OVA ŽENA JE ZAVRŠILA NA PUSTOM OSTRVU SA 4 MUŠKARACA: Radili su joj STRAVIČNE STVARI, a evo kako je PREŽIVELA

Ostrvo Vrangel se nalazi severno od sibirske obale u oštrim arktičkim vodama Istočnog Sibirskog i Čukotskog mora. Okružen ledom tokom većeg dela godine i pod udarom žestokih ciklonalnih vetrova, poslednji je poznati redut vunastog mamuta i mesto je najveće koncentracije jazbina polarnih medveda na svetu.

To je takođe bilo mesto jedne od najdonkihotskijih i najzlosrećnijih arktičkih ekspedicija u istoriji. Naime, 1921. godine ovde je sletelo pet ljudi i zapalilo diplomatski incident; dve godine kasnije, samo je jedna preživela da ispriča priču: 25-godišnja Inupijanka po imenu Ada Blekdžek.

Ekspedicija na ostrvu Vrangel

Ekspedicija je bila zamisao Vilhjalmura Stefansona, istraživača Arktika rođenog u Manitobi koji se protivio ideji da je severni polarni region negostoljubiva pustoš, promovišući ga kao „Prijateljski Arktik“. Iako je Vrangel bio ruska teritorija, činjenica da je bila nenaseljena značila je da bi to, u Stefansonovim očima, bilo moguće prisvajati za Kanadu ili Ujedinjeno Kraljevstvo, što je san naizgled motivisan vizijom da se ona transformiše u vazdušnu bazu za buduću pan - Arktički letovi.

Za taj zadatak je angažovao četvoricu mladića — tri Amerikanca i Kanađanina koji bi bili nominalni vođa koji bi timu dao pravo na teritorijalno pravo. Nakon što su 18. avgusta 1921. napustili Sijetl, stigli su u Nome, na Aljasci, da obezbede prolaz do Vrangela za četvoricu muškaraca i starosedeoce Aljaske koje su očekivali da angažuju da ih prate. Iako su, posle izvesnog truda, uspeli da pronađu brod koji će ih odvesti do odredišta, sve porodice Inupijata koje su izrazile interesovanje da budu angažovane na kraju su odbile da odu, ostavljajući Adu Blekdžek kao jedinu na doku dok su se pripremale iskrcati se.

Plan je bio da Inupijat obezbedi osnovne veštine lova i preživljavanja — veštine koje Ada nije imala. Prvobitno Ada Deletuk, Ada Blekdžek je rođena 1898. godine u domorodačkom naselju na Aljasci. Majka ju je u ranom detinjstvu poslala u Nome, gde su je odgajali metodistički misionari, koji su je naučili da čita, piše i kuva "hranu belaca". Postala je stručna krojačica, a njene veštine u pravljenju krznene odeće pokazale su se neprocenjivim.

Stefanson joj je obećao 50 dolara mesečno tokom ekspedicije, mnogo više nego što bi inače mogla da zaradi. I novac joj je bio potreban: razvela se od svog muža, Džeka Blekdžeka, za koga se udala sa 16 godina, nakon što ju je pretukao i izgladnjivao i na kraju napustio; od troje dece koje mu je rodila, dvoje je umrlo, a preživeli Benet je imao hroničnu tuberkulozu i živeo je u sirotištu jer nije mogla da priušti da se sama brine o njemu.

Uplašena i nervozna, Ada je uplovila u avanturu

Čak i tako, razumljivo je bila nervozna zbog odlaska. Kao prvo, imala je duboko ukorenjen strah od polarnih medveda. Poseta šamanu u Nomu nije baš ublažila njene strepnje: predstoje smrt i opasnost, rekao joj je šaman, i trebalo bi da pazi na vatru i noževe.

Takođe nije smatrala u redu da putuje sama na udaljeno ostrvo sa četiri muškarca, a oni su zauzvrat smatrali da je nepristojno putovati sa jednom ženom — ali ona je dala reč i bila je uverena da će zaposliti još Inuita tokom zaustavljanje u Sibiru. I tako su 9. septembra krenuli — 20-godišnji Kanađanin Alan Kroford; Amerikanci Lorne Knight i Fred Maurer, obojica, 28, i Milton Galle, 19; Blackjack; i ekspediciono mače, Vic, koje je ljudima predstavila posada broda koji ih je doveo u Nom.

Nedelju dana kasnije, stigli su na Vrangela — kratku luku u Sibiru koja nije uspela da proizvede nijedno Inuitsko pojačanje — i Ada se odmah osetila preplavljena onim što je čekalo. Dok su muškarci podizali zastavu i proglasili ostrvo britanskim posedom, ona je otišla do plaže, uprta u brod, i zaplakala.

Uprkos tome, vreme je bilo iznenađujuće blago, a ekipa je ubrzo ušla u ritam. Međutim, posle nekoliko nedelja situacija se promenila. Ada, bolno nostalgična i uplašena, postala je povučena. Svaki pogled na muške noževe užasnuo ju je, ubeđenu šamanovom upozorenjem. Znala je da je niko od muškaraca posebno ne želi tamo i da su svi požalili što su je odveli, i bila je ubeđena da će je Najt ubiti.

Jednog dana je otišla u sneg sa flašom linimenta koju je planirala da popije da bi se ubila; drugom prilikom je pratila tragove lisica dalje od logora jer je verovala da postoje duhovi koji se maskiraju u lisice i ako ih pronađe, prema njoj će se postupati ljubazno. Njeno kuvanje i šivenje postali su sporadični, a kao odgovor muškarci su prvo pokušali da je nagovore, zatim su joj se rugali, a potom su se okrenuli uskraćivanju hrane, primoravajući je da ostane napolju na hladnoći, pa čak i vezivali je za jarbol zastave. U jednom trenutku su joj zapretili da će je bičevati.

Kako se zima približavala, činilo se da se Adino raspoloženje razvedrilo dok su muškarci padali; bacila se na posao i petorica su se udružila da prežive mračne, hladne mesece, da ostanu siti i topli, i da odvrate polarne medvede koji su vrebali kamp. Radovali su se letu i dolasku pomoćnog broda; ali čak i dok je leto napredovalo, dostiglo vrhunac i prolazilo, ledena barijera oko ostrva je ostala, a brod koji je Stefanson poslao sa Aljaske nije mogao da ih stigne.

Povratkom zime grupa se borila, ne samo emocionalno već i fizički. Bez obzira na Stefansonova obećanja da će divljači biti u izobilju, veliki deo njihovog potencijalnog plena, lisica, foka i medveda, preselio se negde drugde na ostrvu. Počeli su da slabe, posebno Najt, koji se razboleo dok je bio na solo istraživanju te jeseni i pokazivao je znake skorbuta. Konačno, u januaru 1923, sa temperaturom koja je pala na minus 50 stepeni, Kroford, Maurer i Gale su krenuli preko morskog leda prema Sibiru, nameravajući da podignu uzbunu i organizuju spasavanje. Nikada više nisu viđeni.

Ada je sada ostala sa Vitezom koji je brzo propadao. Sada je na njoj, mladom Inuku koji nikada ranije nije živeo u divljini, bila obaveza da ih oboje zbrine. Sama je naučila da hvata lisice u zamke i gađa ptice s neba. Čak je skupila hrabrost da uplaši medvede iz logora. Dala je Najtu lavovski deo svežeg mesa za borbu protiv njegovog skorbuta, ali kako se njegov pad sve više pojačavao, on ju je beskrajno grdio, optužujući je da ne čini dovoljno da ih održi nahranjenim i živim. Sve vreme je i ona postajala bolesna sa ranim znacima skorbuta.

Ada Blekdžek postaje jedini preživeli

23. juna Vitez je umro. Ada nije mogla da podnese, a nije imala snage, da ga izvadi iz vreće za spavanje, pa je oko njega podigla barikadu od drvenih sanduka kako bi ga zaštitila od divljih životinja i preselila se u šator za skladištenje kako bi pobegla od mirisa propadanja. Ada je sada, osim društva dobrodošlice koju je pružio mačak Vic, bila zaista sama. Nadala se i očekivala da će se ostali vratiti, ali nije mogla da zna sa sigurnošću. Šta bi sa njom bilo kada bi bila prinuđena da još jednu zimu provede na ovom surovom i zabačenom mestu? Da li bi ikada ponovo videla Beneta?

Ubrzo nakon Najtove smrti, ubila je svoju prvu foku, ali pošto joj je ponestalo municije, usredsredila se na sakupljanje jaja, pa je čak koristila drvo i kože da napravi čamac. Kada ga je vetar odneo u more, napravila je sebi još jedan. I čekala je.

20. avgusta probudila se iz sna verujući da je čula buku. Opet je čula. I opet. Zgrabila je poljske naočare i izjurila napolje. Večna magla obavijala je ostrvo, ali se na trenutak podigla i kroz njene naočare ugledala je brod. Otrčala je do plaže i pljusnula u vodu baš kada je čamac stigao do obale.

Očekivala je da ćeKravford, Maurer i Gale biti na brodu; čovek koji je izašao iz čamca, Stefansonov saučesnik Harold Noice, očekivao je da će oni biti na obali. Već prvim rečima koje su razmenili, oboje su shvatili svu težinu situacije. Ada Blekdžek, krojačica iz Injupijata, koja je nerado razmišljala o ekspediciji, koja je bila omalovažavana, grdena i vezana, koja je morala sama da nauči da lovi, zarobljava i živi na Arktiku, bila je poslednja preživela. Bila je živa, a išla je kući svom sinu. I uz to, srušila se u Noiceov zagrljaj i zaplakala.

Njen povratak i smrt ostalih članova ekspedicije izazvali su ogroman bes javnosti, ali Ada je pokušala sve to izbeći. Odvela je Beneta u Sijetl da mu izleči tuberkulozu, dobila je još jednog sina po imenu Bili i na kraju se vratila na Aljasku. Tamo je umrla 29. maja 1983. godine u 85. godini i sahranjena je na groblju Enkoridž Memorijalnog parka. Na njenom grobu je ploča koju je podigao Bili, na kojoj piše: "Heroina ostrva Vrangel".

Vek kasnije, njena priča nastavlja da odjekuje i inspiriše, ne samo među njenim sunarodnicima domorocima Aljaske.

"Kao Inuitska žena koja je odrasla kao Ada — u selu, ali tako savremena — pitam se, da li bih to preživela?" kaže Holi Mitik Nordlum, umetnica iz Injupijata koja je koproducirala kratki dokumentarni film o Adi. "Ovde na Aljasci, ta snaga i preživljavanje koje je pokazala, radeći ono što možete i shvatajući stvari, to su stvari koje svi moramo da preživimo, čak i samo odrastanje na selu. Ona je jedna od nas; Vidim sebe u njoj. To je ono što me inspiriše."

Život posle ekspedicije

Ada Blekdžek je bila tiha osoba i mrzila je medijski cirkus te pokušaje drugih da eksploatišu njenu patnju.

Osim malene platee za ekspediciju i nekoliko stotina dolara koje je zaradila prodajom krzna, Blekdžek nije komercijalizovala sopstvenu patnju, te nije tražila ni udeo u prodaji knjiga o njenom životu.

Umrla je u državnom domu za stara lica na Aljasci, daleko od medisjke priče i bogatstva.

Bonus video:

(Espreso/ Stil/ Verica Arsić)