Tri MISTERIOZNE TAJNE KGB koje se i dalje čuvaju ZAKOPANE u ruskim arhivima izašle su na videlo! Svet u šoku!

Zašto su sovjetski agenti uhapsili humanitarca koji je spasao hiljade Jevreja u Drugom svetskom ratu? Kako je završio moćni šef NKVD-a? Da li je postojala veza između sovjetskih tajnih službi i legendarne zemlje Šambale? Na sva ta pitanja još nema odgovora iako SSSR ne postoji već skoro tri decenije.

Prema zakonima Ruske Federacije, podaci u državnim arhivima ne mogu biti pod pečatom državne tajne duže od 30 godina. Međutim, kako je istoričar Sergej Kudrjašov izjavio u emisiji prozapadno orijentisane radio-stanice "Eho Moskve", za prolongiranje statusa državne tajne nije predviđena nikakva kazna, tako da mnoge državne agencije i dalje ne otvaraju svoje arhive.

Služba državne bezbednosti (FSB), naslednica OGPU, NKVD i KGB-a, nije po tom pitanju izuzetak. Ona još uvek čuva mnoštvo tajni koje su vezane za delovanje sovjetske obaveštajne službe, i država ne ispoljava nikakvu težnju da ih obelodani. Evo nekoliko najzanimljivijih slučajeva.

Sudbina Raula Valenberga

Švedski diplomata Raul Valenberg je radio u Mađarskoj 1944-1945, u poslednjim godinama Drugog svetskog rata. U težnji da spase što više života, Valenberg je ljudima jevrejskog porekla davao švedske pasoše i skrivao progonjene u kućama koje je koristila ambasada. On je tako spasao hiljade ljudi od smrti, tako da Jevreji danas tretiraju Valenberga kao jednog od najpoznatijih "pravednika među narodima".

Do njegovog tragičnog susreta sa sovjetskim agentima došlo je početkom 1945. godine kada su sovjetske snage držale Budimpeštu pod opsadom. Valenberg je posetio maršala Rodiona Malinovskog, koji je rukovodio akcijom oslobađanja Budimpešte, i tada su ga uhapsili pripadnici kontraobaveštajne službe SMERŠ i optužili za špijunažu. Posle toga niko više nije video Valenberga.

Sovjetski ministar spoljnih poslova Anatolij Gromiko je 1957. godine uručio švedskom ambasadoru dokument koji upućuje na to da je Valenberg umro 1947. godine od infarkta. Pretpostavlja se da su ga držali u moskovskom zatvoru na Lubjanci. Tada je Sovjetski Savez prvi put priznao da je Valenberg preminuo u Moskvi, ali uzrok smrti ni do dana današnjeg nije potpuno razjašnjen. Prema zvaničnim izvorima, izveštaji sa saslušanja su nestali.

Mnogi su sumnjali u verodostojnost dokumenta koji je uručio Gromiko. Bilo je mnogo "svedoka" koji su tvrdili da je Valenberg bio živ još tokom 1950-ih i da se nalazio u sovjetskom koncentracionom logoru, ili čak da je uspeo da pobegne. Tek 2016. godine je švedska vlada zvanično objavila da je Valenberg mrtav. Njegova porodica je 26. jula podnela tužbu protiv Federalne službe bezbednosti Ruske Federacije zahtevajući pristup dokumentima vezanim za Valenbergovu smrt.

Berijina smrt

Lavrentij Berija, rukovodilac NKVD-a od 1938. do 1945, bio je između ostalog nadležan i za realizaciju sovjetskog nuklearnog programa. Njegov slučaj nema ništa zajedničko sa Raulom Valenbergom, osim što su sovjetske tajne službe umešane i u njegovu smrt. Beriji se pripisuju mnoge intrige i krvave represije. Posle Staljinove smrti 1953. godine on je doživeo poraz u borbi za vlast sa drugim sovjetskim liderima (Malenkovom i budućim generalnim sekretarom Nikitom Hruščovom). To je bio kraj i njegove karijere i njegovog života, piše "Ruska reč".

Berija je optužen za špijunažu u korist Velike Britanije i za falsifikovanje mnogih krivičnih postupaka. Osuđen je na smrt 23. decembra 1953. godine i istoga dana pogubljen. Bar tako glasi zvanična verzija. Pojedini istoričari, međutim, veruju da nije bilo nikakvog sudskog procesa i da je svemoćni rukovodilac tajne policije jednostavno uhapšen i streljan istoga dana (26. jula 1953), te da su njegovi takmaci isfabrikovali ceo slučaj kako bi ovaj potez prikazali kao legitimnu akciju.

Ta verzija je prikazana u dokumentarnom filmu "Lavrentij Berija. Likvidacija" snimljenom 2014. godine. Ona je zasnovana na činjenici da je svaki sovjetski lider koji je bio umešan u Berijino hapšenje (Hruščov, Malenkov i drugi) opisao događaje drugačije od ostalih. Niko nikada nije pomenuo gde je tačno Berija ubijen i sahranjen. Smrt jednog od najkontoverznijih Staljinovih saradnika još uvek je pokrivena velom tajne. Čak i kad bi njegove bivše kolege iz sovjetskih tajnih službi znale istinu, nikada je ne bi obelodanile.

Čekisti i mistika

Za razliku od Hitlerovih tajnih službi, u kojima se nekoliko jedinica bavilo isključivo paranormalnim pojavama (Ahnenerbe) sovjetska obaveštajna služba je uglavnom bila skeptična prema misticizmu. Verovanje u natprirodne pojave tretirano je kao besmisleno, i štaviše, kao antimarksističko. Sa druge strane, bilo je i nekih izuzetaka.

Jedan od njih je bio Gleb Bokij, agent ČEKA i OGPU (različiti nazivi jedne iste sovjetske tajne policije) od 1921. do 1934. Pored toga što je bio osnivač sistema sovjetskih koncentracionih logora, Bokij se takođe zanimao za paranormalne pojave i kontaktirao sa mističarima u specijalnom odeljenju OGPU kojim je rukovodio.

On je zajedno sa okultistom Aleksandrom Barčenkom čak pokušao da organizuje sovjetsku ekspediciju na Tibet u potrazi za legendarnom zemljom Šambalom. Vlasti su, međutim, smatrale da je takva ekspedicija uzaludno trošenje vremena i novca, tako da se odustalo od tog projekta. I Bokij i Barčenko su streljani u čistkama krajem 1930-ih.

Od tada NKVD, KGB i druge sovjetske tajne službe negiraju učešće u bilo čemu što je vezano za paranormalne pojave. Sa druge strane, i u Rusiji, kao i drugde, ima onih koji veruju u natprirodne pojave i sigurni su da postoje zatvoreni arhivi prepuni informacija o došljacima sa drugih planeta, drevnim misterijama i ostalim manifestacijama "onostranog".

(Espreso.co.rs/Ruskarec.ru)