PRISTALA JE NA UGOVORENI BRAK I PREKO CRKVE SE UDALA ZA NEPOZNATOG ČOVEKA: Od tog trenutka proživljavala je PAKAO

Retko ko bi pomislio da je u naprednoj i razvijenoj državi poput SAD moguće sklapanje ugovorenih brakova. Međutim, jedan takav slučaj zadesio je nagrađivanu umetnicu, Džen Kaibu koja je svoje iskustvo podelila sa celim svetom, a ovo je njena ispovest, koju je preneo Huffpost:

Stajala sam u prepunoj, uzavreloj plesnoj sali vile Ist Garden, zabijajući nožne prste u debeli tepih, pokušavajući da se smirim i ne onesvestim se. Bilo je 2 sata ujutro, crkvene vođe su me satima gurale u tesan red drugih mladih žena, koje sam zvala sestrama, čekajući.

Sve unutra me je molilo da potrčim, da se provučem pored obezbeđenja razasutih duž imanja od 18 ari, i da pratim reku Hadson severno 70 milja da stignem kući. Ali moj unutrašnji trening, koji me je naučio da ćutim i poslušam, je pobeđivao.

Velečasni Mun, stariji Korejanac u oštrom poslovnom odelu, stajao je na bini ispred plesne sale i pokazivao. Prvo bratu, pa sestri. To je značilo da su se poklapali. Vereni.

Moji roditelji su me odgajali nazivajući ovog čoveka "Pravi otac", verujući da je on Mojsije. Odabrao je moje roditelje da budu jedno za drugo. Uvek sam očekivala da će učiniti isto za mene. Ovo je bio događaj koji su mi roditelji i verska zajednica pripremali za ceo život. Ali u tom trenutku je sve u vezi s tim izgledalo pogrešno.

Kada je Mun pokazao na mene, osećala sam se kao da se hiljadu ljudi okrenulo da gleda. Usta su mi se osušila i nisam mogao da se setim kako da dišem. Znala sam da ako pokušam da vrisnem, zvuk se neće čuti. Pogled mi je lutao po sobi, tražeći spas, da mi neko ponudi alternativu onome što će se dogoditi. Posmatrači više nisu izgledali kao moja braća i sestre, već šuplje ljuske ljudi koji su bezumno čekali svoju sledeću komandu. Da li sam im izgledala isto, dok sam se tresla sa nogama u čarapama, čekajući da Mun izrekne moju sudbinu?

Konačno sam se usudila da pogledam gore i u njegove oči. Bio je to čin dubokog nepoštovanja - jedina pobuna koju sam mogala da prikupim. Želela sam da ga vidim kako mi uzvraća pogled, da procenim njegovu vrednost onoliko duboko koliko sam mislila da možda analizira moju. Ali kada sam privukla pogled na njegovo lice, njegov nezainteresovani izraz je rekao da me jedva vidi. Da li sam mu bila samo još jedna ljuska?

Onda mu je prst ubo u nekoliko pravaca. Mlada žena i dva muškarca istupili su napred, a ja nisam znala kome od muškaraca me je Mun dodelio. Jedan mi je gestikulirao. Ali pre nego što sam uspela da mu se okrenem, mrak je preplavio moj vid, a u ušima su mi odzvanjale reči "igra je gotova".

Odrasla sam u Crkvi ujedinjena - nas su zvali "Blagoslovena deca"

Većina ne može da veruje da se to može dogoditi u Sjedinjenim Državama. Iako na mom venčanju 2004. nije bilo puške, postojale su neviđene sile prinude koje su bile skoro jednako ubedljive. Ceremonija čak nije bila ni zakonski obavezujuća - morala bih da podnesem zahtev za dozvolu za brak i da radim vize posle blagoslova. Borila sam se protiv preduzimanja tih koraka, znajući da nemam ni finansije ni pravnu ekspertizu da se izvučem iz bračnog ugovora. Osim toga, religiozni konstrukti oko Blagoslova su mi se tada činili gvozdenijim nego bilo koji državni list.

Rođena sam i odrasla u Crkvi ujedinjenja, religioznoj grupi koju neki optužuju da je kult. Većina ljudi ih pamti kao "Muniz". Grupa je privukla pažnju javnosti 1970-ih i 80-ih sa optužbama za ispiranje mozga i kontroverznim tehnikama regrutovanja - navodi koje je crkva opovrgla. Mun je parirao mojim roditeljima u plesnoj sali hotela Njujorker 1979. godine, a oni su zatim učestvovali u masovnom venčanju, ceremoniji "Blagoslova", u Medison Skver Gardenu 1982.

Mi koji smo rođeni u crkvi bili smo "Blagoslovena deca". Naši roditelji su verovali da smo prvi ljudi od Adama i Eve bez prvobitnog greha. Učili su da je moja svrha da rastem do savršenstva, učestvujem u ceremoniji uparivanja i blagoslova i na kraju imam sopstvenu blagoslovenu decu.

Pošto je Mun odabrao naše supružnike, zabavljanje se nije podsticalo. Odgojena sam da druge članove nazivam "braćom" i "sestrama" kako bih naglasila važnost čistih odnosa pre braka. Mnogi članovi verovali su da je Mun pobedio u značajnim duhovnim bitkama protiv Satane, i stoga je način da na sličan način pobedimo Satanu bio da sledimo Munov primer i učenja.

Problem je bio u tome što sam uvek preispitivala. Moja vera je bila klimava i kao refleks sam se stidela i mrzela sam sebe. Do 19. godine, ovo me je dovelo do zastrašujuće lične propasti - razmišljanja o napuštanju Crkve ujedinjenja. Ali bez sredstava da se izdržavam i bez zaštitne mreže izvan izolovane crkvene zajednice, strah od spoljašnjeg sveta me je paralisao.

Pre nego što sam mogla da donesem odluku o napuštanju vere iz detinjstva, pojavile su se vesti. Pet godina nakon što su roditelji uparili svoju decu, Mun je, sa 82 godine, ponovo bio u porastu, i nameravao je da sam sprovede ceremoniju podudaranja za drugu generaciju - možda poslednji put pre nego što je umro.

Roditelji su seli sa mnom u svoju spavaću sobu i naveli sve razloge zašto bi trebalo da odem. Leto pre nego što je Mun ponovo počeo da spaja, odbila sam meč koji su moji roditelji pokušali da posreduju kada su saznali za moje borbe. Ako je nisam uspela da nađem dobar par, za moju braću i sestre bilo bi još teže. Osim toga, moj tata je radio za jednog od Munovih sinova. Brinula sam se da ukoliko kažem ne, moju porodicu će posmatrati kao nevernu i tata bi mogao da izgubi posao. Iako je to bilo neizrečeno, svi smo znali da mi je sa jedva 20 godina moj datum isteka kvalifikovanosti gledao u lice.

Moja majka je završila naš razgovor sa: "Kada bi Isus došao kod tebe i rekao da je našao tvog savršenog partnera, šta bi mu rekla?"

Nisam mogla da smislim koherentan odgovor. Odbiti je značilo negirati i najmanju mogućnost da bi Mun mogao biti ono za šta je rekao da jeste. Jednostavno nisam stigla tamo na svom putovanju. Onda sam, kao iz velike daljine, čula sebe kako mrmljam: "U redu".

Mamino lice se ozarilo. Napetost je nestala i iz tatinog tela.

- Ne brini. To je samo poklapanje -rekla je mama, naginjući se preko kreveta da me zagrli.

-Imaćete vremena da se upoznate pre nego što budete blagosloveni - dodala je ona.

Njen govor je imao poentu. Nikad se nije znalo kada će biti sledeća ceremonija blagoslova. Često su parovi morali da čekaju nekoliko godina pre nego što je Mun odlučio da je to dovoljno duhovno značajno vreme za održavanje blagoslova. Učili su da postoji trogodišnji period razdvajanja (tokom tog vremena par je morao da živi odvojeno jedno od drugog) za članove prve generacije, iako to uopšte nije bio uslov za blagoslove za drugu generaciju. Ipak, kada je moja mama rekla da ćemo imati vremena da se upoznamo, pretpostavila sam da je mislila da će biti vremena pre nego što se održi blagoslov i trogodišnje razdvajanje.

Sledećeg jutra me je odvezla u Ist Garden, jedno od imanja u Vestčesteru u vlasništvu crkve. U 5 sati ujutru smo se zaustavili ispred gvozdenih kapija koje su čuvale imanje. Nakon što nas je obezbeđenje pustilo i što smo prošli pored vile, mama me je ostavila ispred dugačkog konferencijskog centra ugrađenog u stenovitu izbočinu. Terase su bile omotane oko svakog nivoa - jedna se završavala tornjem koji je izgledao kao da pripada zatvoru.

Sledećih nekoliko sati, nekoliko njih koji su došli ranije i ja smo sedeli na podu mermerne plesne dvorane, dok nam je rotirajući sastav vođa držao predavanja o našoj dubokoj nedostojnosti da primimo uparivanje. Ali kada su druge mlade žene počele da pristižu sa venčanicama, shvatila sam da ovo nije samo podudaranje; trebalo je da bude i ceremonija blagoslova. Ne bi bilo vremena da upoznam svog budućeg supružnika, a verovatno ni perioda rastave. Pomisao na seksualna očekivanja sa kojima bih mogla da se susretnem ulivali su mi zebnju.

Vrele, ljute suze su mi tekle niz lice dok sam prilazila bilo kome, čak i strancima, da pozajmim mobilni telefon da pozovem kuću. Kada sam molila mamu da me pokupi, rekla je: "Dženi, ovo je oduvek bio tvoj izbor". Ali u tim rečima sam čula i pretnju i odbijanje.

I ovo je deo koji se mnogi bore da razumeju. Da sam rekla: "Odlučila sam da dođem kući", moja mama bi verovatno došla po mene, bez obzira na sat. Ali sam se plašila. Težina indoktrinacije koja je vredela celog života me je slomila u saglasnosti, verujući da ću izgubiti sve što mi je bilo drago ako odem. Sociolog dr Janja Lalič je možda ovo identifikovala kao primer "ograničenog izbora", ili iluziju izbora koju stvara okruženje visoke potražnje.

Do kraja dana, Blagoslovena deca iz celog sveta napunila su plesnu dvoranu do kraja. Borila sam se za vazduh u vlazi kolektivnog daha koji se skupljao tokom sati predavanja. Kada je Mun konačno izašao na pozornicu prekrivenu crvenim tepihom da nam se obrati, nisam mogla da kažem da li je bilo kasno uveče ili rano jutro.

- Želiš li da te spojim večeras? - viknuo je u sobu na korejskom dok je drugi vođa prevodio. Panika je zapalila toplotu u mom jezgru.

Gromoglasno „da“ je odjeknulo oko mene. Nisam mogla da odgovorim iz straha da bih mogla da povratim. U mojoj viziji su se pojavile mrlje. Pokušala sam da smirim svoj um mantrom koju nas je Mun naučio.

Apsolutna vera. Apsolutna ljubav. Apsolutna poslušnost.

Sledeći sati bili su mutni, dok su mi se emocije smenjivale između tuge i užasa. Kada se ceremonija završila, pozajmila sam još jedan mobilni telefon da pozovem kuću. Odgovorio je pospani glas moje majke.

- Uparili su me - rekla sam bez emocija. - Sa Norvežaninom - onda sam prekinula vezu.

Tri dana kasnije, stajala sam pored visokog stranca u zadnjem delu te prepune plesne sale dok sam nosila venčanicu nekoliko brojeva veću. Bila sam obeshrabrena da idem kući, čak i za Božić, dan ranije. Odgajana sam da verujem da ako odem, mogla bih da postavim uslov za svet zlih duhova da me spreči da iznesem pobedu za Boga prisustvom blagoslovu. Umesto toga, ostala sam u plesnoj sali gde sam spavala, jela i slušala predavanja sa ostalim članovima. Moja mama je dobila posebnu dozvolu da dođe po mene da na brzinu kupim haljinu.

Uprkos maglovitoj obamrlosti koja me je obuzela, tokom blagoslova se iskristalisala moja lična istina: nisam verovala da je Mojsije Mojsije. Ipak, bila sam tamo, ponavljajući zavete na jeziku koji nisam razumela, zavetujući se strancu. Tada sam konačno znala da moram da izađem. Bez obzira koliko ljubazan ili dobar čovek bio, nisam mogla da izgradim brak ili život sa nekim na osnovu nečega u šta nisam verovala.

Potpisala sam ekvivalent crkvenih papira za razvod dan pre nego što sam napunila 22 godine. To je bio moj rođendanski poklon sebi. Trebale su mi dve godine borbe da dobijem papirologiju koja bi „prekršila blagoslov“. Svi prethodni pokušaji okončanja veze su zanemareni. Supružnik i njegova porodica su me proganjali pozivima, imejlovima i posetama pokušavajući da to uspe. Moji roditelji su molili i mamili - ponekad je moja borba pretila da prekine našu vezu. Sigurna sam da su svi oni u svojim mislima pokušavali da me spasu iz sotoninih kandži i razornog greha okončanja braka.

Ali poklon je bio gorko sladak. Prekidajući svoj blagoslov, izgubila sam svoj identitet Blaženog deteta i morala sam da ga ponovo izgradim i izgradim zajednicu iz neke vrste nulte tačke. Ipak, bila sam srećnica. Iako su moji roditelji bili skrhani i ljuti nakon što sam napustila crkvu, i prošli smo kroz periode otuđenja, radili smo na tome da održimo vezu. Previše drugih poput mene su izbegavali svoje porodice, koje nisu mogle da prihvate decu koja nisu delila njihova uverenja.

Mun je umro 2012. godine, ostavljajući iza sebe ogromno versko i poslovno carstvo. Tada je došlo do raskola. Munova udovica vodi glavni ogranak crkve, dok dva sina predvode otcepljene grupe. Linije raseda su podelile neke porodice, a kod drugih izazvale krizu vere. Mnogi članovi su takođe prekršili svoje blagoslove, tako da sada ima manje stigme. Dok neki biraju da budu ponovo blagosloveni, neki napuštaju crkvu. Moji roditelji su odlučili da ostanu u crkvi.

Za neke su ovi prekidi bili razlog za razmišljanje i reformu. Čuo sam u glavnom ogranku crkve da članovi druge generacije pomažu da izaberu svoje supružnike. Neki dobijaju blagoslov za nečlanove. Ali svakako se ne bih vratila.

Za mene odlazak nije bio najteži deo. Ono što je bilo daleko teže, bilo je stajati u olupini mog identiteta i pregledavati ostatke da vidim da li je ostalo nešto vredno spasavanja. Ako više nisam bila blagosloveno dete, ko sam onda bila i odakle je došla moja vrednost? Nema lakih odgovora, a ni garancije da vreme može da izleči te rane.

Na kraju sam sebi izgradila srećan život. Mun je upozorio da će oni koji su otišli ​​umreti u tragičnim nesrećama, biti pogođeni gromom ili dobiti rak Nažalost, mojoj mami je dijagnostikovan rak dojke 4. stadijuma nedeljama pre nego što sam prekršila svoj blagoslov. Zbog tog učenja među nama su ležale guste, ali neizrečene optužbe da bih ja mogla biti uzrok.

Pomagala sam i brinula o njoj. Ali čim se završilo, skupila sam 900 dolara, kupila zarđali stari suto i iznajmila sobu u blizini lokalnog koledža da pohađam časove. Naučila sam da fotografišem i dobila sam posao u novinama da bih platila školovanje. Ipak, bila sam samo nekoliko minuta od svoje porodice. Bilo mi je važno da budem uz njih, posebno ako su moja braća i sestre napustili crkvu - što su na kraju i učinili.

Dok sam gradila svoj novi život, čuvala sam svoje poreklo u tajnosti iz straha i stida. Nisam imala kapacitet da razumem svoje iskustvo, niti da ga izrazim verbalno.

Danas sam u srećnom braku i nedavno sam dobila ćerku. Transformativno iskustvo novog majčinstva ― i njegove radosti i njegove borbe ― pomerilo je sočivo kroz koje posmatram svoju prošlost. Moja majka je preminula pre sedam godina. Njene poslednje reči koje mi je uputila iz bolesničke postelje bile su: "Možda je trebalo da te pustim da budeš ono što jesi". Ukočila sam se, prepuna tuge i besa da bih ponudila bilo kakav odgovor osim klimanja glavom. Ali danas, želim da ispoštujem njene poslednje reči kao Severnjaču za to kako odgajam svoje dete. Kako će biti lep poklon gledati je i podržavati je na putu samootkrivanja. A, pretpostavljam da će i za mene biti izlečenja u tome.

(Espreso/Telegraf)