STRAVIČNA ISPOVEST UČITELJA KOJI JE PREŽIVEO ZEMLJOTRES U TURSKOJ: "Ne znam da li moja zgrada još stoji", PRETUŽNO

BJ Ričardson (45) američki državljanin koji radi kao učitelj u Gazijantepu, blizu epicentra zemljotresa u Turskoj, opisuje svoje iskustvo situacije koja se odvija na terenu.

„Svi smo u šoku. Prošetao sam malim područjem Gazijantepa u utorak ujutro. Šteta je svuda – popucale zgrade, gips, polomljeno staklo, neki objekti su pali. Svaka od ovih zgrada predstavlja stotine ljudi koji su sada beskućnici. Video sam desetine automobila u kojima su spavali ljudi ili čak cele porodice. Temperature su prošle noći bile niske, ispod -1 stepen Celzijusa. Njihove baterije, njihov gas, to neće trajati“, naveo je, prenosi Gardijan.

„Ja sam Amerikanac i živim i predajem u Gazijantepu poslednjih sedam godina. Probudio sam se u 4.17 ujutro kada je pogodio prvi zemljotres. Imamo povremene zemljotrese, ali ovaj je očigledno bio mnogo gori. I jednostavno nije prestalo. Živim na trećem spratu stare betonske zgrade od pet spratova i očekivao sam da će se srušiti. Čuo sam kako se staklo puca u hodniku dok su ljudi istrčavali iz svojih stanova i napolje, što je pre moglo, što nije bilo najpametnije, ali – paničarite. Stajao sam u okviru svojih vrata. Prvi potres trajao je više od jednog minuta. Osećalo se kao večnost i cela zgrada se ljuljala i tresla“, naveo je on.

Istakao je da kada je početni šok splasnuo da je zgrabio torbu, laptop, suve grickalice i otišao iz stana, pridruživši se onima napolju. Naveo je da su mnogi ljudi upravo otvorili svoja vrata i istrčali napolje, u papučama.

„Zbog hladne kiše i snega na tlu, ubrzo smo počeli da se filtriramo unutra, ali je onda usledio još jedan veliki naknadni potres. Ovo je dilema u kojoj su mnogi ljudi od juče. Ne možemo ostati napolju ceo dan, ali nije bezbedno u zatvorenom prostoru. Znam mnogo ljudi koji su sve vreme proveli u svojim kolima. Oko 8 ujutro uspeo sam da uzmem taksi, vozač nije naplaćivao kartu, a na zadnjem sedištu su mu bile majka i žena, samo su se vozile sa njim ceo dan. Krenuo sam do svoje škole, koja je otvorila fiskulturnu salu – zgrada od armiranog čelika i betona, dobro građena. Zgrade se ovde grade jeftino i brzo, nemaju zapadne standarde. Većina zgrada ovde koje još uvek stoje – ne verujete im“, dodao je.

Rekao je da ga je njegov upravnik zgrade kontaktirao juče oko podneva, pre drugog zemljotresa, i preporučio da se ne vraća kući naredna 72 sata. Kilometar i po odatle, zgrada sa 13 spratova se potpuno srušila, navodi.

„Ne znam da li moja zgrada još stoji, skoro se plašim da pitam“, dodao je.

Istakao je da je oko 200 ljudi provelo noć u gimnaziji.

„Svako ima svoju horor priču. Svi znamo barem nekoga ko je izgubio svoj dom, bio je zarobljen ili još gore. Danas su mnogi ljudi izašli da pronađu izlaz, provere svoje domove i kućne ljubimce, nabave ćebad ili hranu. Nemaju pojma šta će dugoročno raditi. Mnogi putevi su potpuno uništeni ili blokirani velikim nesrećama. Moj prijatelj mi je poslao slike svog teško oštećenog stana u Iskenderunu 120 kilometara od Gazijantepa, u zgradi od 15 spratova. On i njegova porodica su u skloništu, fokusirani na preživljavanje dana, budućnost je suviše nepodnošljiva da bi se s njom bavili“, naveo je.

Rekao je jeo pirinčane kolače i čips, da za sada ima dovoljno grickalica, ali nije dovoljno da izdrže tri dana.

„Većina prodavnica i prodavnica je zatvorena; nadamo se da će se uskoro ponovo otvoriti kako bismo mogli da dobijemo više zaliha hrane. Postoji dobra količina flaširane vode za piće, ali nema tekuće vode za pranje ili toalet. Nosim istu odeću koju sam nosioo juče, a nosiću je ponovo sutra“, rekao je.

Naveo je da su oni trenutno u vanrednom stanju.

„Vlasti su zahtevale da se na putevima odvija samo suštinski saobraćaj, kako bi oni bili otvoreni za hitne ili pomoćne radnike. Preporučili su ljudima da ne ulaze u zgrade koje se smatraju nebezbednim. Naša struja dolazi preko generatora, ali mnoge benzinske pumpe su bez gasa, a uskoro će uslediti i druge. Ono malo olakšanja koje je stiglo s pravom se koncentrisalo na urbane centre, ali postoji na desetine malih sela koja su jednako ozbiljno pogođena. Znamo da će trebati dosta vremena da se vrati u normalu. Želim da budem jak, neko na koga se moji učenici mogu osloniti, ali i ja moram da se sredim. Samo želimo da preživimo sledeću noć“, zaključio je on.

(Espreso/Gardijan)