OVAKO JE IZGLEDAO ŽIVOT KRALJICE ELIZABETE PRE KRUNISANJA: Malo poznati detalji koje treba da ZNATE! (FOTO)

Davne 1926. godine, Vojvoda i vojvotkinja od Jorka - drugi sin Džordža V, Berti i njegova supruga, Elizabeta Bous-Lajon - očekivali su svoje prvo dete.

Iako beba nije bila direktan prestolonaslednik, ser Vilijam je ipak morao da putuje u ulicu Bruton broj 17 u Mejferu, kuću u vlasništvu Boves-Lajonsa, gde je dete trebalo da se rodi.

Devojčica je rođena carskim rezom u 2 sata i 40 minuta, 21. aprila. „Odavno smo želeli da dete upotpuni našu sreću“, napisao je vojvoda. Devojčica je bila „mala dragana sa divnim tenom“, izjavila je kraljica Marija. „Nadam se da ste vi i tata oduševljeni kao i mi što imate unuku, ili biste pre imali još jednog unuka?“ pisao je vojvoda svom ocu Džordžu V. Beba je zvanično bila treća u redu za presto, ali pošto je bila dete drugog sina Džordža V – i to ženskog pola – bila je predodređena da bude gurnuta u nasledstvo sinova, gde se nalaze njen ujak, princ od Velsa i njen otac. Dobila je ime Elizabeta Aleksandra Meri po svojoj majci, prabaki i baki – po supruzi, a ne po kraljicama. Princeza je bila predodređena za dobar brak i malo više.

Odavno smo želeli dete koje će našu sreću učiniti potpunom“, napisao je vojvoda od Jorka

Dana 3. maja, TUC je pozvao na generalni štrajk. Konzervativni premijer Stenli Boldvin nazvao je to „putem ka anarhiji“, ali je vlada uložila napor, angažujući dobrovoljce i pozivajući srednju klasu da se umeša. Do 12. maja je otkazan, a sledeće godine vlada je zabranila štrajkove simpatizera i štrajkovi koji su imali za cilj da prinude vladu, čineći nemogućim još jedan generalni štrajk i obnavljajući postojeće strukture vlasti. Dve nedelje kasnije, Elizabetu Aleksandru Meri krstio je nadbiskup Jorka u Bakingemskoj palati.

Mlada princeza bila je omiljena kod bake i dede i jedna od retkih ljudi u porodici koja se nije plašila kralja, koga je zvala „deda Engleska“. Početkom 1927. njeni roditelji su otišli ​​na turneju po Australiji i Novom Zelandu, ostavljajući je sa dadiljama. Kada su se vratili, kupili su novu kuću na Pikadiliju, u blizini Hajd parka. Imala je 25 spavaćih soba, lift i plesnu salu, ali po kraljevskim standardima, Elizabet je odrastala u udobnoj, normalnoj kući, a njene drugarice u bašti bile su ćerke biznismena i doktora, a ne princeze.

1930. rođena je princeza Margaret. Ovog puta ministar unutrašnjih poslova, Džon R. Klajns, morao je da ode do zamka Glamis, domovine predaka vojvotkinje od Jorka. „Drago mi je što mogu da kažem da ima velike plave oči i čelični stav, što je sva oprema koja je potrebna jednoj dami!“ napisala je vojvotkinja. Kako su odrastali, postalo je očigledno da su dve devojčice bile veoma različite ličnosti. Elizabeta je bila savesna, poslušna i uredna – nije mogla da zaspi, a da ne osedla i ne nahrani sve svoje konje iz rasadnika i da ih uredno ne postroji. Margaret je bila razigrana, odlučna i volela je šale - za sve greške ili prolivanje krivila je svog izmišljenog prijatelja, rođaka Halifaksa.

Kako su odrastali, postalo je očigledno da su dve devojčice bile veoma različite ličnosti. Elizabeta je bila savesna, poslušna i uredna. Margaret je bila razigrana, odlučna"

Godine 1933, kada je Elizabeta imala sedam godina, dobila je novu guvernantu, gospođicu Merion Kroford. Preporučena je vojvotkinji od Jorka kao „seoska devojka koja je bila dobra učiteljica, osim kada je u pitanju matematika“. Na sreću, vojvotkinja nije tražila izazovan akademski raspored. I ona i njen muž su mrzeli školu (vojvoda je bio ismejan kao glupan). Ono što je kraljevski par želeo za svoje ćerke je „zaista srećno detinjstvo, sa puno prijatnih uspomena“, što je podrazumevalo minimalne lekcije. Kralj je imao samo jednu molbu: „Nauči Margaretu i Lilibet da budu poštene. Režim gospođice Kraford je bio nežan. Elizabeta je pohađala časove od 9.30 do 11 ujutru, a ostatak dana je bio posvećen igrama na otvorenom, plesu i pevanju, sa pauzom od sat i po.

Džordž V je umro u januaru 1936, a princ od Velsa preuzeo je tron kao Edvard VIII. Kao kralj bio je više zavisan od svoje ljubavnice, Volis Simpson, nego ikada. Ali iako je strana štampa naširoko raspravljala o njegovom odnosu sa američkom razvedenom, britanske novine su ćutale. Krajem oktobra, Valis je podnela zahtev za razvod od svog drugog muža i bilo je jasno da je kralj nameravao da je oženi. Vlada je bila odlučna da ga zaustavi, jer se smatralo da ljudi neće prihvatiti razvedenog supruga. Carske vlade su uglavnom odbile tu ideju. „Svima je bilo jasno da je nad kućom velika senka“, napisala je gospođica Kroford.

10. decembra, 10-godišnja Elizabet je upravo htela da napiše svoje beleške sa časa plivanja kada je napolju začula pevanje „Bože čuvaj kralja“. Pitala je lakeja šta se dogodilo i on joj je rekao da je njen ujak preminuo i da je njen otac kralj. Dotrčala je da svojoj sestri saopšti vest. „Da li to znači da ćeš morati da budeš sledeća kraljica?“ upitala je Margaret. „Da, jednog dana“, odgovorila je Elizabeta. „Jadna ti“, rekla je Margaret. Suočena sa krizom i promenom, Elizabet je usvojila tehniku koju će koristiti tokom svog života: držala se svoje rutine, pokušavajući da izgleda nesmetano. Napisala je svoje plivačke beleške, a na vrhu stranice napisala je: „Dan abdikacije.

Veseli život na Pikadiliju bio je pri kraju. Porodica se preselila u Bakingemsku palatu, a njen otac i majka – koji su oduvek bili tako prisutni – bili su zaokupljeni sastancima, prijemima i politikom. Bivši kralj, sada vojvoda od Vindzora, ujak David kome su deca bila tako naklonjena, poslat je u Evropu. Elizabeta je prisustvovala krunisanju svog oca, u pratnji kraljice Marije, pišući da je opatija bila prekrivena „nekom vrstom izmaglice čuda dok je tata krunisan, barem sam tako mislio“.

Elizabeta je sada bila naslednica prestola. Kraljica Marija je pojačala svoju kampanju oko obrazovanja i uvedeno je više istorije. Godine 1938. Elizabet je počela da prima lekcije o ustavnoj istoriji od potpredsednika Itona, Henrija Martena. Martenova učenja bila su važna za Elizabethinu percepciju njene uloge: rekao joj je da je monarhija ojačana prilagodljivošću i govorio je o važnosti emitovanja direktno njenim podanicima.

Palata i vlada su bili zabrinuti da princeza ne deluje previše izolovano. Osnovan je Prvi paket vodiča za devojke u Bakingemu, sa 20 devojaka koje su pozvane u palatu u sredu popodne. Naučili su pešačenje u krugu palate i vežbali signalizaciju u hodnicima.

Dana 15. marta 1939. nemački tenkovi su ušli u Prag. „Mir“ koji je nastao smirivanjem premijera Nevila Čemberlena je srušen. „Ko može da se nada da će umiriti udava“, objavio je The Telegraph. Zemlja je krenula ka ratu. U leto 1939. Elizabeta i njeni roditelji posetili su Kraljevski pomorski koledž u Dartmutu, gde je kralj studirao. Tamo je upoznata sa Filipom od Grčke, 18 sa svojih 13. Princeza je bila fascinirana njime.

3. septembra 1939. Čemberlen je na Bi-Bi-Siju objavio da je Britanija sada u ratu. Kralj je kasnije u toku dana emitovao, rekavši ljudima da je ovaj „grobni čas“ bio „možda najsudbonosniji u našoj istoriji“. Princeze su boravile u Birkalu, u blizini Balmorala, na godišnjem letnjem odmoru sa gospođicom Kroford – a ubrzo su im se pridružile stotine evakuisanih iz Glazgova. Posle Božića u Sandringemu, otišli ​​su u Rojal Lodž u Vindzoru, bledoružičasti zidovi ofarbani u zeleno da zavaraju neprijateljske bombardere. Kraljica je odbila da poklekne pred pritiskom da pošalje decu u Kanadu, van dometa neprijatelja.

U proleće 1940. nemačke trupe su izvršile invaziju na Dansku i Norvešku. Čemberlen je podneo ostavku, a Vinston Čerčil je postao premijer, izjavljujući u Parlamentu da Britanija mora „da vodi rat, morem, kopnom i vazduhom svom snagom”. Oduzeti članovi kraljevske porodice Norveške i Danske stigli su tražeći sigurnost u London. Princeze su poslate u zamak Vindzor, gde će ostati do kraja rata - zajedno sa krunskim draguljima, upakovanim u papir u podzemnim trezorima.

Princeze su bile ključne za propagandnu strategiju – naciji je rečeno da se nalaze na tajnoj lokaciji na selu, gde nose gas maske i uzgajaju sopstvene šargarepe i krompir u povrću. Ali princeze nisu bile izuzete od užasa rata – 300 bombi je bačeno na Veliki park Vindzor tokom sukoba. Često su ih budili noću i slali u podzemne trezore zamka. Poput Čerčila, spavali su u „odelima za sirenu“, kombinezonima sve u jednom sa rajsferšlusom dizajniranim za toplinu i praktičnost u bombardovanju.

Palata je više puta odbijala zahteve da Elizabeta govori na radiju. Godine 1940, kada je Luftvafe sravnio britanske gradove sa zemljom, kralj i kraljica su promenili mišljenje. U vreme kada je američka podrška ratnim naporima bila kritična, pristali su da dozvole princezi da se putem programa na BBC-u oglasi deci Severne Amerike.

Ona je 13. oktobra održala svoj govor, izražavajući kako ona i njena sestra saosećaju sa onima koji su evakuisani, jer „iz iskustva znamo šta znači biti daleko od onih koje najviše volimo“. Govor je bio hit. „Princeza juče je ogroman uspeh ovde“, izvestio je severnoamerički predstavnik Bi-Bi-Sija.

„Ovaj put smo svi u prvoj liniji fronta“, rekao je kralj u svojoj božićnoj poruci krajem 1940. Bombardovanje britanskih gradova nastavljeno je do aprila. Britanija je ušla u dugotrajni period teškoća. Godine 1941. to je bila prva država na svetu koja je uvela regrutaciju za neudate žene. Kada je Elizabeth napunila 16 godina, molila je oca da joj dozvoli da se pridruži Berzi rada. Bila je intervjuisana, ali nije postavljena – na veliko olakšanje kralja, koji je želeo da zaštiti svoje ćerke.

Krajem 1943, kada je Elizabeta imala 17 godina, Filip je došao da provede Božić sa porodicom. Bio je očaran njenim divljenjem i onim što je opisao kao „jednostavno zadovoljstvo“ porodičnog života, toliko različitog od njegovog nesrećnog detinjstva. Vratio se u rat oduševljen idejom da se oženi princezom, a njegov rođak, Džordž od Grčke, predložio je kralju da bi se par mogao venčati. Bio je to pogrešan korak; kralj je bio šokiran i rekao Džordžu da je Elizabeta premlada i da je Filipu „bolje da ne razmišlja više o tome sada”. Kralj nije želeo da izgubi svoju ćerku, a dvorjani su Filipa mislili da je „grub, loše vaspitan“ (po rečima jednog). Najgore od svega je bilo njegovo poreklo. Kako je to rekao jedan dvorjanin, „sve je bilo vezano u jednu reč: nemački“.

Princeza je 1944. napunila 18 godina i počela da preuzima kraljevske dužnosti. Njen otac je insistirao da ona bude državni savetnik (obično otvoren samo za one koji su napunili 21 godinu) i ona ga je zamenila kada je nakratko bio u Italiji, potpisujući odgodu u slučaju ubistva. Održala je svoj prvi javni govor u dečijoj bolnici i lansirala HMS Vanguard na jesen. Ali ona je želela više – želela je da služi vojsku. Početkom 1945. kralj je popustio i dozvolio joj da se pridruži pomoćnoj teritorijalnoj službi kao pripravnik vozača sanitetskog vozila.

U bazi u Alderšotu je prvobitno držana podalje od ostalih polaznika i odvedena da jede u oficirskom neredu, pre nego što su to saznali papiri i režim je brzo prilagođen. Princeza je kasnije rekla da je to bio jedini put u njenom životu da je uspela da se testira protiv ljudi svojih godina. Za vladu je njena obuka bila propagandni udar. Snimljene su njene fotografije kako drži ključ ili stoji pored vozila i bila je na naslovnoj strani svih savezničkih novina.

30. aprila, savezničke snage su zauzele Rajhstag. Hitler je izvršio samoubistvo u svom bunkeru i trupe su se predale. Bi-Bi-Si je 7. maja prekinuo klavirski recital da bi najavio da će sledeći dan biti poznat kao Dan pobede u Evropi. Rat je bio gotov.

Na Dan VE, princeze su se pojavile sa roditeljima i Vinstonom Čerčilom na balkonu palate da mahnu masi, Elizabet u uniformi. Te večeri, Margaret je predložila da izađu da vide gomilu. Kralj i kraljica su popustili i devojke su krenule, u pratnji Merion Kraford i raznih oficira, lutajući do Park Lejna pre nego što su se vratile kroz Grin park da poviču „hoćemo kralja!“ sa gomilom. „Sve nas je zahvatila plima sreće i olakšanja“, priseća se Elizabet.

Kada je euforija splasnula, ratne posledice su se činile sivim, jadnim i punim neimaština. „Hrana, gorivo i odeća su glavne teme razgovora“, napisao je kralj. Bio je iscrpljen ratnim naporima i teško se prilagođavao svakodnevnom životu. U isto vreme, narod je bio fasciniran princezom i sve više voleo da vidi kako otvara bolnice, uručuje nagrade i drži govore. Bila je izuzetno popularna: dostojanstvena, veteranka rata i puna glamura mladosti. Univerzitet Kembridž je sugerisao da bi ona mogla biti prva žena koja je ikada dobila počasnu diplomu, ali je palata odbila tu ponudu.

Godine 1946, sa završetkom rata u Japanu, princ Filip se vratio u Britaniju i poslat je da podučava mornaričke oficire u Velsu. Počeo je ozbiljno da se udvara Elizabeti, večerajući sa njom i Margaret u dečijoj sobi i izvodeći sestre u restorane ili predstave. Štednja Britanija je bila oduševljena idejom o kraljevskoj romansi i mogućnošću venčanja. Kralj i kraljica su bili u nedoumici, ali bilo je prekasno – Elizabeta je bila odlučna da se uda za Filipa.

U februaru 1947. princeza je prvi put napustila zemlju na turneju u Južnoj Africi sa roditeljima i sestrom. Tamo je proslavila 21. rođendan. Pregledala je trupe, prisustvovala balu u njenu čast i obratila se carstvu. U njemu je obećala svoju budućnost: „Izjavljujem pred vama da će ceo svoj život, bio on dug ili kratak, biti posvećen vašoj službi. Sada je imala 21 godinu, na ivici braka - i za manje od pet godina, postaće kraljica.

Bonus video:

(Espreso/History Extra)