"NAPALM DEVOJČICA" I NAKON 50 GODINA BUDI SNAŽNE EMOCIJE: Kako je nastala slika TERORA koja je obeležla 20. vek?

Užasavajuća fotografija dece koja beže od smrtonosnog napada napalmom obeležila je ne samo rat u Vijetnamu već i 20. vek.

Na njihovim licima su se oslikavali užas, bol i zbunjenost, dok je iza njih besneo crni dim. Vojnici 25. divizije vojske Južnog Vijetnama stajali su bespomoćno na ulici.

Fotografija je nastala u okolini sela Trang Bang 8. juna 1972. godine, a postala je simbol traume i neverovatnog nasilja u kome je, kako se procenjuje, stradalo najmanje milion civila.

Iako je fotografija prvobitno nazvana "Teror rata", poznatija je kao "Napalm devojčica", po devetogodišnjakinji koja se nalazi u njenom centru.

Kasnije se saznalo da se devojčica zove Pan Ti Kim Puk. Srećom, preživela je sve povrede, i to zahvaljujujući fotografu Niku Utu, koji je pomagao deci nakon što je uslikao taj uznemirujući prizor.

Danas, 50 godina kasnije, njih dvoje se i dalje druže, koristeći svoju priču kako bi širili poruku mira.

- Nikada neću zaboraviti taj trenutak - rekla je Puk.

Njeno rodno selo Trang Bang, oko 50 kilometara severozapadno od Sajgona (današnji Ho Ši Min), okupirale su komunističke snage sa Severa. Prema izveštaju "Njujork tajmsa" iz tog vremena, južnokorejske trupe su tri dana pokušavale da ih izbace sa te teritorije i ponovo otvore obližnji auto-put. Tog jutra, vazdušne snage Juga su digle avione kako bi ispustili napalm, supstancu koja prouzrokuje ozbiljne opekotine i lepi se za mete - neprijateljske pozicije.

Puk se sa porodicom i drugim civilima krila u budističkom hramu. Nakon što su čuli sopstvene avione, vojnici su ljudima naložili da beže, plašeći se napada. Nažalost, pomešali su ih sa neprijateljima.

- Okrenula sam glavu i videla avione i četiri bombe kako padaju. Odjednom, sve je gorelo, i moja odeća je spaljena. Oko sebe nisam videla nikoga, samo vatru. I dalje se sećam šta sam tada pomislila: O Bože, spaljena sam, biću ružna i ljudi će me drugačije gledati. Ali bila sam tako preplašena - prisetila se ona.

Poskidala je ono što joj je ostalo od odeće na koži i pojurila putem. Vijetnamski fotograf Ut, u to vreme 21-godišnjak, video ju je kako trči.

- Kada sam je slikao, video sam da joj je telo prekriveno ozbiljnim opekotinama, želeo sam da joj pomognem. Spustio sam opremu i stavio joj vodu na telo - kazao je on.

Ut je povređenu decu ukrcao u svoj kombi i vozio ih 30 minuta do bolnice. Međutim, tamo su im rekli da nema mesta i da će možda morati da odu u Sajgon.

- Rekao sam da će, ukoliko prođe još jedan sat, umreti - rekao je Ut, plašeći se da je devojčica već preminula u njegovom kombiju tokom vožnje.

Uspeo je da ubedi doktore da ih zbrinu, rekavši im da će slike dece uskoro obići svet.

- Ukoliko neko od njih umre, to će biti vaša krivica - rekao im je.

Slika koja je obišla svet

Ut se potom zaputio u redakciju agencije AP u Sajgonu kako bi razvio fotografije. Uspeo je da uhvati glavne događaje tog dana - avion koji izbacuje bombe, gust crni dim koji je kuljao u Trang Bangu, žrtve koje su prenošene na improvizovanim nosilima...

Znao je da se jedna slika izdvaja od ostalih.

- Kada sam se vratio u redakciju, svi iz mračne komore su mi rekli da bi ova fotografija mogla da osvoji Pulicera - prisetio se on.

Bili su u pravu. Ut je 1973. godine primio Pulicerovu nagradu za fotografiju, a "Napalm devojčica" je takođe proglašena slikom godine u izboru "World Press Photo", nakon što se pojavila na naslovnicama više od 20 američkih dnevnih listova.

Malo poznate priče o Če Gevari: Mučni poslednji trenuci i šta se krije iza čuvene fotografije koja je obišla svet

Nema dokaza da je slika ubrzala kraj rata u Vijetnamu koji se nastavio do 1975, kada su komunisti preuzeli kontrolu nad Jugom koji je podržavao Vašington.

CNN prenosi da nije mnogo uticala ni na javno mnjenje u SAD, jer su u toj zemlji već od kasnih šezdesetih bili protiv rata u Vijetnamu. Ipak, fotografija je postala simbol antiratnih pokreta.

Toliko je dobro prikazala uticaje napalma da je Ričard Nikson privatno zatražio da se istraži da li se radi o nameštaljci i montaži.

U međuvremenu, Puk je 14 meseci provela u bolnici zbog svojih povreda. U tom napadu je izgubila dva rođaka, ali je smogla snage da nastavi dalje.

- Kao dete, bilo me je sramota, da budem iskrena. Nije mi se sviđala ta slika. Zašto me je slikao? Nisam želela da je gledam - rekla je on.

Sanjala je da postane doktor, ali su je vlasti ubrzo povukle iz medicinske škole kako bi je koristili u propagandnim kampanjama. Mnogi novinari su dolazili iz svih krajeva sveta da bi čuli njenu priču, a ona se teško borila sa tolikom pažnjom.

- To je veoma uticalo na moj privatni život. Ponekad sam želela da samo nestanem. Nisam mogla da idem u školu. Nisam mogla da ispunim svoje snove, tako da sam mrzela sve to - objasnila je.

Simbol nade

Tek kada joj je Kanada 1992. odobrila politički azil, osetila je da bi svoju tragediju mogla da iskoristi za više dobro. Napisala je knjigu o tom iskustvu i osnovala humanitarnu fondaciju koja pruža pomoć deci pogođenoj ratom. Za UN ambasadora dobre volje proglašena je 1997, a poznata je po tome što širom sveta drži brojne govore pričajući o svom životu i snazi oproštaja.

Fotografa i dalje zove "čika Ut". Prošlog meseca su čak papi Franji poklonili kopiju čuvene fotografije.

- Shvatila sam da je ta slika postala moćan poklon za mene: Mogu da je koristim kako bih zagovarala mir, zato što me ne pušta. Sada mogu da je prihvatim... Zahvalna sam Utu što je zabeležio taj istorijski trenutak i horor rata, što može da promeni ceo svet. Tada sam promenila stav i počela da verujem da moj san mogu da održim kako bih pomogla drugima - poručila je.

Nakon godina operacija i terapije, Puk i dalje oseća posledice opekotina koje je zadobila tog dana. Nedavno se podvrgla laserskom zahvatu u SAD, dok je bol od povreda nije napuštao.

- Danas, 50 godina kasnije, zahvalna sam što više nisam žrtva rata. Ja sam preživela i imam mogućnost da se borim za mir - rekla je ona.

Ut, danas penzioner, i dalje veruje u moć ratne fotografije.

- U vreme kada sam slikao u Vijetnamu sve je bilo mnogo sporije i nismo imali društvene mreže. Danas imate višak fotografija i sve se događa u trenutku, ali u smislu pričanja istine svetu - to je veoma moćno - zaključio je on.

(Espreso)