KO JE ZAISTA ERDOGAN? Imao TEŠKO DETINJSTVO, a sada se mnogima ZAMRIO, ipak SVI mu ODAJU PRIZNANJE za JEDNU STVAR

Redžep Tajip Erdogan ostaje na čelu Turske narednih pet godina, pokazuju rezultati drugog kruga izbora, koji su održani danas.

Erdogan je rođen 26. februara 1954. godine u Gunejsu, u siromašnoj konzervativnoj porodici, kao sin pripadnika obalske straže na Crnom moru na severu Turske.

Kada je bio tinejdžer njegova porodica se preselila u siromašni kvart Kasimpasa u Istanbulu, jer je želja njegovog oca bila da osigura bolji život porodici.

Mladi Erdogan prodavao je limunadu i đevreke sa susamom da bi zaradio za džeparac.

Pohađao je islamsku školu Imam Hatip pre nego što je stekao diplomu poslovnog menadžmenta na Univerzitetu Marmara u Istanbulu.

U mladosti, poluprofesionalno je igrao fudbal za Camialtispor. Imao je priliku da ode u veliki Fenerbahče, ali otac mu to nije dopustio.

Njegov politički put krenuo je dok je je bio na fakultetu, gde je upoznao Necmetina Erbakana, koji će posle postati premijer, i kada se učlanio u Turski islamski pokret.

Kako je devedesetih rasla popularnost stranke, Erdogan je 1994. godine nastupio kao njen kandidat za gradonačelnika Istanbula i našao se na čelu grada naredne četiri godine.

Čak i njegovi kritičari priznaju da kao gradonačelnik uradio dobar posao. Istanbul je načinio čistijim i zelenijim. Problem smeća rešio je najmodernijim stanicama za recikliranje, izgradio je desetine mostova, vijadukte i autoputeve i rešio ozbiljne probleme u saobraćaju u tom gradu.

Zagađenje je smanjio prebacivanjem na upotrebu prirodnog gasa, rešio je problem sa nestašicom vode, ali se pojedincima zamerio zabranom prodaje alkohola u gradskim kafanama.

Međutim, kasnije je zbačen sa funkcije i zatvoren na četiri meseca zbog "podsticanja verske mržnje“.

Nakon zatvora, napustio je otvorenu islamističku politiku, uspostavivši AKP 2001. godie, koji se uskoro nametnuo kao najpopularnija politička partija u zemlji, koju je doveo do uverljive pobede na izborima 2002. godine. Erdogan je postavljen za premijera.

Predsednik je stranke do dana današnjeg.

Na mestu premijera bio je do 2014. godine, a nakon je postao predsednik.

Erdogan je vlast preuzeo u periodu kada je Tursku potresala teška inflacija, a nakon razornih zemljotresa koji su izazvali bes stanovništva prema tadašnjoj vladi.

Po imenovanju za predsednika, Erdogan je imao odličan plan - brz ekonomski rast, nova radna mesta i više novca.

Prvo vreme njegove vladavine delovalo je savršeno. Dohodak po glavi stanovnika se utrostručio, a vojsku, koja je kroz istoriju igrala veliku ulogu u zbacivanju i postavljanju nacionalnih lidera, podredio je sebi.

Turska odbrambena industrija doživela je revoluciju i doprinela stvaranju imidža Turske kao vojno-ekonomskog regionalnog lidera. Na vrhunucu vladavine Turske je doživela ekonomski procvat i zemlja koja je nekad bila prezadužena popela se na 16. mesto najjačih ekonomija sveta.

Najveće iskušenje u predsedničkom mandatu Erdogan je imao 15. jula 2016. godine, kada je grupa odmetnutih vojnika zauzela ulice Ankare i Istanbula i više značajnih lokacija, u pokušaju da sruše predsednika, optužujući ga za podrivanje demokratije i vladavine zakona.

Erdogan, koji je za to vreme letovao na egejskoj obali, vratio se i mobilisao svoje pristalice, koje su uskoro nadjačale vojne jedinice i njihove pobornike i povratile kontrolu nad gradovima.

Te noći, ubijeno je gotovo 400 ljudi, nakon čega je vlada izvršila masovne čistke u vojsci, policiji i državnoj službi. Hapšenja osumnjičenih za učešće u pokušaju puča dešavaju se i danas.

Tokom čitave vladavine, demonstrirao je snagu Turske kao regionalne sile. Međutim, njegovi diplomatski potezi nisu uvek nailazili na odobravanje saveznika u Evropi i drugde.

Iako na čelu zemlje članice NATO, Erdogan gaji bliske odnose sa ruskim predsednikom Putinom i postavio se za arbitra u ruskom ratu u Ukrajini. Bio je posrednik u postizanju sporazuma o otvaranju bezbednog koridora za izvoz žitarica preko Crnog mora i sprečio kolaps kad je Rusija želela da povuče podršku sporazumu.

Takođe je naterao Švedsku i Finsku da čekaju sa kandidaturama za pridruživanje zapadnom savezu. Na kraju je odobrio ulazak Finske, ali Švedska i dalje čeka.

Bonus video:

(Espreso/ Telegraf.rs)