ĐORĐA DOŽIVELA NEUSPEH, ZATRESLO JOJ SE TLO POD NOGAMA: Premijerka u senci OVE ŽENE, evo šta se DEŠAVA (FOTO)

Italijanska premijerka Đorđa Meloni doživela je prvi neuspeh na regionalnim izborima otkako je preuzela vlast nakon što je levičarski kandidat izabran za predsednika Sardinije.

Alesandra Tode, političarka iz Pokreta pet zvezdica (M5S) koju je podržala Demokratska partija (PD), postala je ove sedmice prva žena predsednica ostrva, tesno pobedivši Paola Trucua, kandidata desnice kojeg je izabrala Meloni.

Bila je to prva značajna regionalna pobeda od 2015. za italijanske levičarske stranke, koje su se borile da izgrade održivu opoziciju koaliciji koju predvode krajnje desničarska Braća Italije Melonijeve.

- Sardinija je izabrala našu Alesandru Tode. Prva žena na čelu Sardinije. To je dan za pamćenje - rekao je lider M5S i bivši premijer Italije Đuzepe Konte.

Tode, inženjerka koja je rođen na Sardiniji, bila je zamenik ministra industrije pod vladom Marija Dragija.

Ovaj poraz verovatno će izazvati potrese u koaliciji Melonijeve, koja uključuje Ligu Matea Salvinija i Napred, Italijo, posebno uoči evropskih izbora.

Meloni se sukobila sa Salvinijem oko izbora Trucua, gradonačelnika Kaljarija, za kandidata za njihov savez, jer je on želeo sadašnjeg predsednika Sardinije Kristijana Solinasa, političara Lige koji je pod istragom zbog navodne korupcije.

Pobeda će biti podsticaj za PD, koju se Eli Šlajn trudila da ujedini nakon što je izabrana za lidera u februaru prošle godine, delom zbog njenih nastojanja da se okrenu M5S. Konte je rekao da su strane našle pravo „polje za igru“ na Sardiniji, dodajući da je savez nastao „naporom i ozbiljnom konfrontacijom“.

Braća Italije Đorđe Meloni i dalje imaju značajno vođstvo u nacionalnim istraživanjima, sa 27,7 odsto podrške prema nedavnoj anketi SVG, koju prati PD sa oko 20 procenata.

Kako se upravlja Sardinijom?

Sardinija je drugo po veličini ostrvo u Sredozemnom moru i u okviru Italije (posle Sicilije). Sa nekoliko malih ostrva u okruženju Sardinija čini jednu od 20 pokrajina Italije. Budući da je izdvojena od ostatka države, ima i veća ovlašćenja, koja dosežu status autonomije.

Prestonica i najveći grad ostrva i pokrajine je Kaljari.

Politika Sardinije odvija se u okviru predsedničke predstavničke demokratije, u kojoj je predsednik Regionalne vlade šef vlade, i višepartijskog sistema. Izvršnu vlast sprovodi Regionalna vlada. Zakonodavnu vlast imaju i vlada i Regionalni savet Sardinije.

Regionalni savet Sardinije sastoji se od 60 članova. Skupština se bira za petogodišnji mandat, ali, ako predsednik dobije izglasavanje nepoverenja, podnese ostavku ili umre, Skupština se raspušta i održavaju se novi izbori.

Regionalnom vladom predsedava predsednik regiona, koji se bira za petogodišnji mandat, a čine je predsednik i ministri, kojih trenutno ima 12.

Smeštena zapadno od italijanskog kopna, Sardinija je drugo po veličini ostrvo na Mediteranu. Ima svoj zvanični jezik, sardinski, pored italijanskog.

Sardinski je romanski jezik, ima nekoliko dijalekata širom ostrva i priznat je kao jedan od manjinskih jezika u Italiji.

Region ima značajnu autonomiju, posebno u oblastima kao što su poljoprivreda, saobraćaj i životna sredina.

Pet autonomnih regiona

Italija ima ukupno 20 regiona, od kojih svaki ima svoju jedinstvenu istoriju, kulturu i identitet. Među njima je i pet autonomnih regija: Sicilija, Sardinija, Trentino-Alto Adiđe/Južni Tirol, Dolina Aoste i Frulijana-Julijanska krajina. Svih pet regiona ima svoje predsednike.

Ovi regioni uživaju poseban status koji im daje određeni stepen samouprave i autonomije, što im omogućava da sačuvaju i promovišu svoje posebnosti. Ali kako su stekli ovaj poseban status?

Autonomne regije Italije rezultat su složene interakcije istorijskih, kulturnih, geografskih i političkih faktora.

Osnova za regionalnu autonomiju u Italiji postavljena je u italijanskom ustavu iz 1948. Član 116. Ustava priznaje različitu prirodu italijanskih regiona i ističe principe regionalne autonomije. U ovom ustavnom okviru uspostavljene su autonomne oblasti.

Svaka autonomna oblast dobija autonomni status posebnim statutom. Ovi statuti su jedinstveni za svaki region i određuju oblasti u kojima regioni imaju zakonodavnu i administrativnu autonomiju. Sadržaj ovih statuta je prilagođen istorijskim, kulturnim i jezičkim karakteristikama svakog regiona.

Italijanski autonomni regioni, iako su i dalje deo Italije i koriste nacionalnu valutu, imaju veću kontrolu nad lokalnim zakonima i finansijama u poređenju sa drugim regionima. Oni zadržavaju veći deo svojih lokalnih poreza, a neki, poput Sardinije, zadržavaju 100 odsto. Ovo omogućava regionalnim vladama da samostalno finansiraju više usluga, smanjujući zavisnost od nacionalne vlade.

Sicilija i Sardinija, na primer, dobile su autonomni status zbog istorijske i kulturne posebnosti. Ovi regioni imaju svoje jezike ili dijalekte i snažan osećaj regionalnog identiteta.

Regionima kao što su Trentino-Alto Adiđe/Južni Tirol i Dolina Aoste, koje karakteriše planinski teren, dodeljena je autonomija delimično zbog jedinstvenih geografskih izazova i izolovanosti.

Proces davanja autonomije često je uključivao pregovore između centralne italijanske vlade i regionalnih vlasti, koji su doveli do stvaranja posebnih statuta koji su definisali obim regionalne autonomije.

U nekim slučajevima održani su referendumi da bi se utvrdilo da li lokalno stanovništvo podržava autonomiju. Na primer, referendum 1948. u Trentino-Alto Adiđeu/Južnom Tirolu omogućio je regionu da izabere nivo autonomije.

Tokom godina, bilo je izmena i revizija posebnih statuta da bi se odgovorilo na promene regionalnih potreba i okolnosti.

Jedan narod, ali mnogo nacionalista

U poslednjoj deceniji došlo je do porasta evropskih nacionalističkih pokreta. Ovo nije bez razloga. Bilo da su podstaknute ekonomijom, protivljenjem imigraciji ili jednostavno problemima identiteta koji su ostali latentni, u periodu nakon Drugog svetskog rata regionalne nacionalističke partije probile su rubove političke arene i postale neki od najvažnijih igrača na kontinentu danas.

Da bi se to videlo, ne treba gledati dalje od rasta popularnosti Škotske nacionalne partije na britanskim opštim izborima 2015. i velikih uspeha koje su katalonski separatisti ostvarili u Španiji. Međutim, većina analitičara i dalje zanemaruje neke pokrete ili ih odbacuje kao slabe i bez podrške javnosti.

Sardinijski nacionalizam je ubačen u poslednju kategoriju, a mnogi ga smatraju „neuspelim“ pokretom za koji je malo verovatno da će povratiti uticaj koji je imao tokom posleratnog vrhunca 1980-ih. To ne može biti daleko od istine, a insistiranje na njemu je kontraproduktivno za italijansku i evropsku politiku koja se fokusira na ovo ostrvo u Mediteranu.

Sam koncept nacionalizma je komplikovan. Benedikt Anderson je opisao nacije kao ograničene zamišljene zajednice. Ovaj „ograničeni“ karakter je od najveće važnosti, jer se nacija definiše po sličnostima između državljana, kao i po razlikama u odnosu na druge države.

U tom smislu, uspon nacionalizma na Sardiniji ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer ona ima lingvističke, kulturne i geografske granice sa kontinentalnom Italijom. Ono što je, međutim, neobično jeste zašto, uz sve ove faktore koji doprinose, ostrvo u poslednje dve decenije nije imalo pokret sličan onom u Kataloniji.

Za to postoje tri razloga: politički, kulturno-jezički i ekonomski.

Prvo, sardinijski nacionalizam, ili sardizam, ima dugu istoriju obeleženu nestabilnošću i političkim sukobima. Koreni pokreta su u ranom 20. veku, sa osnivanjem Sardinijske akcione partije (Partito Sardo d'Azione, poznatije pod akronimom PSd'Az) 1921. U podzemlje ga je gurnula fašistička vlada, bio je reorganizovan 1943. i od tada je sardinijska partija sa najviše glasova na svim izborima. Ipak, od prvih posleratnih izbora 1948. godine partija nije uspela da osvoji vlast, osim u kratkom periodu između 1984. i 1989. godine, zbog koalicije sa komunistima i socijalistima.

Tokom 1990-ih i 2000-ih PSd'Az je video uspon brojnih novih stranaka i organizacija koje su doživele uspon, a koje su formirali tvrdokorni separatisti koji su verovali da je stranka odustala od svog cilja suvereniteta i državnosti i da je bila spremna da se zadovolji statusom kvo. To je rezultiralo slabljenjem PSd’Az-a i neuspehom novih partija da ili zauzmu mesto glavnog predstavnika sardizma ili barem postanu relevantni akteri na političkoj sceni Sardinije.

Umesto toga, rezultat je bio to da su sve stranke na kraju morale da uđu u koaliciju sa dominantnim grupama levog centra i desnog centra da bi ostale u parlamentu.

Drugo, Anderson pominje jezik kao važan faktor u stvaranju nacionalne zamišljene zajednice, posebno kada je u pitanju širenje informacija putem masovnih medija. U slučaju Sardinije, ovo je veliki problem, zbog odsustva široko korišćene standardizovane raznolikosti jezika.

Tokom poslednjih decenija, međutim, regionalna vlada se kretala ka nastojanju da primeni standardni dijalekt, poznat kao limba sarda comuna. Sardinijski se može podeliti na dve međusobno razumljive, ali različite glavne varijante: kampidanski, koji se govori u južnoj polovini ostrva, i logudorski, koji se govori na severu, ali je većina nacionalističke literature napisana na italijanskom jeziku. Nedostatak jedinstvenog jezika značio je da ljudi iz različitih sardinijskih regiona ne samo da su koristili italijanski da međusobno komuniciraju, već su i masovno pratili medije na ovom jeziku.

Treće, Sardinija nikada nije bila ekonomska sila u Italiji. U stvari, imala je reputaciju zabačenog nerazvijenog regiona. Ali od druge polovine 20. veka u velikoj meri je imala koristi od turizma i plana italijanske vlade za industrijalizaciju ruralnih područja, koji je doveo petrohemijsku industriju na Sardiniju. Međutim, to nije bilo dovoljno da ostrvo sustigne standard kopna, od kog i dalje u dobroj meri zavisi.

Bonus video:

(Espreso/ 24 sedam/ Vladimir Tanacković/ Prenela: T.M.)