako čini. Nevezano uz to, oni koji kontrolišu oblake kontrolišu i granice naše slobode. Najdirektnija forma ove kontrole jeste, naravno, direktna ekskluzija. Individualci kao i čitave medijske organizacije mogu naprosto nestati sa društvenih medija (ili su ograničeni, pokušajte gledati Al Jazeeru u američkom hotelu) bez ikakvog pravog objašnjenja osim navođenja nekakvih "tehničkih problema". Iako je u nekim slučajevima (poput direktnih rasističkih ekscesa) cenzura opravdana, opasno je kada se ne događa na netransparentan način.

Minimum demokratije diktira da i cenzura mora biti "odrađena" na transparentan način, sa objašnjenjem koje se publici duguje. Objašnjenja mogu biti dvoznačna ili nejasna, naravno, i sakrivati prave razloge. U Rusiji možete biti poslati u zatvor zbog objavljivanja sadržaja s kojim se ne slažete. Najnoviji je primjer Evgenija Čudnovec, zaposlena u vrtiću u Ekaterinburgu, koja je osuđena na pet meseci u kažnjeničkoj koloniji jer je podelila video deteta koje je zlostavljano u letnjem kampu. U martu 2017. odluka je promenjena. Učiteljica je osuđena po članu o "širenju, javnom demonstriranju i/ili propagiranju sadržaja koji sadrži seksualno eksplicitne slike maloletne djece" s obzirom da je na društvenoj mreži podelila video na kojem se jasno vidi kako se u dečjem kampu zlostavlja golo dete. Učiteljica je objasnila kako ne može dopustiti da incident prođe neopaženo - i bila je u pravu. Jer jasno je kako pravi uzrok osude nije stati na kraj seksualno eksplicitnim scenama dece, već zataškati zlostavljanje u javnim institucijama koje toleriše država. Treba se onda prisetiti još nekih slučajeva, a ovaj ne samo pripisati Putinovoj opresivnoj Rusiji. Medijska cenzura dogodila se, prema istom objašnjenju, kada je 2016. godine Facebook odlučio da ukloni istorijsku fotografiju devetogodišnje Kim Puc koja trči u suprotnom smeru od napada napalmom u rodnom Vijetnamu. Nakon reakcije javnosti, fotografija je vraćena. Jako je zanimljivo prisetiti se kako je Facebook opravdao svoju odluku da se ukloni fotografija.

- Iako razumemo da je reč o kultnoj fotografiji teško je napraviti razliku između fotografije nagog deteta u ovom, ili nekom drugom slučaju. Strategija je jasna - generalno neutralni moralni princip (bez dečje golotinje) iskorišćen je kako bi se cenzurisala istorijska podsetnica na horore bombardovanja napalmom u Vijetnamu.

Ako odemo u ekstreme, isto bi se moglo reći i za filmove ili fotografije napravljene nakon oslobađanja Aušvica ili drugih nacističkih logora. Slična mi se stvar desila kada sam, pre dve godine tokom mojih konferencija, opisao neobičan slučaj Bredlija Bartona iz Ontarija u Kanadi koji je u martu 2015. proglašen nevinim za ubistvo Sindy Gledu, Indijanke i seksualne radnice koja je iskrvarila na smrt u motelu nakon što je zadobila 11 cm široku ranu na vaginalnom zidu. Obrana je tvrdila da je Barton nehotično uzrokovao smrt Gladu tokom grubog polnog odnosa na koji su oboje pristali, a sud se složio. Ovaj slučaj ne samo da ide protiv naše bazične intuicije o etici - muškarac ubije ženu tokom odnosa, ali završi na slobodi jer "nije on to hteo i nameravao". Ali, najbizarnije jeste što je, na zahtev obrane, sudija dopustio da karlica nesrećne žene bude prihvaćena kao dokaz. Donesen je u sudnicu, a donji deo njenog torza je pokazan poroti (ovo je bio prvi put da je komad tela prezentiran na suđenju u Kanadi). Zašto fotografija nije bila dovoljna? No, poenta ovde jeste da sam neprestano napadan radi reportaže o tom slučaju - problem je bio što sam u opisivanju tog slučaja na jedan ga način i reproducirao i simbolički ga ponovio. Iako sam to učinio sa jakim negodovanjem i neslaganjem svojim sam, navodno, slušateljima omogućio da pronađu perverzni užitak u tome. Ti napadi na mene najbolje ilustruju "političku korektnost" i potrebu da se pojedinci zaštite od traumatičnih novosti ili slika. Moj je protivargument da, ako ćemo se protiv takvih stvari boriti, moramo ih prezentovati onakvima kakve jesu - grozne - i one moraju šokirati. U jednoj drugoj eri, u predgovoru "Životinjske farme", pisac Džordž Orvel napisao je da ako sloboda znači išta, znači da je to "pravo na to da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju". Upravo je to sloboda koje smo lišeni kada su naši mediji cenzurisani i regulisani. U eri smo progresivne digitalizacije naših života: većina se naših aktivnosti (i pasivnosti) registruju u nekom od digitalnih oblaka koji nas u isto vreme neprekidno procenjuju, trasirajući ne samo naše postupke nego i naša emocionalna stanja. Kada sami sebe doživimo kao najslobodnije (surfajući webom gde je sve na dohvat ruke), mi smo zapravo totalno "eksternalizovani" i suptilno izmanipulisani. Digitalni svet i mreže daju novo značenje sloganu "lično jeste političko". I nije samo kontrola naših intimnih života u pitanju, sve je danas regulisano nekom vrstom digitalne mreže, od transporta preko zdravlja, od struje do vode. I to je zašto je web danas jedna od najvažnijih javnih dobara koje delimo, i borba za kontrolu toga jeste borba našeg vremena. Neprijatelj je kombinacija privatnih i državnih igrača, korporacija (poput Googlea i Facebooka) i sigurnosnih agencija poput američkog NSA. Digitalna mreža koja podržava funkcionisanje naših društava, kao i mehanizme njegove kontrole, je ultimativna figura tehnološke mreže koja održava i podržava moć, i upravo je zato preuzimanje kontrole nad njome naš prvi zadatak. WikiLeaks je bio samo početak, i zato bi naš moto trebao biti onaj maoistički: neka cvate hiljadu WikiLeaksova.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Express.hr/RT)