Sofiju je posao pretvorio u "živog mrtvaca": Sada je u svojim četrdesetim godinama i našla je svrhu

Sofija Bardi se suočavala sa tugom i bila je nezadovoljna svojim poslom. Kada se ukazala prilika da otputuje u Alžir na njen 40. rođendan, ona je iskoristila priliku.

Vratila se frilens pisanju.

"Bila sam u kadi i slušala zvuk pucketanja sapunaste pene. Odmeravala sam trenutak tako da kada sat otkuca ponoć, a napunila sam 40 godina, da se kupam u kupatilu sa penom na obali Alžira", počinje svoju priču Sofija za Biznis insajder.

Palme su šuštale ispred mog prozora, a svetla su treperila nad Alžirskim zalivom. Hotel je sagrađen u mavarskom stilu preporoda krajem 19. veka. Bila sam naviknuta na spartanski raspored spavanja, pošto sam veći deo svojih 30-ih provela kao slobodni novinar.

Poslednjih nekoliko godina radila sam u kancelariji. Počelo je u nekom trenutku tokom tih godina pandemije bez vazduha. Terapeut je utvrdio da imam problem kada je i srce mog oca iznenada stalo, 2020.

Suočavanje sa tugom dok radite na poslu

U tim danima, niko nije želeo da se okuplja u grupe, a najmanje da prigrli uplakane, ožalošćene. Dakle, nismo imali ni sahranu.

Odletela sam u Kaliforniju, gde je moj tata proveo svoje poslednje godine, nadajući se da ću uraditi nešto simbolično. Međutim, Trampov miting je tog dana paralisao grad, a nebo je svetlucalo apokaliptično narandžasto od šumskih požara. Odrekli smo se naših zamišljenih rituala tugovanja

Međutim, malaksalost se u njen organizam uvukla se i pre tog gubitka.

Prekomerni rad je bio jedan od uzroka.

"Provela sam bezbrižne godine po Kirgistanu i Libanu, Šri Lanki i Meksiku, Indiji i Jermeniji. Onda sam, u svojim srednjim 30-im, zalutala u posao sa punim radnim vremenom.

„Živi mrtvac“, tako je moj otac filozof- gitarista dao nadimak za kancelarijski posao.

Svaki dan bio joj je isti.

"Osećala sam se kao panter u kavezu. Nisam bila spremna za korporativnu kulturu".

Nekoliko meseci kasnije, majka jednog kolege je preminula.

„Saučešće“, napisala sam u naslov e-pošte, iako sam želela da razbijem naš ukras u kancelariji i zavijam u očajanju.

U to vreme i njen otac je preminuo.

"Koleginica je jednostavno pritisnula odgovor i dodala svoju poruku saosećanja. Da li bih ovako provela ostatak svog života, obeležavajući traumatične prekretnice obaveštenjima iz Microsoft Office-a? ", pitala se ona.

Tuga je bila ogromna, ali produktivnost je zahtevala da na poslu izgleda srećno.

Usledilo je sagorevanje.

"Morala sam ponovo da počnem da živim. To je značilo spasavanje delova sebe koje sam odbacila u svojoj trci do zrelosti, uključujući i putujućeg pisca u sebi. Kada mi je jedan časopis ponudio zadatak u Alžiru, iskoristila sam priliku. Ovo bi bilo moje prvo samostalno izveštavanje u poslednje četiri godine".

Pitala se da li će i dalje moći da se kreće po nepoznatim gradovima kao nekada ili da razgovara sa nepoznatim ljudima.

Shvatila je da i te kako može, i da je sećanje i dobro naučen zanat, i dalje služe.

Sada, često kaže:

"Nema ništa loše u tome da želite konvencionalniji put ili urednu karijeru. Ali na pragu srednjeg života, ono za čim sam još žudela bilo je uzbuđenje zbog neizvesnosti".

Bonus video:

(Espreso/Blic Biznis/Preneo D.M.)