UGROŽEN DOLAR, CENTRALNE BANKE HRLE PO ZLATO? Argentina traži pomoć Kine, evo šta se dešava u Americi i šire

Nakon što se pojavio tekst sporazuma o podizanju granice zaduživanja između demokrata i republikanaca, može se zaključiti da stavovi predstavnika Bele kuće i republikanaca u pregovorima nisu toliko dramatično različiti kao što je izgledalo iz potpuno polarizovane političke atmosfere.

U suštini, sada je predloženo da se troškovi u 2024. godini zadrže na nivou od 99 odsto troškova u ovoj godini, pa čak i da se povećaju rashodi u 2025. za 1 odsto, a sporazum je koncipiran tako da tek teoretski za 10 godina možemo govoriti o uštedama od 860 milijardi, mada je očigledno da bi moglo doći do ogromnog pomaka u javnoj potrošnji jer se više "granica" postavlja uslovno i labavo.

Čak je pomalo i zabavno da su republikanski i demokratski predstavnici utrošili ogromnu energiju i vreme na kreiranje dugačkog zakonskog teksta pod nazivom "Predlog zakona o odgovornom povećanju gornje granice duga" (zakon koji će obezbediti odgovorno povećanje gornje granice duga), dok zapravo uopšte ne nameravaju da povećavaju limit zaduživanja koji je postavljen na 31,4 hiljade milijardi dolara. Odlučili su da suspenduju (!) limit zaduživanja na dve godine kako ih jednog dana ne bi optužili da državu opterećuju novim dugovanjima. Da ponovimo: mesecima su se svađali i polarizovali Ameriku oko podizanja limita zaduživanja, ali ga na kraju nisu ni zadržali ni podigli, već su predložili suspenziju. Situacija je zapravo tragikomična: sat dugova SAD pokazuje da je američki savezni dug već premašio 31,8 hiljada milijardi, a američki političari pripremaju odluku da na dve godine suspenduju limit američkog saveznog duga na nivou od 31,4 hiljade milijardi dolara.

Hoće li granica uopšte proći?

Neke od ovih i sličnih činjenica zgrozile su fiskalno odgovorne i svesne republikanske kongresmene, a sada ostaje da sačekamo da vidimo da li će suspenzija limita zaduživanja uopšte proći u Kongresu. Naime, u međuvremenu se fiskalno osvešćenim republikanskim kongresmenima pridružila ultrakonzervativna grupa Freedom Caucus. Čak je i republikanski protivnik Donalda Trampa, Ron DeSantis, rekao da ne podržava dogovor o ograničenju duga pre nego što je pročitao detalje, a nakon što ga je pročitao, bio je apsolutno protiv toga. S obzirom na to da je DeSantis odlučio da se pozicionira udesno u trci protiv Trampa, ovo postavlja pitanje da li će Kongres zaista glasati za suspendovanje limita duga kao što je samouvereno najavio lider republikanske većine Kevin Makarti.

"Mali" problem je što se Makarti jedva progurao kroz nekoliko krugova glasanja da bi postao "lider" kongresne većine, a on se ne smatra posebnim autoritetom. Na kraju krajeva, svojim izborom, Makarti je visio za nit podrške republikanske ultradesnice. Donald Tramp je sada u nezgodnoj poziciji; DeSantis je desno od njega jer je svestan da je Tramp kao predsednik dao veoma značajan doprinos gomilanju državnog duga, posebno tokom pandemije. Sada postaje interesantno gledati kako se svi koji su protiv gomilanja dugova pre odlučujućeg glasanja u Kongresu proglašavaju ultrakonzervativnim, uključujući i one koje treba nazvati samo fiskalno odgovornim. To je politička atmosfera u kojoj se nagriza globalni status Sjedinjenih Država kao neprikosnovene finansijske supersile, a sve više se raspravlja o budućnosti dolara.

Naime, stvorena je napeta atmosfera oko navodno strašno radikalnih desničarskih jastrebova koji su spremni da ostave milione gladnih; vladala je velika bojazan od ukidanja bonova za hranu za siromašne podizanjem kriterijuma, a sada se ispostavlja da će po dogovoru republikanci-demokrate Bajden na kraju čak i povećati broj korisnika „nutritivne pomoći“ za 78.000. Mora se zapitati ko je ovde fiskalno konzervativan? Većina istinski fiskalno konzervativnih u Kongresu veruje da se olako trgovalo principima: "Konzervativci su se još jednom rasprodali“, kaže senator Rend Pol.

Potražnja za zlatom

Kriza poverenja u američki dolar kao dominantnu globalnu rezervnu valutu ogleda se, između ostalog, u drastičnom skoku tražnje za zlatom od strane centralnih banaka. Ove akcije nemaju nikakve veze sa inflatornim okruženjem, niti kupovina zlata od centralnih banaka može imati proinflatorni efekat, kako neki veruju. Ako američki dug ide ka 32 hiljade milijardi, onda kupovina 7,5 milijardi zlata predstavlja pad u dubokom jezeru američkog duga. Pre se može reći da centralni bankari kupuju zlato jer se plaše posledica korišćenja dolara kao oružja u globalnom geopolitičkom sukobu. Čak, na primer, pojedini konzervativni ekonomisti smatraju da je oduzimanje više od 300 milijardi dolara ruskih deviznih rezervi nezakonito i da dugoročno doprinosi destabilizaciji dolara.

Ključno pitanje je šta će biti sa inostranom tražnjom za američkim dugom. Ako značajno padne, Amerikanci bi se mogli naći u mraku. A ako izdajete sve više dugova, ne možete očekivati da tražnja za njim raste, već da pada, dok se uslovi zaoštravaju. Sve više ekonomista koji su govorili da ne postoji teorija da je ugrožena globalna dominacija dolara, sada više nije tako eksplicitno u svojim tvrdnjama.

Uostalom, sve je više nacija koje stabilnost više ne vide u dolaru i međunarodnim institucijama pod odlučujućim uticajem zapadnih liberalnih demokratija, već u drugim važnim globalnim igračima. Na primer, nije veliko iznenađenje što Argentina trenutno doživljava stopostotnu inflaciju uz pad pezosa od 25 odsto (što je finansijski šok), ali im ne pada na pamet da se obrate Amerikancima, već su tražili povećanje tzv. svop linija za trgovinu devizama u vrednosti od 130 milijardi juana. Pored tih 130 milijardi za jačanje međunarodnih rezervi, Argentina računa i na 35 milijardi za stabilizaciju poslovanja na međunarodnom tržištu valuta. Kako to da u Latinskoj Americi zastava NR Kine nije slika dolara iznad nove valutne krize? Ovo je najverovatnije zbog činjenice da je većina demokrata i republikanaca u Kongresu na istoj fiskalnoj liniji.

Povodom dogovora sa republikancima da suspenduju limit zaduživanja, predsednik SAD Džo Bajden je rekao sledeće: „Osećam se veoma dobro. Da li to osećanje sreće treba meriti u odnosu na prosečan nivo zadovoljstva 80-godišnjaka, ili na odnos javnog duga SAD prema BDP-u.

(Espreso/Jutarnji list)