"MAJKA JE NA SAMRTI PITALA SAMO JEDNO" Priča mladića i njegovog brata koji su ostali sami TERA SUZE NA OČI

"Dok smo stajali na parkingu aerodroma, shvatio sam da svi odrasli polako kreću kući. Bilo je to početkom januara 2007. godine i upravo smo se vratili sa mamine sahrane. Gledao sam kako ujaci, ujne, stričevi i tetke odlaze do svojih automobila, a nas troje ostajemo - moja devojka Džejd (26), moj mlađi brat Deklen koji je tek napunio 16 i ja, njegov stariji brat i zakonski staratelj", započinje tada 26-godišnji mladić Najal Doerti.

Ovaj trenutak nije trebalo da bude iznenađenje. Njihova majka je bila bolesna već osam godina i u poslednjih 12 meseci uveliko je planirala šta će se dogoditi kada nje više ne bude. "Šta će biti sa Deklenom?", samo je pitala, a Najal joj je tiho i spremno odgovorio: "Paziću na njega".

Počeo da živi sa bratom i njegovom devojkom

"Posle sahrane, svima koji su pitali, kao iz topa sam odgovarao: "Uselićemo se u maminu kuću na tri godine, dok Deklen ne završi srednju školu, zatim on može na fakultet, a mi ćemo se vratiti u London". Džejd i ja smo radili u muzičkoj industriji, ona kao menadžer, ja kao novinar. Upravo smo kupili svoj prvi stan u Londonu i počeli da gradimo život kakav smo želeli. Bili smo mladi i zabavljali se", piše Doerti za "Gardijan".

Međutim, stojeći na tom parkingu, kroz glavu su počele da mu prolaze posledice. Umesto života o kakvom je sanjao, uselili su se u maminu kuću u mirnoj slepoj ulici na periferiji Čelmsforda i radili sve što rade ljudi kada im se poveri 16-godišnje dete na čuvanje. Bezbrižna vremena su bila iza njih.

"Između mene i Deklena razlika je bila devet godina, ali uvek smo bili bliski i trudili se da zasmejavamo jedan drugog. Očeve nismo imali, moj je otišao kada sam imao šest meseci, a njegov još pre nego što se rodio. Deklen je bio nevaljalo dete, ali na simpatičan način, Denis Napast u pravom životu. Narednih nekoliko nedelja zavladao je mrak. Bilo je čudno živeti u maminoj kući, bez mame", piše Najal.

Prodali kuću i preselili se svi za London

Putovanje do posla i nazad postala je svakodnevica, a Deklen zatečen što sada mora sam da vodi računa o svojim stvarima, samo u jedno je bio siguran - da nikada neće ostati gladan. Posle škole bi išao na večeru kod druga iz razreda, a zatim ponovo jeo kada Najal i Džejd dođu sa posla.

"Početkom februara, Džejd i ja smo se našli u našem stanu u Londonu i spremajući ga za izdavanje rekla mi je da moramo da porazgovaramo. Bio sam spreman da čujem da želi da raskinemo i smatrao sam to poštenom odlukom. Umesto toga, rekla mi je da je odluka koju sam doneo loša i da nećemo uspeti tri godine da živimo u Čelmsfordu. Trebalo je da prodamo maminu kuću i pronađemo stan u Londonu za nas troje, on bi nastavio da ide u školu, a mi da imamo život, smatrala je. To je nešto najhrabrije što sam video u svom životu, preseći nečiju tugu tek tako", priseća se Najal.

Tokom narednih nekoliko meseci, mrak se konačno povlačio, Stiglo je proleće i njih troje su poneseni Deklanovim školskim uspesima počeli da se osećaju potpunije. Priređivali su zabave za Deklana i njegovo društvo, sedeli za stolom i smejali se, čak bili toliko veseli da su jednom isprobavali majčine perike, koje je nosila kada joj je opala kosa zbog hemoterapije.

Završio fakultet, otvorio kafić i postao učitelj

"Iznajmili smo kontejner i započeli veliko spremanje, dok su komšije zabrinuto gledale kako bacamo keramičke tanjire, kao Frizbi. U avgustu 2007. smo se preselili, Džejd je već ušla u kombi za selidbe, kada smo Deklen i ja ostali sami. Pitao sam ga da li želi da se osvrne oko sebe i oprosti se od kuće. Odmahnuo je glavom i nastavili smo. Kada je mama bila bolesna, rekla mi je: "Ne brinem za tebe, ti imaš Džejd. Samo želim da poživim dovoljno dugo, dok Deklen ne završi školu, možda i fakultet". E pa, uspeli smo i to. Maturirao je sa odličnim ocenama i otišao na fakultet u Mančester. Na kraju je otvorio svoj kafić, a tokom izolacije uspeo i da se prekvalifikuje za učitelja. Džejd i ja sada živimo u sopstvenoj slepoj ulici u Eseksu i čekamo da se Deklen doseli u komšiluk. Stajao sam na tom parkingu i osećao kao da se svet ruši, ali i naučio da šta god da se desi, ipak moramo dalje. Mi smo to uspeli i znam da bi mama bila srećna da vidi da je sve ispalo baš kako treba", zaključuje Najal.

Bonus video:

(Espreso / Blic / Prenela: J.N.)