buran život
Ovog cenjenog Rusa su zvali "mali Isus", bio je poznat kao sveti čovek, a onda je zbog svoje opsesije se*som umro!
Novinar i autor Frensis Velš u eseju od Grigoriju Raspućinu, analizirajući njegovu biografiju, pisma i nebjavljene spise, opisao je kako su izgledali njegovi poslednji dani.
Za nekoga ko je sebe opisao kao "Hristos u malom“ i koji je ušao na ruski carski dvor kao veoma poštovani „Sveti čovek“, Grigorij Raspućin je proveo svoj poslednji dan životu upuštajući se u zapanjujuću količinu razvrata.
Novinar i autor Frensis Velš u eseju od Grigoriju Raspućinu, analizirajući njegovu biografiju, pisma i nebjavljene spise, opisao je kako su izgledali njegovi poslednji dani.
Snežnog jutra 16. decembra 1916. godine Raspućin je viđen kako se tetura ka svom stanu u Sankt Peterburgu u ranim jutarnjim satima, ponavljajući jednu od svojih omiljenih fraza – „vino je božji lek“.
Njegovo ponašanje nije bilo neobično zvaničnim službenicima koji su čuvali njegov dom po direktnom naređenju cara Nikolaja II i njegove supruge carice Aleksandre, poslednjih vladara osuđene na propast dinastije Romanov.
U njihovim izveštajima Raspućina su opisivali kao „veoma pijanog“, „mrtvog pijanog“ i „pretrpanog pićem“. Ubrzo po povratku u svoj stan, „Božiji čovek“, poznat po tome što je izbegavao spavanje, vratio se na ulicu.
Posle kratkog ležanja u krevetu bio je spreman za sledeće putovanje, u njegovu voljenu „banju“, kupalište u kojem će mu neka od „malih dama“ sapunjati genitalije, tako je nazivao svoje saputnice, nakon čega će ga udarati grančicama. Posle ove „uzbudljive sesije“, bio je spreman za brzu šetnju do najbliže crkve kako bi se odrekao Satane. Kao što je više puta govorio: ’Bez greha nema pokajanja.‘
Veče ga je zateklo kod kuće, gde je ispio svoju 12. flašu vina, pre nego što je primio posetioca, punačku plavušu po imenu „Sestra Marija“.
Njegova rođaka Ana, koja je bila tamo, seća se da to nije bila sestra milosrđa. „Pomogla mu je da otkloni tenziju koja ga je očigledno obuzimala protiv njegove volje“, priseća se ona.
Raspućin i sestra Marija su se povukli u njegovu radnu sobu gde su počeli da rešavaju deo te napetosti. Ali nije mogao da se zabavlja sa njom predugo jer je te noći imao još jedan sastanak sa prelepom mladom aristokratkinjom po imenu princeza Irina. Trebalo je da se sastane sa njom u njenoj palati u Sankt Peterburgu posle večere kada svi gosti odu. Bio je to zadatak kojem se radovao, ali na koji nikada nije trebalo da pristane.
Jer ga je upravo u toj palati sačkao bizaran i brutalan kraj — otrovan, pretučen i na kraju ubijen od strane grupe njegovih neprijatelja.
On je, ipak, bio čovek koji je serijsko zavođenje žena smatrao nekom vrstom verske dužnosti.
Rođen 1869. godine, kao sin seljaka, odrastao je u sibirskom selu Pokrovskoe, gde su se njegovi mistični darovi, navodno, pokazali kada je imao 12 godina. Govorilo se da su porodične krave davale više mleka kada je on bio u blizini, a on je jednom rešio krađu konja tako što je tačno prorekao da će ukradena životinja biti pronađena u kući najbogatijeg čoveka u selu.
Nakon „čarolije“ u manastiru u kasnim dvadesetim, tvrdio je da bi spavanjem sa ženama mogao da preuzme na sebe njihove grehe i tako im pomogne da pronađu „milost Božiju“.
„Ne degradiram te, ja te pročišćavam“, rekao je svojim sledbenicama dok ih je vodio u energične plesove oko vatre od mirisa tamjana u obližnjim šumama, nakon čega bi se navodno „radovao“ sa svakom od njih.
Sa hipnotišućim pogledom i sposobnošću da po volji skuplja i širi zenice, imao je mnogo voljnih učenika, uprkos lošoj ličnoj higijeni.
Svakog proleća išao je na pešačenje po raznim svetim mestima i jednom je rekao da šest meseci nije promenio donji veš.
Jedan čovek koji ga je sreo primetio je da miriše na kozu. Drugi su pričali o njegovom zadahu i „zubima kao pocrnelim panjevima“.
To nije odvratilo grupe mladih žena koje je često dovodio sa svojih putovanja.
Zanimljivo je da je njegove veze sa njima tolerisala njegova žena Praskovia, koja je, tri godine starija od njega, udala za njega kada je imao 18 godina i ostala mu verna do kraja.
„Ima dovoljno za sve“, jednom je zagonetno primetila, misleći možda na legendarnu veličinu Raspućinove zadužbine.
Mnogi su to mogli da potvrde, uključujući i dve sestre, od 15 i 20 godina, koje su pozvane da mu se pridruže u kupatilu u gradu Kijevu na seansi „radovanja“.
Kada mu je prišla njihova ogorčena majka, rekao joj je da treba da se oseća mirno. „Svanuo je Spasovdan za vaše dve ćerke“, rekao je veličanstveno.
Naklonost u carskim krugovima
Zadobio je naklonost u carskim krugovima kada su glasine o njegovim moćima doprle do velike kneginje Milice, lakoverne žene koja je upoznala mnoge „svete ljude“ sa svojom rođakom, caricom. Među njima je bio francuski mesar i „mistik“ po imenu gospodin Filip koji je tvrdio da može da učini ljude nevidljivima.
Na bogosluženju 1903. godine, Raspućin je javno izjavio da će carica dobiti toliko željenog muškog naslednika u roku od godinu dana i, nakon dolaska carevića Alekseja u avgustu 1904., velika kneginja je organizovala da se upozna sa ponosnim roditeljima pri prvoj od mnogih narednih poseta carskoj palati.
Dok je njegova žena ostala kod kuće u Pokrovskom, on je uzeo stan u Sankt Peterburgu, gde su ulice napolju bile prepune njegovih sledbenika. Neki su čekali danima da izađe da ga vide.
Poklonici su dolazili u potrazi za čudotvornim lekovima ili uspomenama.
Međutim, počeli su da se pojavljuju izveštaji o ekscesima, a van grada imali su i druge strašne priče. U jednom manastiru monahinje su tvrdile da je Raspućin pravio orgije i kupao se sa iskušenicima.
Raspućin je uspeo da preživi brojne napade, ali u godinama koje su prethodile njegovoj smrti, bilo je sve više ljutnje zbog njegovog sve većeg uticaja na dvoru.
Potvrđujući božansko vođstvo, mogao je da ubedi caricu da učini skoro sve, a to mu je takođe dalo veliki uticaj na cara, bezbojnog i neodlučnog čoveka koji se uglavnom slagao sa željama svoje žene.
„Bolje jedan Raspućin nego deset napadaa histerije dnevno“, rekao bi.
Jedan od onih protiv kojih je radio bio je carev ujak, veliki knez Nikola, koji je bio veoma nepoverljiv prema Raspućinu i jednom je pretio da će ga obesiti. Godine 1915. Raspućin je pozvao cara da skine velikog vojvodu sa komande nad milionskom vojskom zemlje i na to je pristao, iako je zemlja tada bila angažovana u Prvom svetskom ratu.
Takođe je rečeno da je Raspućin taj rat iskorišćavao u svoju finansijsku korist, naplaćujući 2.000 rubalja svaki put za zadržavanje vojnika sa fronta.
Drugi tračevi su ga optuživali da je spavao sa caricom. Ovo je bilo malo verovatno, ali Raspućin je nehotice podstakao glasine tokom pijane večere u restoranu u Moskvi.
Ovom prilikom njegovo uobičajeno hvalisanje o naklonosti carskog para kulminiralo je urlanjem da je „stara devojka“ spavala sa njim. Kada su ga gosti za drugim stolom pitali da li je on zaista Raspućin, on je spustio pantalone i mahao im svojim najpoznatijim likom, sve vreme delivši beleške na kojima je pisalo „Voli nesebično“.
Carica nije želela da prihvati ružne reči o Raspućinu, radije verujući da se neko lažno predstavio i sa lošom namerom užasno ponašao u javnosti kako bi ocrnio njegovo ime.
Ovo je podstaklo sumnju da je carica, rođena u Nemačkoj, radila sa Raspućinom na sabotiranju ruskih ratnih napora.
Zaista, navodi se da je metak za koji se tvrdi da je ubio Raspućina ispalio agent britanske tajne službe, zbog zabrinutosti da je lobirao da Rusi sklope separatni mir sa Caričinom domovinom.
Početak kraja za Raspućina
Agent koji se najčešće naziva atentatorom bio je Osvald Rajner, koji je bio u palati princeze Irine ujutru nakon Raspućinovog ubistva i naredna 24 sata.
Bio je na Oksfordu sa njenim mužem, princom Feliksom Jusupovim, i ideja da je mogao da ubije Raspućina nije tako čudna. Ali Jusupov je imao svoje razloge zašto je želeo Raspućinovu smrt.
U junu 1915. godine, rulja se okupila na Crvenom trgu u Moskvi pozivajući da se Raspućin obesi. Guverner grada bio je otac princa Jusupova, „tata Feliks“, a kada se požalio caru na nemire koje je Raspućin izazivao, na licu mesta je otpušten.
Bogati Jusupovi su bili opasna porodica, a Jusupov nije štedeo novac pripremajući zamku kojom bi se osvetio Raspućinu sledeće godine.
Tada 29-godišnji princ je bio biseksualan i nije bio nesklon onome što je nazvao „ljubavnim odnosima posebne vrste“ čak i nakon što se oženio princezom Irinom, priznatom lepoticom, 1914.
Pretvarajući se da želi Raspućinovu pomoć da se oslobodi takvih želja, on ga je još više privukao sugerišući da bi trebalo da dođe u palatu kasno jedne noći na sastanak sa svojom ženom.
Raspućin je uveden u sobu u podrumu palate, bezbedno van dometa potencijalnih svedoka.
Zbunjen zbog flaše vina koju je popio ranije tog dana, rečeno mu je da je princeza gore i da može da je upozna čim Jusupov i njegova tri prijatelja odu. U stvari, bila je daleko na Krimu.
Zaverenici su nameravali da otruju Raspućina dok je čekao vezu. Ali bez obzira na to koliko su ga vina i hrane sa cijanidom zasipali, nije pokazao štetne efekte. Sumnjajući da je njihova žrtva zaštićena natprirodnim moćima, pa su ga ubili.
Čak i tada, posle nekoliko sati, činilo se da se nekim čudom vratio u život i uspeo da pobegne. Međutim, dok je trčao preko dvorišta palate, ponovo je pogođen – iako se kasnije niko nije mogao složiti oko toga ko je ispalio metak. Čak i tada, jedan izveštaj sugeriše da je još uvek bio živ kada su sledećeg jutra pregledali njegovo telo.
„Okrenuvši lice prema gore, zastenjao je i izgledalo je kao da je prevrnuo desnim okom“, tvrdi Vladimir Puriškevič, političar koji je bio deo zavere.
Raspućin je do tada svakako trebao biti mrtav. Jusupov je žestoko napao palicom, pretukao ga tako temeljno i žestoko da su mu čak i testisi bili smrskani. Njegovo telo pronađeno je dva dana kasnije kada je uočen rukav njegove bunde kako viri iz leda na obližnjoj reci.
Kada je princ kasnije bio umešan u njegovo ubistvo, car ga je proterao na jedno od udaljenih imanja porodice Jusupov, ali se nije usudio dalje da ga kazni iz straha od pobune. Hvaljen kao heroj, princ je preživeo revoluciju, a on i princeza Irina živeli su na jugu Francuske.
Carska porodica, naravno, nije bila te sreće, i kada su ih boljševici streljali i bajonetom ubili u julu 1918, njihove ubice su otkrile medaljone oko vrata Carice i četiri mlade ćerke. Svaki je sadržao sliku Raspućina.
Dakle, vera u Raspućinove isceliteljske moći opstaje čak i vek nakon što ga je strast prema ženama koja je tako dominirala njegovim životom na kraju dovela u iskušenje na smrt.
Bonus video:
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!