NAJVEĆA TAJNA VLADIMIRA PUTINA: Pravu majku krije u Gruziji?

Postoje tajne koje niko ne zna. Ali postoje i tajne koje više nisu prave tajne, ali i dalje su na neki način zabranjene. Jedna od njih je i detinjstvo Vladimira Putina, jer niko nikad ne spominje taj deo života ruskog moćnika koji obično nedostaje u njegovoj biografiji. On naime, priče o detinjstvu počinje s dogodovštinama koje su mu se dogodile nakon osme godine, dok roditelje, koji su preminuli kratko pre njegovog političkog uspona, spominje šturo, tvrdeći da ne zna puno o njihovoj prošlosti.

Postoje neki koji su uvereni da je ruski predsednik prvih devet godina života proveo s porodicom čije postojanje do danas poriče. Oni su uvereni i da je prvu polovinu detinjstva Putin proveo u Gruziji, a ne u Rusiji. Oni takođe veruju da je, nakon što je došao na čelo domaće obaveštajne agencije, Putin promenio svoju životnu priču i odrekao se biološke majke kako bi ubrzao put prema slavi, ali i kako ga niko, bar tokom prve ruske izborne kampanje, ne bi gledao kao vanbračno dete koje je odrastalo u Gruziji.

Ako ima imalo istine u ovoj tajni, vrlo verovatno je da bi ona, da se za nju pre pročulo, promenila tok svetske istorije. Moguće je da Putin nikad ne bi postao ruski predsednik. Postoji šansa da bi rat u Čečeniji krenuo u drugom smeru, ali i da se ratovi u Gruziji i Ukrajini uopšte ne bi dogodili. Lako je moguće čak i da bi današnja Rusija bila u nekoj vrsti partnerskog odnosa s Evropskom unijom.

Putin nema problema u javnosti da govori isključivo ono što njemu odgovara, što je bilo posebno vidljivo nakon odvajanja Krima. Al, da li bi ruski predsednik takođe koristio politički alat obmane javnosti i kad je reč o njegovoj vlastitoj majci? Ili je stara žena koja živi u Gruziji tek deo onih koji žele da prošire teoriju zavere i kojima nije u interesu da Putin ostane na poziciji koju je već pošteno zagrejao svojom dugogodišnjom vladavinom.

U potragu za pravom istinom pre 15 godina krenulo je mnoštvo novinara, a evo nekih od najvažnijih otkrića o tajanstvenom životu Vladimira Putina..

Osećala se krivom, ali majka nije imala izbora nego da ga da drugima

Sve je počelo kad je u januaru 2000. godine Čečencu Rustamu Daudovu, koji je radio na visokoj poziciji u čečenskoj upravi u Tbilisiju u Gruziji, prišao muškarac koji je tvrdio da radi za gruzijsku obaveštajnu službu. Muškarac je doneo fotografiju starije žene za koju je tvrdio da je prava majka Vladimira Putina i predložio je Daudovu da otmu tu Gruzijku i predaju je Čečencima, pa zatim traže od mladog ruskog predsednika da prekine rat u Čečeniji u zamenu za svoju majku.

Daudov je odbio ovaj predlog, ali je počeo da se raspituje o ovoj ženi i tome gde ona živi.

U to vreme Putin je bio u brzom usponu. U avgustu 1999. godine Boris Jeljcin ga je, kao dotad slabo poznatog obaveštajca, imenovao za ruskog premijera. Na Novu godinu nekoliko meseci posle, Jeljcin je objavio da se povlači i da će privremeno njegovo mesto zauzeti mladi Putin. Inače, nekoliko meseci pre toga ruske trupe su, prema Putinovom naređenju, prešle granicu s Čečenijom koja je želela nezavisnost i započele Drugi čečenijski rat.

Za to vreme, Daudov je ušao u trag ženi po imenu Vera Putina, sitnoj, delikatnoj starijoj gospođi koja nikad ne skida maramu s glave i koja mu je pri prvom susretu rekla da je uverena da je reč o njenom sinu - Vovi, kako je odmilja zvala Vladimira.

Daudov je nekoliko dana dolazio u posetu Veri pa je svaki put snimao njihove razgovore. Putina mu je ispričala kako je u ostala trudna s oženjenim muškarcem, pa je tokom trudnoće prekinula tu vezu i vratila se kod roditelja, u mali ruski grad u podnožju Urala. 7. oktobra 1950. rodila je dečaka kojeg je krstila imenom Vladimir Putin, a kojem nikad nije rekla ime njegovog oca. Kad je Vova imao dve godine Vera je krenula na praksu gde je upoznala budućeg supruga, Gruzijca Georgija Osepašvilija. Nakon njene prakse i njegovog odrađenog vojnog roka, mladi par se s malim Vovom preselio u Metekhi, gruzijsko selo u kojem su se ubrzo venčali.

Iako novopečeni suprug u početku nije imao ništa protiv supruginog vanbračnog sina, kad su dobili prvu ćerku i na vrata im je pokucalo siromaštvo, Georgij je počeo da prigovara protiv dečaka, pa je na kraju Vera poslala sina roditeljima. Ali budući da je njen otac u to vreme bio jako star, devetogodišnjaka je usvojila rodbina. "Uvek sam se osećala jako krivom, ali nisam imala izbora", priseća se Putina.

Iako je dečak navodno voleo ribolov i džudo, i zvao se Vladimir Putin, nije bilo direktnih veza koje bi ga povezale s ruskim premijerom.

No, Putina je zatim nastavila priču o Vovi, prema kojoj je dečak završio kod daljih rođaka njenih roditelja koji nisu mogli da imaju decu, Vladimira Spiridonoviča Putina i Marije Ivanovne Putine. To su isti ljudi koje će posle ruski političar prozivati svojim roditeljima.

Vera tvrdi da se novopečena porodica preselila u tadašnji Lenjingard, a prilikom prijave promienili su godinu rođenja u 1952. (ostavili su isti datum, 7. oktobar), jer Vova baš nije dobro vladao ruskim, pa su na ovaj način pomerili polazak u prvi razred bez ikakvih potrebnih objašnjenja.

Daudov je nakon nekoliko razgovora s Putinom pričao s lokalnim seljacima koji su tvrdili da se sećaju malog Vove i niko nije sumnjao da je reč o ruskom vođi. Kad je Daudov u jednom trenutku pitao Veru može li mu ona pružiti ikakav dokaz da govori istinu ona je rekla da ne može. Ali da je njena istina razlog zašto joj je KGB nedavno pre toga upao u kuću, prilikom čega su joj uzeli sve porodične fotografije, i zabranili joj da ikome priča o svom sinu. Rekli su joj da je odsad reč o poverljivim informacijama koje ne sme deliti okolo.

Osam godina posle, reporteri britanskog Dejli Telegrafa otkrili su zapise prema kojima je zaista u to vreme školu Metekhiju kratko vreme (koliko Vera i tvrdi) pohađao dečak Vladimir Putin.

Pričom o istini počele su padati glave

Daudov je prvo želeo da otkrije istinu čečenskom naftnom magnatu Ziji Bažajevu i ruskom novinaru Artijomu Boroviku. Nažalost kad se dvojac uputio prema njemu, kako bi videli snimke razgovora s Verom, 17 dana pre prvih predsedničkih izbora na kojima se kandidovao Vladimir Putin, njihov avion je neposredno nakon poletanja eksplodirao, što je delovalo namešteno.

Nekoliko gruzijskih novina pre ove nesreće objavilo je priču o Putinovoj majci, ali nakon ovog događaja svi su se bojali da spomenu opet Verino ime. Kad je priča objavljena u turskim novinama Türkiye, taman pre puštanja Daudovih razgovora na televiziji, Rusi su im zapretili da će odustati od upravo dogovorenog snabdevanja prirodnim plinom. Tako se i to lansiranje priče neuspešno završilo.

Nekoliko dana posle, 26. marta 2000., 47-godišnji Putin proglašen je najmlađim izabranim predsednikom nakon Staljina, dobivši izbore s 52.9 posto glasova.

Za to vreme, Daudov je postao uveren da mu je Vera Putina govorila istinu, pa je tražio načine kako svetu da oda priču o čoveku koji je preuzeo vodstvo nad Rusijom. Uskoro mu je jedan kolega predložio iskusnog ratnog izveštača koji je upravo boravio u Čečeniji, a koji je bio spreman da doputuje i u Gruziju kako bi pogledao materijale s Verom Putinom.

Reporter se zvao Antonio Ruso i 15. oktobra je došao u Daudovu kancelariju kako bi razgovarao o Putinovom detinjstvu. Nakon dva sata razgovora, Daudov je Italijanu predao video kasete. A sledeće jutro, pronađeno je Rusovo telo, zavezanih ruku, pored ulice nekih 35 kilometara udaljeno od Tbilisija. Prema autopsiji, reporter je ubijen oko dva sata ujutro, s tim da su sve njegove stvari nestale iz hotelske sobe.

Niko nije nikad optužen za tu smrt, a dva gruzijska policajca koja su želela temeljnije da istraže egov slučaj takođe su završili mrtvi.

Nakon Rusovog ubistva, Daudov se s porodicom počeo učestalo seliti sve dok tokom jednog njegovog poslovnog puta nije došlo do smrtnog slučaja prilikom čega je ubijen Čečenac Rustam Daudov. Prilikom te objave ruska televizija je objavila fotografiju Daudova. Ipak, istina je da su ubili pogrešnog Rustama, što je pak 'pravi' iskoristio kako bi tajno s porodicom otputovao na Zapad, gde je i prepričao celu priču novinarima Zeita.

BONUS VIDEO: ESPRESO TVITER: Miloš Đurović

(Espreso.co.rs/Express.hr)