UBIJALI I JELI SVOJE NEPRIJATELJE TOKOM RITUALA, A NJIHOVE KOSTI... Njima čak ni danas NIKO NE SME DA SE PRIBLIŽI

Jali su "otkriveni" tek 1961. godine. Razlog za ovo najverovatnije leži u činjenici da žive na teško pristupačnim mestima unutar kopnenog dela Papue Nove Gvineje - na nadmorskim visinama od 2.000 do 2.500 metara, piše Stil.

Vremenom se za njih i njihove običaje pročulo, a priče o strašnim pigmejskim kanibalima iz ravnice Balim su privukle i pažnju javnosti. Pre svega jer Jali nisu samo ubijali i jeli svoje neprijatelje tokom rituala, već su i njihove kosti mleli u prah kako bi onemogućili žrtvama da se ponovo vrate i osvete se.

Ova praksa je prema nekim podacima bila deo njihovih rituala sve do 1970-ih godina, kada su ih posetili hrišćanski misionari. Ubrzo potom, oni su odbacili ratničke rituale i kult predaka, ali se sem ovoga ništa drugo u njihovom načinu života nije promenilo.

Kako danas žive bivši kanibali?

Čak i danas, uprkos činjenici da visina odraslih muškarca u plemenu ne prelazi preko 150 cm, priče o kanibalizmu koji su praktikovali žive među njihovim neprijateljima - zbog čega ih veoma poštuju. U stvari, strah među njima je dostigao tolike razmere da su sva okolna plemena decenijama izbegavala da ih posećuju. Rezultat toga je jezik Jalija koji se razlikuje od onog koji govore njihovi najbliži susedi.

Pripadnici ovog plemena žive u kolibama kružne osnove koje su postavljene na stubove i građene od lokalnih materijala. Karakteristika zajednice je da žene i muškarci žive razdvojeno. Njihova odeća je jednostavna i koncipirana tako da više otkriva nego što pokriva, pa ne čudi da muškarci samo u izuzrtnim prilikama nose tradicionalne duge suknje od ratana, čija dužina ne prelazi kolena.

S druge strane kao i kod drugih papuanskih plemena kod žena su grudi sroz gole, dok njihove genitalije prekrivaju kratke suknje od trave, a zadnjicu i leđa torbe napravljene od vlakana orhideja. Interesantan podatak je da se suknja sastoji od četiri sloja, od kojih prvi dobiju kada napune četiri godine. Nove slojeve dobijaju dok ne napune 16 godina, kada je prema verovanju starešina, devojka zrela za udaju.

Zbog izolovanosti i nepristupačnosti mesta na kom stanuju, o ovom plemenu se i danas jako malo zna. Istraživači veruju da se njihov svakodnevni život ne razlikuje puno od onog kakav vode druga lokalna papuanska plemena, poput Danija.

Posledenjih decenija, Vlada ove države radi na tome da uspostavi kontakt sa primitivnim zajednicama i olakša njihov život. Pojedina plemena su nakon napora Vlade počela samostalno da uzgajaju neke domaće životinje, pa ne moraju da se oslanjaju samo na ono što nađu ili ulove u prirodi.

Bonus video:

(Espreso/ Stil/ Milka Đukić/ Prenela: T.M)