OVAKO SU NEMCI POKORILI EVROPU POČETKOM II SVETSKOG RATA, TAMANILI SU OVO KAO LUDI: Otkrivena TAJNA Blickriga

Još je Sun Cu u „Veštini ratovanja” pre 2.500 godina napisao da „ratne okolnosti zavise od brzine — ako stigneš brzinom vetra i nestaneš brzinom vetra, protivnici te neće moći nadvladati”: mada su kasnije svojim vojnicima amfetamin izgleda davali i Japanci, Britanci i Amerikanci, nemački Vermaht je taj koji je početkom Drugog svetskog rata potencijal sintetičkih droga shvatio bolje nego bilo ko drugi.

U potrazi za onim što bi moglo da im doslovno ubrza vojnike, a kako bi nadomestili vlastite slabosti, (u proleće 1940. oni su po svemu bili inferiorni u odnosu na francusku armiju, koja se držala za najmoćniju na svetu), okrenuli su se nauci. Konkretno: hemiji. Preciznije: narkoticima.

Amfetamin je rumunski hemičar Lazar Edeleanu sintetizovao baš u Nemačkoj 1887, da bi samo šest godina kasnije japanski hemičar Nagai Nahajoši sintetizovao metamfetamin, poznatiji kao kristal met; danas je to ilegalni, mada izuzetno popularni narkotik, ali nekada se legalno proizvodio i legalno prodavao.

Nemačko farmaceutsko preduzeće „Temler” iz Berlina počelo je da ga proizvodi 1938. pod markom „Pervitin”; prodavao se bez recepta, bile su to tabletice koje si uzimao kada bi želeo da neumorno obaviš sve što imaš, sve svoje brojne dnevne obaveze, a da ostaneš svež, budan i koncentrisan, osokoljen, hrabar, svestan natčovečanske snage svoje psihe i svog tela...

Možda i ne bi Vermaht primetio „Pervitin”, možda ne bi shvatio njegov potencijal, da nije bilo doktora Otoa Fridriha Rankea, sa jednog instituta pri nemačkoj inačici naše Vojno-medinske akademije; upravo je on testirao taj lek (prvo na sebi—znao je da radi po 36—50 sati bez prestanka, da ne oseti nikakav umor—a onda i na drugima), i predložio ga je nadređenima, koji su znali kako da ga iskoriste.

Prvo, nešto malo tokom okupacije Čehoslovačke, zatim, malo više tokom invazije na Poljsku; nakon toga, obim konzumacije „pervitina” u nemačkim oružanim snagama postaje sumanut.

10. maja 1940. pokreću „Fall Gelb”, invaziju na Belgiju, Holandiju i Luksemburg; Saveznici (Francuzi i Britanci, koji su postali svoj ekspedicioni korpus) im kreću u susret, verujući da je to, kao i u Velikom ratu, glavni pravac udara; ignorišu vesti koje im donose izviđački avioni, o dugačkim kolonama koje se protežu kroz Ardene, smatrajući to nečim nemogućim, uvereni da Nemci ne mogu napasti odatle; a onda Nemci 5. juna napadaju odatle.

Bio je to „Fall Rot”, druga faza, koja je usledila nakon što su zahvaljući prvoj, Saveznici upali u zamku. Nemački vojnici su se probijali kroz šume, polja, prešle reku Mezu pod bombama na tri mesta, sumanuto jurišajući, prelazeći za tri dana put do Sedana, za šta su Francuzi, shvativši da glavni udar ipak dolazi kroz Ardene, mislili da će im trebati tri nedelje.

Nemački vojnici danima ne spavaju, razbijaju savezničke snage i ne staju, opkoljavaju ih brzim prodorom u njihovu pozadinu, i već 14. juna su u Parizu, sve vreme se ne obazirući na opasnosti, bivajući ludo hrabri, potpuno nesmotreni, ne razmišljajući o vlastitim životima, uvereni da su neuništivi, da su neranjivi, da su gospodari sveta, da su nadljudi, imajući samo postavljeni cilj pred sobom: napredovati dalje, i dalje, i dalje.

Bili su na „pervitinu”.

I ostali su na „pervitinu” do kraja rata, mada su zbog posledica (snažne zavisnosti koju je izazivao, efekta povlačenja nakon što bi se prestalo s „popravljanjem”) alokacije vojsci već krajem te godine smanjene, a zatim i drastično u naredne dve godine; ali pošto je bio u slobodnoj prodaji i dalje, kako se rat bližio kraju a nacisti postajali sve očajniji, opet su ga gutali kao bombonice.

Razlika u odnosu na početak rata je, izgleda, bila samo u tome, što je Vermaht smanjio količinu i broj ljudi kojima ga je dostavljao; tako je, recimo, „pervitin” dostavljan pilotima i tenkovskim posadama, i to u obliku čokoladnih tabli: Fliegerschokolade („avijatičarska čokolada”) i Panzerschokolade („oklopna čokolada”).

Bonus video:

(Espreso/ Telegraf.rs)