KATASTROFE RATA KROZ OBJEKTIV SLAVNOG FOTOGRAFA: Ron Haviv je za ESPRESO ispričao kroz šta je sve prošao u UKRAJINI

Kažu da slika govori 1000 reči, a neke možda i više. Slike prenose poruke ljudske snage, izdržljivosti, ali i boli i ranjivosti, što je evidentno na slikama eminentnog fotografa Rona Haviva.

Ron je nagrađivani fotoreporter i suosnivač foto agencije VII, posvećene dokumentovanju sukoba i podizanju svesti o pitanjima ljudskih prava širom sveta.

U poslednje tri decenije, Haviv je pokrio više od dvadeset pet sukoba i radio u preko sto zemalja, a danas je za Espreso podelio lična iskustva sa ratišta u Ukrajini.

Možete li se predstaviti našim čitaocima i reći im nešto o svom radu?

Ja sam slobodni fotograf i suosnivač Agencije VII i VII Fondacije. Veliki deo mog rada u poslednjih 30 godina je posvećen pokretanju pitanja o ljudskim pravima koja su često povezana sa konfliktnim ili postkonfliktnim situacijama.

Koji je krajnji cilj vašeg rada? Koje poruke želite da prenesete?

Krajnji cilj rada je da bude uticajan na ovaj ili onaj način. Često se radi o pojačavanju glasova koji se ne mogu čuti ili rasvetliti događaje na koje ljudi ne obraćaju dovoljno pažnje.

Kako je nastala ideja fotografisanja rata?

Nikada mi nije bio cilj ili želja da fotografišem rat. Međutim, kada pogledate istoriju čovečanstva, vidite da se zemlje rađaju ili umiru od rata.

Onima koji su manje moćni je potrebna veća zaštita, a ideja da mi kao ljudska bića treba da učimo iz svakog sukoba kako bismo, nadamo se, sprečili sledeći su razlozi za fotografisanje rata.

Na koje ste radove posebno ponosni?

Najviše vremena u svojoj karijeri proveo sam dokumentujući raspad Jugoslavije. Sve vreme sam pokušavao da pokažem uticaj ratova na živote civila, bez obzira na etničku ili versku pripadnost ljudi.

Mislim da rad koji sam dokumentovao često nije uspevao da odmah promeni stvari na licu mesta ali danas služi kako bi podsetio ljude, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i drugde koliko rat može biti opasan i brutalan, u nadi da drugi ratovi neće krenuti njegovim stopama.

Kakav je bio proces njihovog stvaranja?

Rad se odvija sa razumevanjem onoga šta fotografišem, šta želim da kažem i kako mogu da steknem poverenje i pristup subjektima.

Čemu su Vas ratovi naučili? Kako su Vas promenili?

Ratovi su me naučili da je strah opšti motivacioni faktor za akciju ljudi. Svaki čin se može racionalizovati idejom da moram da zaštitim sebe i svoju porodicu bez obzira na sve. Video sam to u ratu u Evropi, Africi, Aziji, Bliskom istoku, Latinskoj Americi i političkom nasilju u Severnoj Americi. Među nama ne postoji razlika.

Svi smo mi proizvodi naših iskustava, tako da ne mogu da kažem kakav bih bio da nisam doživeo ono što sam doživeo. Što se toga tiče, sve što mogu da kažem je da sam kroz ovaj posao bio svedok velikog herojstva kao i brutalnosti i da me je krhkost života zadivila.

Da li ikada brinete o ličnoj bezbednost kada prelazite preko tako opasnih zona? Kako uspevate da se zaštitite?

Brinem se za svoju bezbednost od trenutka kada stignem do trenutka kada odem. Naučio sam da koristim svoj strah kao proveru rizika, ali rizika koji su prihvatljivi. Obučen sam, kao i mnogi današnji novinari, da naučim kako da uspešno radim u opasnim zonama.

Šta rat u Ukrajini čini jedinstvenim u poređenju sa drugim ratovima kojima ste prisustvovali? Da li postoje razlike koje ste primetili?

Mislim da će rat u Ukrajini ostati upamćen kao rat u kome je veliki deo sveta bio saveznik Ukrajinaca.

Možda se neće svi složiti, ja lično nisam siguran da je postojao sukob koji je toliko godina javno stvarao takve saveze jednih protiv drugih.

Koliko dugo ste bili u Ukrajini i sa kim ste razgovarali kada ste bili tamo?

Bio sam u Ukrajini prvih nekoliko meseci sukoba. Provodio sam vreme i sa civilnim stanovništvom, dobrovoljcima i profesionalnim vojnicima i predsednikom Zelenskim.

Kakvi su bili ljudi? Kako biste ih opisali?

Bio sam prvi put u Ukrajini i delovala mi se kao normalna evropska zemlja sa modernom prestonicom i drugim velikim gradovima uz podršku sela i salaša. Nema razlike u arhitekturi ili kvalitetu života od Zagreba do Beograda i šire.

Kakva je bila opšta atmosfera tog mesta?

Zemlja je sada u ratnoj krizi. Nijedno mesto nije bezbedno od mogućeg napada, bilo na ukrajinskoj strani ili na strani pod ruskom okupacijom.

Vazdušne sirene za dolazne napade su norma, a zavisno od lokacije, hrana i gorivo su problemi kojima se treba svakodnevno baviti.

Da li biste se ikada vratili u Ukrajinu, bilo u bliskoj budućnosti, ili kada se rat završi?

Nadam se da ću se uskoro vratiti u Ukrajinu kako bih nastavio da dokumentujem njenu nejasnu budućnost.

Bonus video:

(Espreso/Ana Klikovac)