ČETIRI PUTINOVA MOĆNIKA: Za njih se veruje da vladaju Rusijom zajedno sa njim (FOTO)

Opisujući Vladimira Putina i njegov uži krug, često sam razmišljao o zapažanju Johna Maynarda Keynesa o Georgesu Clemenceauu, francuskom premijeru tokom Prvog svetskog rata, za kojeg je rekao da je bio potpuno razočarana osoba koja je "imala jednu iluziju - Francusku".

Nešto slično bi se moglo reći i za rusku vladajuću elitu, što pomaže objasniti rizično kolektivno kockanje s invazijom na Ukrajinu. Ta elita je možda nemilosrdna, pohlepna i cinična, ali nije cinična u pogledu ideje ruske veličine, za Financial Times piše analitičar Anatol Lieven.

U nastavku prenosimo delove njegovog teksta.

Zapadni mediji koriste izraz "oligarh" u opisu super-bogatih Rusa, uključujući i one koji sada potpuno ili većinom žive na Zapadu. Pojam je postao popularan 90-ih i dugo je bio zakopan. U vreme predsednika Borisa Jeljcina mala skupina bogatih poslovnih ljudi zaista je dominirala državom, koju su opljačkali u saradnji s visokim dužnosnicima. Ovu skupinu je, međutim, Putin razbio tokom svojih prvih godina na vlasti.

Prkose Putinu

Tri od sedam vodećih "oligarha" pokušala su politički prkositi Putinu. Boris Berezovski i Vladimir Gusinski oterani su u inozemstvo, a Mihail Hodorkovski je zatvoren i potom prognan. Ostalima, kao i njihovim brojnim manjim ekvivalentima, bilo je dopušteno zadržati svoje poslovanje unutar Rusije u zamenu za bezuslovnono javno podčinjavanje Putinu.

Kada je Putin nakon pokretanja invazije na Ukrajinu preko videoveze susreo vodeće ruske poslovne ljude, nije se postavljalo pitanje ko je izdavao naredbe.

Kako Rusija tone sve dublje u vojnu kaljugu i ekonomsku krizu, središnje je pitanje - ako se rat ne okonča brzo mirovnim sporazumom - mogu li Putina ukloniti ili uveriti da odstupi same ruske elite te tako pokušati izvući Rusiju i sebe iz jame koju im je iskopao. Za procenu ovih izgleda potrebno je razumevanje prirode savremenih ruskih elita, a pre svega Putinovog unutrašnjeg jezgra.

Unutrašnje jezgro čine ministar obrane Sergej Šojgu (bivši ministar za hitne slučajeve, a ne i profesionalni vojnik).

Nikolaj Patrušev, bivši šef unutarnje obaveštajne službe, a sada tajnik ruskog Veća za nacionalnu sigurnost, Nariškin i Igor Sečin, bivši potpredsednik vlade kojeg je Putin imenovao da vodi naftno preduzeće Rosneft. Ako su najviši ekonomski nosioci dužnosti s "domoljubno liberalnim" sklonostima ikad bili deo ovog unutrašnjeg jezgra, sada su već odavno isključeni.

Moćnici ili silnici

Ovi ljudi su u Rusiji poznati kao moćnici ili silnici. Treba podvući jasnu granicu između moćnika i širih ruskih elita - velikih i vrlo raznolikih i razjedinjenih gomila vrhunskih biznismena, visokih nosioca dužnosti izvan najužeg kruga, vodećih medijskih osoba, generala, domoljubnih intelektualaca i šarolike ekipe domaćih uglednih ljudi koji čine vođstvo Putinove stranke Jedinstvena Rusija.

Među širim ruskim elitama već je očita nelagoda zbog invazije na Ukrajinu i njenih posledica. Naravno, ovo je počelo s ekonomskim elitama, s obzirom na njihove duboke poslovne veze sa Zapadom i njihovo razumevanje katastrofalnog uticaja zapadnih sankcija na rusko gospodarstvo. Roman Abramovič, čija je nelagoda u potrazi za kupcima za FC Chelsea prilično očita, otkrio je da je prodaja zaustavljena ove nedelje nakon što je njegova britanska imovina zamrznuta. Mihail Fridman, predsednik Alfa grupe (koja je već teško pogođena zapadnim sankcijama) i jedan od preživelih "oligarha" iz 90-ih, pozvao je na brz završetak rata, kao i aluminijumski magnat Oleg Deripaska.

Njima, međutim, nedostaju kolektivne institucije i, što je možda još važnije, kolektivni identiteti koji bi im omogućili da se udruže i sruše Putina. Dumu, donji dom ruskog parlamenta, jedan ruski prijatelj jezgrovito mi je opisao kao "kompot pun različitog trulog povrća". Ovo je neukusno preterivanje - Duma ima neke sasvim pristojne ljude - ali bilo bi uzaludno tražiti u njoj bilo kakvo političko vođstvo.

Međutim, moćnici su toliko blisko izjednačeni s Putinom i ratom da bi promena ruskog režima morala uključivati odlazak većine s vlasti, verovatno u zamenu za obećanje da neće biti ushićeni i da će zadržati bogatstva svojih porodica (to je bila garancija koju je Putin dao svome prethodniku Borisu Jeljcinu).

Moćnici su duboko korumpirani, ali njihova korupcija ima posebne značaje

Moćnici su duboko korumpirani, ali njihova korupcija ima posebne značaje. Domoljublje je njihova ideologija i samoopravdanje njihovog golemog bogatstva. Jednom sam razgovarao uz šoljicu čaja s visokim bivšim sovjetskim nosiocem dužnosti koji je održavao kontakt sa svojim starim prijateljima iz Putinove elite.

"Znate, u sovjetskim danima većina nas je bila zaista zadovoljna dačom, televizorom u boji i pristupom posebnim trgovinama s nešto zapadnjačke robe i praznicima u Sočiju. Bilo nam je savršeno ugodno i upoređivali smo se samo s ostatkom stanovništva, a ne sa zapadnim elitama", rekao je bivši nosilac dužnosti, te nastavio:

"Danas, naravno, moćnici vole zapadnjački luksuz, ali ne znam čini li ih sve to kolosalno bogatstvo sretnijima ili im je novac ipak najvažniji. Mislim da je jedan od razloga što kradu u takvim razmerama taj što sebe vide kao predstavnike države i smatraju da bi bilo ponižavajuće kad bi bili siromašniji od gomile poslovnih ljudi, čak i svojevrsna uvreda za državu. Nekad je službeni čin davao vrhunski status. Sada morate imati i ogromne količine novca. To je ono što su devedesete učinile ruskom društvu."

Moćnici su prirodno vezani uz ideju javnog reda, poretka koji jamči njihovu vlastitu moć i imovinu, ali za koji takođe veruju da je ključan kako bi se sprečio povratak Rusije u haos 90-ih i rusku revoluciju i građanski rat. Katastrofa 90-ih, prema njihovom mišljenju, nije obuhvatila samo propast države i gospodarstva već i društveno destruktivnu moralnu anarhiju, a njihova reakcija nije bila drugačija od one konzervativnog američkog društva do 60-ih ili konzervativnog nemačkog društva do 20-ih godina 20. veka.

U tome Putin i moćnici imaju simpatije vrlo velikog dela ruskog stanovništva, koji je i dalje ogorčen, kako zbog načina na koji su izdani i opljačkani 90-ih tako i zbog onoga što doživljavaju kao otvoreni prezir prema običnim Rusima od strane liberalne kulturne elite Moskve i Sankt-Peterburga.

Jedna od najgorih posledica rata

Jedna od najgorih posledica ovog rata bit će duboka i dugotrajna ruska izolacija od Zapada. Verujem, međutim, da Putin i moćnici (iako ih nema mnogo u širim elitama) pozdravljaju ovu izolaciju. Oni su impresionirani kineskim modelom: ponizno dinamično gospodarstvo, disciplinirano društvo i rastuća vojna supersila pod kontrolom nasledne elite koja kombinuje ogromno bogatstvo s dubokim domoljubljem, promičući ideju Kine kao odvojene i superiorne civilizacije.

Oni možda žele da Zapad gurne Rusiju u naručje Kine, uprkos riziku da to Rusiji nametne zavisnost od Pekinga. I naravno, veruju da će rat u Ukrajini učvrstiti patriotska osećanja u Rusiji u potpori njihove vladavine, kao i dopustiti pojačanu represiju u ime potpore ratnim naporima. Ova represija je već počela, zatvaranjem poslednjih preostalih nezavisnih medija u Rusiji i zakonima koji svaku kritiku rata kažnjavaju kao izdaju.

Iznad svega, iz dubokih podsvesnih, kulturalnih, profesionalnih i ličnih razloga, moćnici i ruska službena elita gotovo su potpuno i neopozivo privrženi ideji Rusije kao velike sile i jednog pola multipolarnog sveta. Ako ne verujete u to, niste deo ruskog establišmenta, kao što ako ne verujete u američki globalni primat, niste deo američkog spoljnog i sigurnosnog establišmenta.

Poziciju Ukrajine u ovoj doktrini precizno je sažeo bivši američki savetnik za nacionalnu sigurnost Zbigniew Brzezinski: "Bez Ukrajine, Rusija prestaje biti evroazijsko carstvo.

Ruski establišment vidi podsticanje ukrajinskog nacionalizma kao ključni element u antiruskoj strategiji Vašingtona. Čak i inače smireni i razumni članovi ruskog establišmenta besno su režali kad sam se usudio u razgovoru sugerisati da bi za Rusiju možda bilo bolje da ostavi Ukrajinu na miru. Čini se da su spremni, ako je potrebno, boriti se još dugo i uporno, uz golemu cenu i rizik za njihov režim, kako bi sprečili da se to dogodi, zaključuje Anatol Lieven za Financial Times.

(Espreso/Index.hr)