OVAKO JE POJAS GAZE POSTAO DEO DRŽAVE PALESTINE: Stravični prizori iz Izraela danima LEDE KRV, a da li znate OVO?

Pre nekoliko dana, Hamas je iz Pojasa Gaze pokrenuo ofanzivu na Izrael i započeo krvavi pir koji je iza sebe za sada ostavio oko 1.200 mrtvih Izraelaca i stranaca, mahom nenaoružanih civila — izdvaja se pokolj na muzičkom festivalu „Supernova”, gde je ubijeno 260 ljudi i mnogo oteto, i u kibucu Kfar Aza, gde je na spavanju poklano više od stotinu.

Izraelske odbrambene snage spremaju se sada za kopnenu invaziju na Pojas Gaze, do koje će doći ili neće doći, ili možda već dolazi dok ovo pišemo, dok se region i čitav svet spremaju za sukob širih razmera, jer bi to moglo pokrenuti nekontrolisani domino-efekat.

Stoga, nije loše podsetiti se kako je Pojas Gaze postao deo Države Palestine, institucionalno nekonsolidovane, bez jasno definisane teritorije i lišene opšteg međunarodnog priznanja.

1. Osmanski period

Pojas Gaze, koji se tada još uvek nije zvao „pojas”, bio je deo turske imperije sve do 1832. kada ga je osvojio Egipat, odmetnuta otomanska provincija kojom je još od 1805. vladao Albanac Muhamed Ali, koji je u toj drevnoj zemlji kao samoproglašeni „kediv” uspostavio vlastitu dinastiju. Osmanlije su 1840. povratile Gazu i oblast oko nje, i ona je ostala u njihovim rukama sve do kraja Prvog svetskog rata.

2. Britanski mandat

Vakuum, koji je na prostoru Bliskog istoka nastao urušavanjem Osmanske carevine, popunile su pobedničke evropske sile, Velika Britanija i Francuska. Dok su Francuzi dobili mandat nad Sirijom (u okviru kojega se nalazio i Liban), Britanci su dobili mandat nad Palestinom: Britanski mandat nad Palestinom bio je zvanični naziv entiteta koji je postojao sve do 1948, u okviru kojega se nalazila i Gaza.

Ni tada, kao ni kasnije, u samoj Gazi nije bilo mnogo Jevreja; ali 1929. bilo je 50 jevrejskih porodica, što je činilo nekoliko stotina ljudi, koji su te godine tokom palestinskih nereda širom Mandata, morali da beže zbog pogroma s kojim su bili suočeni; jevrejska četvrt u Gazi je tada uništena u potpunosti.

29. novembra 1947. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je predlog podele Britanskog mandata nad Palestinom na dve države: jevrejsku (sastavljenu iz tri dela) i palestinsku (sastavljenu iz tri dela), s Jerusalimom kao zajedničkim gradom pod međunarodnom upravom; ideja je bila da ti delovi dve države, koje bi se nalazile u ekonomskoj uniji, budu naizmenično spojeni obostrano kontrolisanim uskim koridorima.

Jevreji su prihvatili plan koji im je odgovarao, Palestinci su ga odbili, uz podršku ostalih Arapa, zato što su hteli celu Palestinu, smatrajući je svojom i ne želeći da je dele: navodno je generalni sekretar Arapske lige Azam-paša izjavio da će se Jevreji podaviti u moru, što je kasnije mnogo puta od strane raznih arapskih zvaničnika ponavljano kao otvorena pretnja.

Ishod tog rata, koji su sve arapske države 1948. vodile protiv Jevreja, bio je, međutim, potpuno drugačiji: Izrael je obrazovan u granicama koje prevazilaze teritorije koje su im po planu UN dodeljene, dok su Palestinci, čije je (neizabrano) rukovodstvo želelo da izvrši etničko čišćenje Jevreja, upravo sami postali žrtve etničkog čišćenja.

3. Egipat

Gaza s okolinom okupirana je od strane Egipta, nakon čega nastaje pojam „Pojas Gaze”, koji se prvobitno nalazio pod ingerencijom Svepalestinske vlade, entiteta koji je ustanovila Arapska liga tokom tog rata s rađajućim Izraelom; s obzirom da to nije bila stvarna vlast, Egipat ju je raspustio 1959. i tu oblast anektirao (tehnički, izvela je to Ujedinjena Arapska Republika, koju su 1958. obrazovali Egipat i Sirija; iako je Sirija već 1961. istupila iz zajednice, Egipat je nastavio sebe da zove UAR sve do 1971).

4. Izraelska okupacija

Tokom Suecke krize 1956. godine, Izrael je četiri meseca držao Gazu pod okupacijom; reokupirao ju je 1967. tokom Šestodnevnog rata protiv nove široke arapske koalicije, kada je takođe okupirao i Golansku visoravan (sirijski posed, još uvek pod okupacijom), Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim (koji su tada bili sastavni delovi Transjordanije; Jordan se kasnije odrekao tih teritorija i korist Države Palestine, mada su one i dalje pod izraelskom okupacijom).

Glavni događaji koji su obeležili ovaj period istorije Gaze bila je krvava Prva intifada 1987. (tj. palestinski ustanak, koji su Izraelci pokušavali da brutalno ugase), te uspostava palestinske samouprave 1994, u skladu sa Sporazumom iz Osla, koji je potpisan prethodne godine između Jicaka Rabina i Jasera Arafata, uz posredovanje američkog predsednika Bila Klintona.

5. Hamas

Izrael je 2005. unilateralno odlučio da povuče svoje trupe u potpunosti iz Pojasa Gaze, „kao čin dobre volje”.

Naredne godine, na palestinskim izborima Hamas je ostvario neočekivanu pobedu, obećavajući socijalne reforme i otpor Izraelu, sa 44,45% osvojenih glasova, dok je Fatah (najveća frakcija PLO, partija Jasera Arafata) uzeo 41,43%. Međutim, zbog izbornog sistema, ova dosta tesna pobeda donela je Hamasu čak 74 poslanička mesta, a Fatahu svega 45 (za većinu je bilo potrebno 67).

Posle izbora obrazovana je vlada nacionalnog jedinstva, ali je juna 2007. izbio oružani sukob u Gazi između Hamasa i Fataha (tzv. Bitka za Gazu), koja se završila podelom Palestine po partijskoj liniji: Hamas je preuzeo punu kontrolu nad Gazom i proterao Fatah, koji je zadržao punu kontrolu nad Zapadnom obalu i zauzvrat proterao Hamas. Palestina je od tada podeljena na dva politička entiteta.

Bonus video:

(Espreso/ Telegraf)