POKOJNU MEDLIN OLBRAJT SVAKI SRBIN ZNA: Ali ovu priču vezanu za nju i TITA retko KO JE ČUO

Tito i Medlin

Beneš nije voleo Josipa Broza Tita, a Olbrajtova se u knjizi seća rečenice “Mi smo Titovi, Tito je naš”, kao i da joj je omiljena pesmica u detinjstvu bila “Tito, Tito, ljubičice bela”, koju je često recitovala. Ipak, Medlin Tita u knjizi sve vreme naziva “diktatorom”.

Kao dete ambasadora Medlin je živela u prostranoj trospratnoj kući u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj su imali batlera, šofera, kuvara i nekoliko kućnih pomoćnica. Josef je, piše Olbrajtova, bio veoma zainteresovan za jugoslovenske narode, pa je “znao da Srbi ne mogu da zaborave ratne masakre koje su počinili Hrvati” i da Hrvati, kao i mnogi Slovenci, “nisu želeli Jugoslaviju, već sopstvenu zemlju”.

– Moj je otac razvio veliku ljubav prema Srbima i drugim Jugoslovenima, ali je očajavao zbog njihove nemogućnosti da žive zajedno – piše ona u “Praškom proleću”.

Madlenkina majka imala je društvo u Beogradu, žene sa kojim je često pila tursku kafu i gledala u šolju. I dalje opčinjena tim “srpskim običajem”, Medlin Olbrajt u knjizi detaljno opisuje kako se gleda u šolju.

Ana Korbelova upoznala je Tita na državni praznik Čehoslovačke. Taj je susret, zbog implikacija koje će imati, podrobno prikazan u “Praškom proleću”. Kada je Tito stigao u njihovu kuću mala Medlin i njena sestra Kati dale su mu buket belih ruža, a Tito im se zahvalio i rukovao se sa njima. Posle toga je počeo da jede i pije, ali samo hranu koju je spremio njegov kuvar. Nije želeo ni da pogleda čehoslovačke specijalitete, što je razbesnelo Medlininu majku, pa mu je prinela mu “parki”, čuvenu začinjenu češku kobasicu, pojela polovinu pred njim, a onda ga je ponudila. Tito se nasmejao, pojeo je i tražio repete.

Nekoliko meseci posle toga jedan jugoslovenski vojnik umarširao je u njihovu kuću, noseći na srebrnom poslužavniku kutiju u crvenom somotu. U njoj je bio prsten, sa utisnutim datumom rođenja majke Medlin Olbrajt i četrnaest dijamanata. Porodica je ovaj prsten zvala “Titov prsten”, a kada ga je Josef Korbel prvi put video, namrštio se i rekao: “Pitam se čiji su prst morali da se odseku sa tim prstenom”. Prsten je, pred majčinu smrt, Medlin Olbrajt dobila na poklon. Nosila ga je 1980. u Beogradu na Titovoj sahrani.

Dok su se u Čehoslovačkoj lomila koplja za i protiv komunista, porodica ambasadora Korbela provodila je odmor u Sloveniji, na Bledu, zajedno sa Brozom i njegovim saradnicima. Korbel je ubeđivao Tita da prihvati američku pomoć i da pošalje delegaciju na konferenciju u Parizu, gde se raspravljalo o Maršalovom planu. Tito je prvo pristao, ali je potom povukao odluku. Madlen nikada nije saznala zašto, mada u knjizi pretpostavlja da je posredi bio veliki pritisak Moskve.

Medlin se u Beogradu često osećala usamljenom, ali se ne može se reći da nije imala prijatelje među Jugoslovenima. Najbliži prijatelji – koji su zamenili Ribnikare – bili su porodica Janković. Glava porodice bio je, koliko se Olbrajtova seća, Pavle Janković, novinar predratne agencije “Avala”, “Politike” i pariskog “Monda”, koji je često razgovarao sa Korbelom o svemu što se događa u Beogradu. Sa njima i njihovim sinom “Nidžom”, petogodišnjim najboljim drugarom njene sestre Kati, porodica se često šetala Kalemegdanom.

Jankovići su dolazili kod Korbelovih i na Svetog Nikolu i na katolički Božić, a Korbelovi su uzvraćali posete i zajedno sa Jankovićima išli u crkvu (koju Olbrajtova u knjizi naziva “grčka pravoslavna crkva”). U crkvu se, govori ona, išlo bez obzira na to što su komunisti pokušali da nateraju ljude da zaborave na veru.

(Espreso / 24sedam)