GODIŠNJICA STRAVIČNOG MASAKRA U CRKVI: Više od 700 ljudi ŽIVO SPALJENO, umrli u NAJGORIM MUKAMA (UZNEMIRUJUĆE)

Crkva u okrugu Kanungu na jugozapadu Ugande postala je pre tačno 23 godine sinonim za masakr nečuvenih razmera kada je u njoj nastradalo 778 ljudi.

Ljudi koji su 17. marta 2000. stradali bili su zaključani u crkvi, dok su vrata i prozori bili zakucani spolja, pa nisu mogli da pobegnu od vatre koja ju je progutala.

Dve decenije kasnije oni koji su izgubili najbliže u požaru i dalje se sa užasom sećaju tog događaja, a jedna od njih je i Džudit Ariho, koja je tog dana ostala bez majke, dva brata i četvoro rođaka.

Mrtvi su bili članovi Pokreta za obnovu deset Božijih zapovesti - kulta sudnjeg dana koji je verovao da će svetu doći kraj na prelazu milenijuma.

„Kraj sadašnjih vremena“, kako je to navedeno u jednoj od njihovih knjiga, došao je dva i po meseca kasnije, 17. marta 2000.

Do današnjeg dana niko nije procesuiran zbog masakra, a vođe kulta, ako su žive, nikada nisu pronađene.

Ana Kabeireho, koja i dalje živi na padini sa koje se pruža pogled na zemlju koju je kult posedovao, nije zaboravila miris koji je tog petka ujutru progutao dolinu.

- Sve je bilo prekriveno dimom i smradom spaljenog mesa. Činilo se da je ulazilo pravo u pluća. Svi su trčali u dolinu. Vatra je i dalje gorela. Bilo je na desetine leševa, spaljenih do neprepoznatljivosti. Pokrili smo nos aromatičnim lišćem da prigušimo smrad. Nekoliko meseci nakon toga nismo mogli da jedemo meso - priseća se ona.

Kanungu je plodna i mirna regija prekrivena malim farmama koje razdvajaju seoske kuće.

Tamo je ova verska zajednica neometano vodila svoj život daleko od očiju suseda, iako od zgrade koja je polivena benzinom i zapaljena nije ostalo ništa. Na mestu na kom je bila danas se vidi dugačka gomila zemlje, što je jedina oznaka za masovnu grobnicu.

Sveštenstvo bez čina

Vernike su privukle harizmatične vođe - Kredonija Mverinde, bivša barmenka i seksualna radnica, i bivši državni službenik Džozef Kibvetere, koji je tvrdio da su imali vizije Device Marije osamdesetih.

Oni su registrovali pokret kao grupu čiji je cilj bio da poštuje Deset zapovesti i propoveda reč Isusa Hrista.

Hrišćanske ikone bile su istaknute u kompleksu pokreta, a kult je imao slabe veze sa rimokatolicizmom, jer su njime rukovodili brojni sveštenici i časne sestre bez čina, uključujući Ursulu Komuhangi i Dominika Kataribaboa.

Vernici su živeli uglavnom u tišini, povremeno koristeći znakove za komunikaciju.

Pitanja su se slala Kredoniji Mverinde u pisanoj formi, a ona je na njih redovno odgovarala. Bila je poznata kao „programer" i smatra se glavnim umom koji je stajao iza funkcionisanja kulta.

Gospođa Ariho (41) pridružila se pokretu sa svojom porodicom kada je imala 10 godina.

Njena majka udovica se borila da podigne troje dece, od kojih je jedno patilo od upornih glavobolja. Kibvetereova grupa je ponudila molitvu i osećaj pripadnosti, kaže ona.

Zajednica bi prihvatala cele porodice, obezbeđujući sve njihove potrebe. Članovi su sami uzgajali hranu, vodili škole i koristili svoje veštine da doprinesu radu.

Porodica gospođe Ariho bila je domaćin ogranka crkve sa oko 100 članova u svom imanju, dva kilometra izvan grada Rukungiri.

- Život se vrteo oko molitve, iako smo se i mi bavili poljoprivredom - kaže ona.

- Činili smo sve što smo mogli da izbegnemo greh. Ponekad, ako ste zgrešili, naredili bi vam da izgovorite brojanicu (molbu Bogu) 1.000 puta. Morao si to da uradiš, a takođe i da zamoliš prijatelje i porodicu da pomognu, sve dok ne odslužiš kaznu - dodala je.

Odanost pokretu redovno je uključivala hodočašće na strmo, kamenito brdo u blizini. Posle teškog pešačenja kroz šumu eukaliptusa, viseći na stenama i hvatajući se za busene trave, vernici bi stigli do stene za koju su verovali da prikazuje Devicu Mariju.

Gospođa Ariho nije bila u Kanunguu kobnog dana jer se pre 2000. godine udala u porodicu koja nije bila deo ovog pokreta.

Ona se seća da su vođe svojim sveopštim znanjem držale vernike u strahu, rekavši da su Mverinde i Komuhangi izgleda bili svesni svakog greha koji je počinjen u udaljenim delovima crkve.

Kada bi sledbenik prekršio pravila, dve žene bi prolile krvave suze, tvrdi ona.

Ali čini se da su vođe kulta možda takođe učestvovale u ubistvima i mučenjima i pre samog masakra.

U Kanunguu postoje brojne široke i duboke jame iz kojih je nekoliko dana nakon požara izvučeno na desetine tela, za koja se smatra da su tu bila nekoliko godina.

Iza jedne naizgled poslovne zgrade u ruinama pronađene su još dve jame, za koje se kaže da su bile odaje za mučenje. Jame su pronađene i kod drugih ogranaka crkve.

Od običnih ljudi do masovnih ubica

Još nije jasno šta je obične ljude pretvorilo u vođe kulta i ubice.

Pre nego što je počeo da tvrdi da ima priviđenja, Kibvetere je bio uspešan čovek i redovni član rimokatoličke zajednice.

Tofer Šemereza, sada zvaničnik lokalne vlade, video ga je kao očinsku figuru. Stariji čovek i njegove kolege vođe kulta proveli su dve nedelje u njegovoj kući sve do noći kada su krenuli za Kanungu, gde će osnovati sedište pokreta.

- Tada sam ga poslednji put video. Čovek koga sam poznavao nije bio ubica. Mora da se nešto promenilo u njemu - kazao je on.

Nakon osnivanja pokreta, glas o Kibvetereu i njegovoj religiji proširio se širom jugozapada Ugande i šire.

Zajednica nije bila zatvorena od ostatka društva, a nekoliko ljudi na položajima u vlasti, uključujući policajce i zvaničnike lokalne samouprave, bili su upućeni u njene aktivnosti, ali je malo šta preduzeto protiv kulta pre nego što je došlo do masakra.

Iako je Interpol u aprilu 2000. izdao obaveštenja o hapšenju šest vođa kulta, još nije poznato da li je neko od njih poginuo u požaru ili se krije.

Policijski izveštaj Ugande iz 2014. ukazuje da je Kibvetere možda pobegao iz zemlje, ali ima onih koji sumnjaju da je bio dovoljno spretan da to uradi.

Bez spomenika

Duhovni pokreti koji nose obeležja kulta Kanungu, gde poklonici bespogovorno veruju da njihovi pastori mogu da vaskrsnu mrtve ili da će sveta voda izlečiti bolesti, nastavili su da se pojavljuju širom kontinenta.

Njihova privlačnost je jasna, kaže doktor Pedi Musana sa Odeljenja za religiju i mirovne studije Univerziteta Makerere.

- Kada postoji pritisak ili potreba koju postojeće institucije poput tradicionalnih vera ili vlade ne mogu lako da zadovolje, a neko se pojavi i tvrdi da ima rešenje, hiljade će se okupiti oko njega - rekao je on za Bi-Bi-Si.

- Kult Kanungu je ukazivao na zla tog vremena... i propovedao obnovu ili ponovno posvećenje veri - dodao je.

Doktor Musana dodaje da ne treba tražiti previše da bi se našla slična nit u porukama današnjih samozvanih proroka.

„Isusova industrija“ je postala investicioni poduhvat. Današnji propovednici govore o zdravlju i dobrom stanju zbog brojnih bolesti i javnog zdravstvenog sistema koji jedva funkcioniše, kaže akademik, i ističe da vlada treba da učini više u nadgledanju ovih duhovnih pokreta.

Dve decenije kasnije zloglasna parcela u Kanunguu se koristi kao plantaža čaja, ali lokalni biznismen Benon Bjaruhanga kaže da planira da njene delove pretvori u spomenik.

Do sada se mrtvih u Kanunguu nikada niko nije zvanično sećao. Oni koji su izgubili članove porodice nikada nisu dobili odgovore.

- Sami se molimo za naše ljude. Svoj bol podnosimo u tišini - kaže Ariho, razmišljajući o smrti svoje majke i braće.

Bonus video:

(Espreso/ 24sedam)