NIKADA NEĆE BITI ZABORAVLJEN: Danas se OBELEŽAVA 54 godine od UBISTVA Martina Lutera Kinga (VIDEO)

Na današnji dan, pre 54 godine, ubijen je Martin Luter King mlađi, američki baptistički sveštenik i borac za ljudska prava. Njegova smrt je jedan od atentata koji se najviše istraživao i preispitivao u modernoj istoriji.

Iako se Džejms Erl Rej izjasnio krivim, čak su i članovi Kingove porodice navodili da je on bio "žrtva zavere".

Zbog svoje politike i zapaljivih govora, bilo je jasno da je King tadašnjoj američkoj vladi Lindona Džonsona postajao sve veća pretnja.

FBI je istraživao njegovo ponašanje i nastojao je da Luterove pristalice okrene protiv njega.

King se u borbi za prava Afroamerikanaca koristio nenasiljem i građanskom neposlušnošću, a ostao je upamćen kao jedan od najboljih govornika u istoriji SAD. Dobitnik je i Nobelove nagrade za mir 1964. godine.

Ubijen je u Memfisu, u Tenesiju, 4. aprila 1968, što je zapanjilo ceo svet.

U proleće te godine, dok se pripremao za marš ka Vašingtonu kako bi u Kongresu lobirao za prava siromašnih, pozvan je sa saradnicima u Memfis, da podrži štrajk sanitarnih radnika. Dana 3. aprila održao je govor u crkvi Mejson templ u Memfisu: "Video sam obećanu zemlju. Možda tamo ne stignem sa vama. Ali želim da večeras znate da ćemo mi, kao ljudi, stići u obećanu zemlju. Srećan sam večeras. Ništa me ne brine. Ne plašim se nikoga. Moje oči su videle slavu dolaska Gospoda."

Narednog dana, u 18.05, King je stajao na balkonu motela "Lorejn", kada ga je metak pogodio u vrat. Brzo je prebačen u bolnicu, gde je proglašen mrtvim sat kasnije. Imao je 39 godina.

Vest o njegovoj smrti prouzrokovala je bes u zemlji, posebno među Afroamerikancima, a nereda je bilo u više od 100 gradova. Oko 3.500 ljudi je povređeno, 43 ubijeno, a 27.000 uhapšeno. Na ulicama je bilo više od 60.000 pripadnika Nacionalne garde i vojske, a čitava situacija je upoređivana sa građanskim ratom.

Policija je na londonskom aerodromu "Hitrou" 8. juna uhapsila sitnog kriminalca Džejmsa Erla Reja. Svedoci su ga videli kako beži iz kuće nadomak motela u kome je odseo King, a njegovi otisci prstiju su pronađeni na pušci. Rej se izjasnio krivim za ubistvo i osuđen je na 99 godina zatvora, međutim, kasnije je tvrdio da je žrtva zavere.

Kingov sin Dekster se 1977. sastao sa Rejom i potom se zalagao da se istraga ponovo pokrene. Iako je američka vlada nekoliko puta dolazila do istog zaključka, da je Rej ubica, kontroverze ostaju.

U vreme Rejove smrti 1998, Kingova udovica Koreta Skot King javno se žalila da Amerika nikada neće izvući korist iz suđenja gdinu Reju, koje je moglo da dovede do novih saznanja o atentatu... i da bi se utvrdile činjenice o njegovoj nevinosti.

Već preživeo jedan napad

King je i ranije bio meta. Dok je promovisao knjigu u Harlemu 1958. godine, napala ga je mentalno nestabilna žena koja ga je nožem ubola u grudi. Sečivo je promašilo aortu za dlaku. King se oporavljao mesec dana u bolnici. Utvrđeno je da ga je Izola Ver Kuri uhodila više od šest godina, verujući da je sarađivao sa komunistima "koji je progone". Prilikom napada je nosila i pištolj, ali nije stigla da ga upotrebi. Doktori su istakli da je nož bio zariven toliko blizu srca da je arterija, da je King kojim slučajem kinuo, mogla biti prekinuta.

Čudna pisma FBI-ja

"Njujork tajms" je 2014. objavio necenzurisanu verziju pisma koje je FBI poslao Kingu nakon što je održao svoj čuveni govor "Imam san" u avgustu 1963. godine. Pretili su mu da će objaviti detalje o njegovom seksualnom životu kako bi okaljali njegovo ime i ostavili ga bez "titula" King (kralj) i doktor. Tadašnji direktor FBI J. Edgar Huver bio je posebno zainteresovan da uništi Kingovu reputaciju, pa je Afroamerikanac često bio pod prismotrom. Huver je smatrao da King podržava komuniste, ali i kada je utvrdio da to nije istina, nastavio je da ga proganja.

Zavera?

Džejms Erl Rej bio je kriminalac koji je najmanje četiri puta bio osuđivan zbog pljački. Godinu dana pre atentata, pobegao je iz zatvora u Misuriju, gde je izdržavao 20-godišnju kaznu. Kada je uhvaćen na londonskom aerodromu, nakon Kingovog ubistva, nosio je dva lažna kanadska pasoša. Planirao je da otputuje u Rodeziju, današnji Zimbabve. U martu 1969. godine osuđen je na 99 godina zatvora, a to je produženo za još jednu godinu jer je nakratko pobegao iz zatvora 1977.

Međutim, nedugo nakon priznanja, počeo je da tvrdi da je nevin i da mu je smestio izvesni Raul. Kako je naveo, Raul mu je naložio da kupi oružje i iznajmi sobu u kući prekoputa motela. Rej je istakao da nije bio u sobi kada je King upucan, ali nije mogao da objasni gde se zaista nalazio. Narednih decenija federalni istražitelji rutinski su zaključivali da Raul ne postoji. Ipak, to ne znači da Rej nije mogao imati saučesnika. Pojedinci nisu verovali da je mogao sam da organizuje svoje bekstvo.

Nije jasno kada je Kingova udovica počela da veruje da je Rej možda nedužan. Sumnjala je da je FBI možda bio umešan u ceo slučaj. Istražitelji su borca za ljudska prava prisluškivali i pratili pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, pa je bilo lako poverovati da su kovali zaveru.

Imam san

– Imam san da će jednog dana, na crvenim brdima Džordžije, sinovi robova i sinovi robovlasnika moći da sede za istim stolom, stolom bratstva. Imam san da će čak i država Misisipi, država u kojoj vladaju nepravda i ugnjetavanje, postati oaza slobode i pravde. Imam san da će se svaka dolina uzdići, svako brdo i planina spustiti, bregovita mesta poravnati, a neravna ispraviti… Kada dopustimo slobodi da dođe, kad joj dopustimo da dođe iz svakog grada i seoceta, iz svake države i svakog grada, tada ćemo ubrzati dolazak dana u kome će sva Božja deca – crnci i belci, Jevreji i pagani, protestanti i katolici – jedni drugima pružiti ruke i pevati stare crnačke duhovne pesme: Konačno slobodni! - bio je govor koji je ušao u istoriju.

Dana 28. avgust 1963. godine, u Vašingtonu je održan govor koji je ostavio trag u srcima svih Amerikanaca. Govor baptističkog sveštenika iz Atlante Martina Lutera Kinga čulo je ne samo 250.000 ljudi koji su tog dana došli da marširaju za građanska prava Afroamerikanaca, već i milioni televizijskih gledalaca. Reči čuvenog borca za ljudska prava ušle su u istoriju i postale jedne od ključnih za borbu u narednim decenijama.

Najmlađi nobelovac i čovek koji je pomerio granice

Osoba koja je sigurno jedna od najzaslužnijih za ostvarivanje prava Afroamerikanaca upravo je Martin Luter King. Odrastao je u porodici punoj ljubavi, u delu grada poznatom kao Svit Oburn, ili "crni Volstrit".

Sa rasnim nejednakostima se prvi put susreo kad je imao šest godina. Tadašnji najbolji drug rekao mu je da mu je mama zabranila da se druži sa njim jer će krenuti u različite škole.

Bio je izuzetan učenik i student, upisao je koledž sa 15 godina. Nakon što je dobio diplomu iz sociologije, otišao je na studije teologije u Pensilvaniju. Zatim je upisao doktorske studije na Univerzitetu u Bostonu.

Kingov angažman u pokretu za prava Afroamerikanaca povezuje se sa bojkotom javnog prevoza u Montgomeriju, gde je izabran za vođu protesta. Tada je već dobro izučio Gandijevu filozofiju, metode i strategije nenasilja, pa je tome naučio i ostale, i na tome je njihov protest bio zasnovan.

Sledeći korak bio je osnivanje Jugoistočne hrišćanske konferencije o vođstvu. Osnovali su je afroamerički sveštenici, a King je bio nominovan za predsednika. Za vreme njihovog rada, proputovao je više od million kilometara i održao 208 govora.

Šezdesetih je njegova pojava već bila prilično prepoznatljiva u Americi. Baš kao i njegov otac i deda, postao je sveštenik u crkvi Ebenizr, ali je nastavio i sa društvenim angažovanjem. Bio je svestan moći koju poseduje masovni medij kakav je televizija, i obilato ju je koristio u svrhu svojih nenasilnih protesta, kao i da bi pridobio podršku što većeg broja Afroamerikanaca i liberalnih belaca.

Kingu je dodeljeno najmanje pedeset počasnih diploma sa koledža i univerziteta. Na današnji dan 1964. King je postao, do tog trenutka, najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za mir, koja mu je dodeljena za vođenje nenasilnog otpora prema rasnim predrasudama u SAD. Američki jevrejski komitet ga je 1965. godine odlikovao i Medaljonom američke slobode za njegovo “izuzetno unapređenje principa čovekove slobode”.

Položaj Afroamerikanaca u Americi 60-tih

Iako je 1963. godine zvanično ukinuto ropstvo u Americi, i dalje se smatralo da život crnaca mnogo manje vredi nego život belaca. Posebno je bilo, u najmanju ruku jezivo, ophođenje prema Afroamerikancima na jugu države, a čak i pesma “Strange Fruit” govori o strašnom tretmanu od strane Kju-kluks-klana.

Nisu imali pravo glasa, niti su smeli da se mešaju sa ostalima – imali su posebne škole, restorane, sportska takmičenja, mesta u prevozu i bioskope. Išlo je toliko daleko da nisu smeli ni da piju vodu sa istih česama kao belci.

Bonus video:

(Espreso/24sedam)