DRAMA I SUZE U UKRAJINI: Hiljade IZBEGLICA se bori za ŽIVOT, očajnički se hvatajući za svaku mogućnost BEGA (FOTO)

Kad je voz Svetlane Maksimenko ušao u ukrajinski glavni grad Kijev, otprilike na pola puta njenog putovanja od 1.300 kilometara od kuće do bezbedne teritorije, ljudi su se popeli na svaki slobodni deo vagona, ispričala je, hvatajući se očajnički za svaku mogućnost bega na zapad.

Neki su za sobom ostavili sav prtljag. Neki su preklinjali da ih prime.

„Bili su na kolenima na peronu", kaže Maksimenko.„Nije bilo mesta. Ljudi su bili nagurani u svakom prolazu, bilo je po pet ljudi na svakom krevetu.

"Maksimenko je putovanje započela u Harkovu, gradu na istoku Ukrajine koji su žestoko granatirale ruske snage, i zaustavila se, za sada, u Lavovu, gradu na oko osamdeset kilometara od poljske granice.

Lavov ima veliku centralnu železničku stanicu koja je postala usputna stanica za stotine hiljada izbeglica.

U skoro svakom kutku stanice tokom vikenda, u čekaonicama, podzemnim prolazima i duž čitavih perona, nalazile su se mase ljudi koji su spavali, nervozno čekali ili trčali na voz.

Bilo je napetih trenutaka kad su volonteri čuvari pokušavali da zadrže mase ljudi naguranih u izlaze na peron, u strahu da će propustili priliku da pobegnu.

Žene sa decom su plakale od stresa, u jednoj ruci stiskajući pasoše i porodične krštenice, a u drugoj samu decu.

Ispred stanice je bilo rastanaka u suzama, dok su vojno sposobni muškarci kojima je zabranjeno da napuštaju Ukrajinu ostajali i puštali porodice da idu dalje, ne znajući da li će ih ponovo videti.

Kad je stigla u Lavov, Maksimenko je u vozu sa svekrom i svekrvom i trogodišnjom ćerkom provela 26 sati.

Neki govore i o dužim putovanjima. Maksimenko je bila samo kap u reci ljudi koja je počela da se uliva u Lavov kad je Rusija otpočela invaziju, a narasla poslednjih nekoliko dana otkako su ruske snage pojačale bombardovanje ukrajinskih civila.

„Procenjujemo da je u četvrtak pristiglo 30.000 ljudi, u petak 100.000 i u nedelju najmanje još 100.000", rekla je Viktorija Kristenko, zvaničnica gradskih vlasti Lavova koja pomaže u rukovođenju prilivom izbeglica.

„Dajemo sve od sebe da se izborimo s tim, ali nikad još nismo videli ništa slično", kaže ona.

„Očekujemo još ljudi. Mogli bi da pristignu milioni njih. To je katastrofa.

„Ovi ljudi nemaju ništa sa sobom, samo jednu torbu, zato što su imali samo tri minuta da pobegnu i spasu svoje živote."

Stanica u Lavovu pucala je po svim šavovima od nagomilanih ljudi u petak veče, proredivši se blago tek kad su vozovi pošli za Poljsku, pre nego što bi se ponovo napunila novim pridošlicama iz bombardovanih gradova na severu, istoku i jugu Ukrajine.

Napolju je stajao Kolja (46), sa suzama koje su mu se slivale niz obraze dok je gledao kako odlaze njegova žena i dve ćerke tinejdžerskog uzrasta.

„Nadam se da će stići bezbedno do Evrope, tako bih voleo da sam sad s njima", kaže on.

„Ali ne smem da idem dalje od ovoga.", dodaje.

Ukrajina je zabranila muškarcima starosti između 16 i 60 godina da napuštaju zemlju, osim ukoliko nemaju invaliditet ili troje dece mlađih od 18 godina.

Zaustavljaju ih radi legitimisanja na stanici ili graničnim prelazima na zapadu.

Kolja je stajao 10 sati u vozu iz Kijeva da bi bio siguran da je njegova porodica bezbedno stigla u Lavov, ispričao je, a sada će se istim putem vratiti nazad da se pridruži 19 - godišnjem sinu i braći u borbi protiv Rusije.

„Vratiću se u Kijev i braniti svoj grad. To je moj dom", kaže on.

„Kako, ne znam - tražio sam im oružje, ali kako ću puškom braniti grad od projektila?"Koljina žena i deca će nastaviti dalje u Poljsku, čija je vlada poslala vozove i autobuse da prevezu ljude iz Ukrajine u njihovu zemlju, poštedevši desetine hiljada izbeglica traumatičnog putovanja i dugog čekanja da pređu granicu peške.

Do nedelje je granicu u Poljsku prešlo više od 1,5 miliona Ukrajinaca, prema podacima Ujedinjenih nacija.

Još stotine hiljada njih nalazi se u pokretu unutar Ukrajine.

Usred haosa na stanici u Lavovu, volonteri i saputnici pomagali su veoma mladima i veoma starima, noseći invalidska kolica i kofere uz i niz stepenice do perona, vodeći decu do prostorija na spratu gde mogu da dobiju tople obroke i pomažući starijima kad god mogu.

„Fizički mi je bilo veoma teško, naravno, ljudi su se veoma snažno gurali", rekla je Dusija Kostjuk (91) koja se ukrcala na voz u Harkovu u petak u devet sati uveče, stigla u Lavov u subotu u ponoć.

Sledećih 15 sati provela je u redu na stanici da bi prešla u Poljsku.

„Naša kuća je još bila na svom mestu kad smo polazili, ali granatiranje se nastavljalo svuda oko nas i rečeno nam je da je tamo sada strašno", rekla je Kostjuk.

„Nismo poneli ništa sa sobom, uzela sam samo dve haljine i to je to."

„Rođena sam i odrasla sam u Harkovu, nisam mnogo putovala pre, ne volim da putujem. Nikad nisam mislila da ću napustiti svoj dom na ovaj način."

Mnogi od onih koji su stigli u Lavov, baš kao i Kostjuk, ostaju na stanici sve dok ne mogu da se ukrcaju u voz za Poljsku - neki da bi prespavali noć ili više u bilo kom dostupnom ćošku.

Vazduh u velikim čekaonicama i hodnicima zasićen je toplotom i mirisom mase ljudi koji su u pokretu već mnogo dana.

Mnogi koji ne mogu da nastave direktno do Poljske, odlaze u grad da traže privremeni smeštaj.

U malom pozorištu u istorijskom starom gradu Lavova, namešteno je 20 kreveta za one koji moraju da provedu do tri noći u gradu pre nego što mogu da otputuju dalje.

Olga Adamenko (32) stigla je u nedelju uveče sa mužem i bolesnom dvogodišnjom ćerkom.

Vozili su se četiri dana iz Kijeva, usput zastajući u skloništima.

Ali sklonište u pozorištu već je bilo puno i nije se znalo da li će biti slobodnog kreveta za nju te noći, reklo je osoblje.

Bio je to problem sa kojim su se suočili mnogi te večeri, prema Kristenko, gradskoj zvaničnici, koja je rekla da je svih 20.000 privremenih kreveta u gradu već zauzeto.

U pozorištu, Adam Jemčenko, volonter, spremio se da počne da odbija ljude.

„Većina njih stigne kasnije, ali ljudi koji budu stigli do nas večeras neće dobiti krevet, moraćemo da ih pošaljemo negde drugde", rekao je on.

„Neki će nastaviti pravo do granice, ali tamo im se sprema osmočasovno čekanje na velikoj hladnoći."

Bila je to odluka koja je čekala i Adamenko, dok sedi u foajeu malog pozorišta delujući umorno i pod stresom.

Zastala je da podoji ćerku, koja je nemirna i uplakana.

Njen muž će uskoro morati da ih ostavi ovde u Lavovu i vrati se u Kijev da se pridruži snagama teritorijalne odbrane.

Pitala je volontere u skloništu kako da stigne do poljske granice autobusom i koji su najbolji granični prelazi.

„Možda ćemo poći već večeras", kaže ona.

Ali zabrinuta je zbog dugih redova na graničnim prelazima i što je izuzetno hladno.

„Čula sam da ljudi tamo čekaju u redovima tokom dana, a tokom noći ih meštani primaju u svoje domove, ali ne znam da li je to istina", kaže ona.

„Plašim se za bebu, bolesna je i umorna."

Adamenko je takođe počela više da se brine za muža.

Mislila je da je njihov lokalni odbrambeni bataljon na obodu Kijeva relativno bezbedan, ali tokom vikenda su se oko njega vodile žestoke borbe u kvartovima Buča i Irpin.

„To možda znači da će Rusi sada proći i kroz naš kraj", rekla je ona.

Kad je noć pala, Adamenko i njen muž napustili su pozorište i otišli u Lavov sa uputstvom kako da pronađu drugo sklonište, gde će se, ako ona uspe da pronađe krevet, oni rastati - ona će poći na sigurno u inostranstvo, on će se vratiti u opasnost kod kuće.

Kasnije u nedelju uveče, na železničkoj stanici je pristiglo i otputovalo više hiljada novih ljudi.

Čekali su u redovima koliko god su disciplinovano u ovim okolnostima mogli i nastavljali su da ispomažu jedni druge.

Volonteri su se probijali kroz masu sa poslužavnicima od kartonskih kutija, deleći čaj i grickalice u plastičnim čašama.

Dok se sve ovo dešavalo, Viktorija Kristenko, gradska zvaničnica, i sama je vozila troje svoje dece do poljske granice.

Krenuli su u nedelju ujutro, a u ponedeljak rano ujutro proveli su u kolima skoro 24 časa tokom ledeno hladne noći.

Na kraju su uspeli da pređu u Poljsku, a Kristenko je ostavila decu kod rodbine i započela dugi povratak nazad do Lavova. Plakala je dok je vozila.

„Izvinite, emotivna sam, zato što ništa nisam spavala", rekla je.

„Morala sam da odvezem decu na bezbedno sa druge strane granice i to sam i uradila, a sad moram da se vratim u Lavov da nastavim da pomažem."

Kristenko je rođena ovde u Lavovu. Nikad nije bila ponosnija na svoj narod, kaže.

Oni su „spremni da se odreknu poslednjeg paketa heljde ili konzerve hrane" kako bi pomogli drugima.

„Imamo samo jednu Ukrajinu i moramo da je sačuvamo", rekla je ona.

Prekinula je vezu i nastavila da vozi, uputivši se do njihovog trosobnog stana u gradu, gde je 17 žena i deca iz svih krajeva Ukrajine odmaralo posle dugog putovanja do Lavova.

Odvela je kući onoliko ljudi sa stanice koliko je mogla, rekla je.

Situaciju u Ukrajini iz časa u čas možete pratiti na našem blogu putem ovog LINKA.

(Espreso/BBC na srpskom)