ZNATE LI KO JE BIO NAJVEĆI ŠPIJUN IZRAELA SVIH VREMENA? Imao je samo jedan CILJ, njegovo VEŠANJE je prenošeno UŽIVO

Ne baš tako davne 1967. godine, države kao što su Egipat, Sirija, Jordan i Liban su pokrenule invaziju na Izrael. Možda im se učinilo da će ovo biti lak zalogaj, međutim, uz američku pomoć, oni ne smao da su uspeli da odbiju napade - već i da zauzmu Sinajsko poluostrvo, istočnu obalu reke Jordan i Golansku visoravan.

Za sledeću priču veoma je bitna ova poslednje navedena geografska odrednica, jer se smatra da ona nikada ne bi bila osvojena da nije bilo Eli Koena - prema mišljenju mnogih "najvećeg špijuna Izraela svih vremena".

Golanska visoravan je pored vojnog značaja, veoma bitna i zbog činjenica da njom protiču tri najveće pritoke reke Jordan - što je Izraelu veoma bitno za snadbevanje vodom.

Ko je najveći od svih?

Naravno špijun ne bi mogao da bude to što jeste da se o njemu zna puno. Ali pre nego što je rešio da bude to što je bio, zabeleženo je da je rođen 26. decembra 1924. godine u Aleksandriji u Egiptu.

Imao je samo 25 godina kada su se njegovi roditelji i braća preselili u Izrael, ali on je rešio da ostane u Egiptu. U narednim godinama biće redovno ispitivan od strane tamošnjih vlasti, iako tada nikada nisu uspeli da dokažu umšanost u špijunske aktivnosti, sve dok 1957. godine nije proteran zajedno sa drugim Jevrejima iz Egipta.

Svoje usluge je ponudio izraelskim obaveštajnim službama, ali oni nisu bili toliko voljni da ga uključe u svoje prve redove jer su testovi u agenciji prilikom obuke pokazali da ima visok IQ i fotografsko pamćnje, ali i da i pored svog skromnog izgleda sebi pridaje mnogo važnosti, kao i da je sklon neopotrebnom preuzimanju rizika.

Zato je snove o velikim delima i špijunskim akcijama prepunim obrta, zamenila kancelarija i miran porodični život.

Bar do 1960. godine

Kada je služba rešila da kontakira 1960. godine, on je prvu ponudu odbio. Međutim, kako je ubrzo ostao bez posla, a Mosad zbog uzavrele situacije na granici sa Sirijom rešio da pokuša još jednom, jer im se činio interesantnim zbog svojih orijnetalnih crta lica, ali i znanja arapkog, engleskog i francuskog jezika - brzo su došli do dogovora i krenula je njegova obuka.

Ovo je između ostalog podrazumevalo usavršavanje sirijskog dijalekta, ali i sve ono što je podrazumevao njegov lažan identitet Kamal Amin Ta'abeta, rođenog u Libanu, od roditelja sirijskih muslimana. Prema njegovoj izmišljenoj biografiji, 1948. godine, porodica se preselila u Argentinu gde je stvorila uspešan biznis, ali on sada napokon želi da se vrati u zemlju odakle njegova porodica potiče.

Stoga je početkom 1961. godine poslat u Buenos Ajres, kako bi stvorio lažnu sliku i kontakte kao sirijski emigrant. Ubrzo je među sirijskom zajednicom postao dobro poznat kao velikodušan biznismen, koji voli noćni život, pa samim tim i stekao brojne prijatelje među političarima, diplomatama i vojnim zvaničnicima koji su radili u ambasadi. Tako je usledio i poziv za posetu Damasku.

Koen je stigao u Damask u februaru 1962. godine, gde je odmah počeo da uspostavlja kontakte sa rukovodstvom stranek Baas, što je uključivalo i sirijskog vojnog atašea u Argentini, generala Amina al-Hafiza. Nastavio je društveni život, organizovao brojne žurke u svom domu i glumio opijenost, dok je politčki vrh Sirije pažljivo slušao.

Kako je njegova polpularnost rasla, stekao je i reputaciju najtraženijeg neženje u sirijskoj prestonici. A on, zajedno sa Mosadom se nije protivio ovoj ideji i rešio je da pronađe lepotice iz najuticajnijih porodica, koje bi mu u slučaju krize ili razotkrivanja identiteta možda pomogle da pobegne nazad svojoj zakonitoj ženi i njihovoj maloletnoj deci.

Međutim, ništa od ovoga nije moguće dok ne dovrši zadatak zbog kog je i došao tu: izveštavanje o sirijskom projektu preusmeravanja voda iz reke Jordan. On je prilikom jedne posete lokaciji koja je bila dostupna samo najvišim zvaničnicima, saznao da se kanal kopa duž cele Golanske visoravni i o svemu detlajno obavestio vlasti Izraela. U izveštaju se setio pozicije svakog sirijskog topa, rova ili tenkovske zamke. Oni su pak, reagovali tako što je vazduhoplovstvo bombardovalo opremu potrebnu za projekat početkom 1964. godine.

Čak je prilikom jednog razgovora sa sirijskim oficirima predložio da utvrđenja zamaskiraju određenom vrstom drveća, kako bi Izraelcima delovali neprepoznatljivo, a vojsci Sirije dodatno pružila hlad. Sirijci su to sa oduševljenjem prihvatili, neznajući da Izraelcima zapravo otkrivaju položaje.

Amin al-Hafiz postaje premijer

Međutim, kako ga novoizabrani komandant sirijske obaveštajne službe Ahmed Suedani nije voleo i nije mu verovao, Eli je izrazio strah i zatražio od Izraela da okonča svoj zadatak. Vlasti su ga tada, 1964. godine, zamolile da se još jednom vrati i dovrši posao. Poslušao ih je, ali je po povratku bio neoprezniji nego ranije. Šifrovane poruke je odašiljao svako veče u isto vreme, što je olakšalo posao onima koji su po ulicama Damaska hvatali nepoznate signale.

Ovo ga je koštalo života, 24. januara 1965. godine, kada su sovijtski obaveštajci utvrdili da poverljive informacije cure iz njegovog doma i odmah obavestili svoje sirijske kolege. Vođa hapšenja je bio pukovnik Ahmed Suedani, koji je omraženog Elija uhvatio usred šifrovanog razgovora. Suočen sa bezizlaznom situacijom, mogao je samo da se preda.

Nakon suđenja, obešen je 18. maja 1965. godine, pred kamerama koje su sve uživo prenosile na sirijskoj nacionalnoj televiziji. Njegovo telo nikada nije predato porodici, ali on u Izraelu nikada nije zaobravljen.

Bonus video:

(Espreso/ Nacionalna Geografija)