RATOVI ZVEZDA NISU FILMSKI TERMIN, NITI PITANJE NAUČNE FANTASTIKE: Reč je o sovjetskom programu razvoja PROJEKTILA!

Ovih dana je puštena vest kako Rusi nameravaju da obore Starlink satelit u vlasništvu Ilona Maska radi blokiranja interneta u Ukrajini. To se ispostavilo da je "fake news" ali nas je podsetilo na Ratove zvezda.

Situaciju u Ukrajini iz časa u čas možete pratiti na našem blogu putem ovog LINKA!

Delimično orbitni sistem bombardovanja – FOBS

Ratovi zvezda nisu samo filmski termin, niti nešto što je pitanje naučne fantastike. Od Žila Verna ljudi su aktivno promišljali o tome kako da stignu u kosmos…a zatim, naravno, kakve im to prednosti donosi. Napre vojne, a zatim i sve ostale. Istina je da su mnogi izumi koji su smišljeni radi kosmičke trke kasnije doživeli svoju komercijalnu verziju. NASA je komercijalizovala preko hiljadu svojih patenata koji su poslužili i služe od kuhinje, preko sportskih rekvizita, invalidskih pomagala, računarske industrije, do najsavremenijih borbenih mašina.

Kosmos je vrlo brzo postao mesto velikog rivalstva i potencijalno bojno polje na kome su odmeravali svoja znanja i prestiž najveće svetske sile. Kao takav, on je i zakonski regulisan pa se zna dokle je suverenitet jedne države u odnosu na kosmičko prostranstvo, s koje visine kakvi sateliti mogu da deluju, a posebno je regulisana i oblast ratnog prava u kosmosu.

Razlog je jednostavan – nijedna od država na svetu ne može sa sigurnošću reći da se može odbraniti od napada iz kosmosa i to iz mnogo razloga. Iz tog mnoštva razloga SSSR je našao svoje načine da eventualni interkontinenatlni napad preseli u nisku orbitu oko Zemlje. Motive nije morao da traži jer ih je već imao dovoljno. Tako je nastao FOBS – A Fractional Orbital Bombardment System, odnosno delimično orbitni bombarderski sistem, DOBS. Tu skraćenicu smo prvi put videli već krajem šezdesetih u našem prestižnom listu “Front“ koji je na ovaj način englesku abrevijaturu prilagodio našem vojnom rečniku.

Reč je o sovjetskom programu razvoja strateških projektila, pokrenutom već šezdesetih godina. Sovjeti su u to vreme bili vodeća sila u kosmičkoj trci, stalno unoseći inovacije i postavljajući izazove rivalima (prvi satelit, prvi čovek u kosmosu, prva višečlana posada, prva žena kosmonaut, “leonovanje“, izlazak u slobodni kosmos, itd). Znalo se da je slanje prvog satelita bilo sve, samo ne civilna misija. Stoga ne čudi što su se Sovjeti dohvatili izazova da iskoriste svoje potencijale i naprave nov napadački sistem. Najpre je bio optimistički zamišljen da bojeva glava (ili više njih u jednoj, MIRV – multiple independently targetable reentry vehicle) kruži u nekom satelitu i po potrebi se sjuri bez ikakvog upozorenja na neprijatelja. Od toga se odustalo jer je u to vreme još bilo nepouzdano i skupo lansirati veliki broj satelita takve nosivosti, kako bi se neutralisale ili uništile sve vitalne tačke protivnika

Stoga je smišljen sistem u kome bi bojeva glava, nakon ulaska u nisku orbitu izvršila nepotpunu orbitalnu revoluciju (skraćeni obilazak planete) i okomila se na cilj. Prednost tog metoda bila je u tome što se više nije moralo naprezati s interkontinenatlnim dometima, ogromnim i skupim raketama čiji bi se let lako mogao otkriti i pratiti. Jedini nedostatak je bio u osnovi taj da se nije mogao garantovati tačan pogodak, bez obzira na vrstu navođenja, a inercijalni sistem je bio najpouzdaniji u to vreme. Tim sistemom SSSR je mogao napasti SAD (glavnog rivala) najmanje očekivanim i nepokrivenim putevima – preko Južnog pola, iz pravca suprotnog od onog za koji se godinama pripremao i orijentisao američki sistem za rano upozoravanje, skoncentrisan u NORADU (North American Aerospace Command -Severnoamerička vazdušna komanda).

Ugovor o svemiru iz 1967. godine zabranio je postavljanje nuklearnog oružja u Zemljinu orbitu, ali nije zabranio sisteme koji omogućavaju dostavljanje tog oružja u orbitalni prostor. To je omogućilo stratezima SSSR da izbegnu kršenje tog ugovora (jer bi i druga stana posegnula za tim sredstvom), pa su Sovjeti testirali FOBS sa ekvivalentima nuklearnih bojevih glava, umesto pravih. Nekoliko raketa-nosača je razvijeno upravo za taj način nuklearnog rata, ali samo jedna je ušla u operativu upotrebu : R-36orb (indeks 8K69, po klasifikaciji NATO SS-9 Mod 3 Scarp, odnosno “litica, strmina“), na bazi MBR R-36, opremljena balističkim projektilima s orbitalnom bojevom glavom. Nju je projektovao i razvio OKB-586 M.K. Jangel ( OKB-опытно конструкторское бюро» или «отдельное (особое) конструкторское бюро – opitni konstruktorski biro, ili posebni konstruktorski biro) .

Abrevijatura MBR je univerzalna i znači međunontinentalna balistička raketa. Ta raketa uvedena je u naoružanje 1968. godine, a prvi puk na dežurstvu postao je operativan 1969. godine na teritoriji NIIP-5 (Научно-исследовательский институт приборостроения – naučno istraživački institut preciznih instrumenata ). Maksimalan broj operativnih raketa bio je 18.

Testovi rakete – nosača R-36 obavljeni su u toku 1965-1966. godine. Najmanje četiri rakete lansirane su u akvatoriju Tihog okerana, u reonu Havajskih ostrva. Sva lansiranja su bila uspešna. Testiranje konfiguracije leta počelo je 17. septembra 1966. na kosmodromu Bajkonur odakle su sve rakete kasnije lansirane. Zvanično, ovo lansiranje nije bilo najavljivano, no zapadni uređaji za nadzor i rano otkrivanje zabeležili su 53 razne krhotine u orbiti. U međunarodnom registru COSPAR (Committee on Space Research) ovo lansiranje dobilo je oznaku 1966-088A. Još uvek nije jasno kako se to lansiranje završilo.

Poznato je da je projektil eksplodirao u otbiti, a da li je to bilo namerno ili proizvoljno nije poznato. O uspehu ovog testa svedoči činjenica da je ovo bilo prvo lansiranje bojeve glave u orbitu oko Zemlje. S druge strane, eksplozija u orbiti, odsustvo saopštenja kao i koordinate orbite drugačije od kasnijih lansiranja svedoče da test nije bio u potpunosti uspešan. Slično lansiranje, takođe neprijavljeno, obavljeno je drugog novembra. Broj otpadaka u orbiti bio je manji – 40. I za ovo lansiranje nema pouzdanih podataka koliko je bilo uspešno.

Dalja lansiranja su učestala i stariji čitaoci pamte vreme kada su se u našim medijama mogle čuti uobičajene vesti – da je satelit iz serije “Kosmos“ broj taj-i-taj lansiran, itd. Naravno, ovaj program je bio prijavljen, ali bez objašnjenja namene. Sledeće, 1967. godine lansiranja se intenziviraju kada je obavljeno devet testova. Generalno, testovi su bili uspešni, međutim nivo preciznosti nije bio postignut kako je planirano. Oko Bajkonura je raspoređeno 18 silosa opremljenih s raketama R-36. U narednim godinama lansiranja su vršena dvaput godišnje, s izuzetkom 23. decembra 1969. godine.

Tada je Kosmos 316 lansiran u nisku orbitu, ali s netipičnim parametrima i podbačajem. Zemljina teža učinila je ostalo pa je deo krhotina pao na teritoriju SAD. Poslednje lansiranje obavljeno je u potpunosti s koncepcijom FOBS 1971. godine. Dalja lansiranja nisu vršena iz više razloga: efikasnost je bila nezadovoljavajuća, ranjivost usled smeštaja u silosima bila je velika i, što je najvažnije, svi ovi eksperimenti naterali su SAD da stvore efikasan sistem ranog otkrivanja. Taj sistem je toliko bio unapređen da je mogao da uoči raketu već kod lansiranja. I, ne manje važno, međunarodne tenzije počele su da popuštaju, pa je je sistem sporazuma SALT mogao doći do izražaja.

Na osnovu SALT 2 uklonjeno je 12 lansera, a ostalih šest korišćeno je za testiranje modernih ICBM. U SAD nije stvoren analogni sistem iako ga je američka vojska razmatrala šezdesetih godina. Sa stanovišta danjašnjih saznanja, jasno je da to nije bio efikasan napadno-odvraćajući sistem. Postavljen je iz političkih razloga, pa je iz istih takvih razloga (posle nešto više od decenije i po pretnje) i uklonjen. Ne zaboravimo da je jedini odgovor na lansiranje raketa iz ovog programa bio protivnapad.

Pogledajmo koje su to još rakete bile u igri da postanu udarna pesnica sudnjeg dana:

ICBM (intercontinental Balistic Missile) GR-1 (8K713) koju je razvijao OKB-1 pod rukovodstvom legendarnog Koroljeva. Razvoj je prekinut najviše zbog problema s motorom.

Raketa R-46 koju je takođe razvijao OKB-686 nije otišla dalje od projekta.

Univerzalna raketa UR 200A (8K81) razvijao je OKB-52 V. N. Čelomeja, no posle devet lansiranja na poligonu NIIP-5 radovi su obustavljeni.

Moćna, univerzalna raketa UR -500 od koje je kasnije postala lansirna raketa “Proton“ razvijana je dekretom CK SSSR i Saveta ministara SSSR od 29. aprila 1962. godine pod brojem 409-183. Razvoj je uključivao i verziju za borbenu upotrebu. Američko ministarstvo odbrane razvilo je sistem satelita za rano upozorenje od kojih je prvi lansiran 1970. godine, pa je na taj način FOBS bio kompromitovan. Stoga su Sovjeti 1979. godine potpisali SALT-2, sporazum koji je zabranio raspoređivanje sistema po modelu FOBS u kosmosu. U članu devet sporazum nalaže “da se svaka strana obavezuje da neće projektovati, testirati ili postavljati sredstva za lansiranje nuklearnog oružja u nisku orbitu, niti bilo koje druge vrste oružja za masovno uništenje, uključujući i projektile FOBS.“

U skladu s ovim sporazumom, rakete R-36 orb povučene su iz upotrebe u januaru 1983. godine.

Američki pogled na FOBS

Amerikanci su razmatrali stvaranje ovog sistema početkom šezdesetih godina, ali vrlo brzo (i dalekovido) zaključili su da on nudi malo prednosti u odnosu na klasične ICBM. Kada je CIA došla 1962. godine do saznanja da Sovjeti rade na tom sistemu, zaključeno je da Moskva traga za takvim oružjem iz političkih i propagandnih razloga. Međutim, probna lansiranja R-36O obavljena 1966. i 1977. godine ubedili su CIA da je SSSR ozbiljan u svojoj nameri. Obaveštajna igra je potrajala, a CIA nije bila sigurna čak ni u oktobru 1968. godine, samo mesec dana pre proglašenja operativnosti ovog sistema, da li je reč o operativnom FOBSU ili je u pitanju neuspela orbita klasičnih lansiranja satelita.

Godinu dana ranije tadašnji ministar odbrane Meknamara (Robert McNamara) je objavio da bi SSSR mogao da razvije FOBS. Ovo je bilo prvi put da je neko u javnosti spomenuo ovaj projekat, mada je Hruščov ranije kroz neke aluzije najavio tu mogućnost.

Meknamaru taj projekat nije brinuo jer je smatrao da ICBM imaju više prednosti. Pred kongresnom komisijom Džon S. Foster Mlađi, direktor odbrambenog istraživanja i inžinjeringa, rekao je da SAD od 1963. godine razvijaju “over-the-horizon“, sistem za rano otkrivanje i uzbunjivanje koji “vidi“ preko horizonta. Taj sistem bi Americi “kupio“ pola sata pre udara da mogu da reaguju. Kraj ove igre znamo.

Bitka se sa površine, kao što vidimo, odavno preselila i u Kosmos. Taj sistem za koji su mnogi smatrali (pa i njegovi tvorci) da je zastareo sada, prema rečima sekretara US AIR Force Frenka Kendala III, razvija kineska armija, što je posebna priča. Ratovi zvezda se nastavljaju…Danas, kada se češće nego ranije spominje atomsko oružje (nadamo se da to samo deo medijskog rata), ovaj tekst bi trebalo da podseti na onu poznatu pesmu “Samo da rata ne bude“…posebno ne atomskog.

Bonus video:

(Espreso/Oružje Online.com)