MARINKOVIĆI NEMAJU HLEBA PO 2-3 DANA, DRUGARI IH IZBEGAVAJU I U JEDNOM SOBIČKU ŽIVE, SPAVAJU I JEDU: Pomozimo im!

Nemamo ništa, po dva-tri dana ne bude ni hleba. Deci za rođendan kupimo sok i naspemo svakom po pola čaše. Još se nije desilo gosti da nam dođu. Mnogo je teško”, bolno i uz duge pauze priča Elena, majka petoro dece.

Do porodice Marinković vode utabani tragovi siromaštva kroz selo Gornjani, opština Čučer–Sandevo, na obodu Skoplja u Skopskoj Crnoj Gori. Selo zaboravljeno u vremenu i prostoru, s ulicama nalik onima u žicom opasanom Orahovcu. Ceo krajolik nalikuje jedan drugome. Kako i ne bi kad su to nekada bili predeli pod istom vlašću naših svetih i prebogatih srednjovekovnih vladara.

Danas, potomci tih istih vladara, nadomak manastira Svetog Nikite, zadužbine Svetog Kralja Milutina, žive u rangu kmetova iz davnih vekova.

Porodicu, pored Elene, čine još otac Boban i sinovi od 14, 13, 6 i 3 godine, kao i ćerka od 12.

"U ovom sobičku od 8 m2 svi živimo, jedemo i spavamo. Nemamo ništa više od toga. Nema ni kreveta, prokišnjava, teškoće su, nažalost, svakodnevne", jada se namučeni Boban, koji izgleda bar desetak godina starije od datuma utisnutog u njegovoj ličnoj karti.

Zatočenici ove tamnice siromaštva, koji najviše ispaštaju, jesu ovi skromni mališani.

"Tesno je, ima samo tri kauča. Leti kad je baš vrućina, odemo nas dvojica na gornji sprat. Tamo je jedan krevet i nemaju vrata, pa se možemo bar malo rashladiti. Zimi je mnogo teško. Ne možemo ni da dišemo kada tata stavi drva da se ugreje soba", rekoše dečaci.

A društvo?

"Društva nema. Malo u školi što ostanemo na terenu da se poigramo i to je sve. Neće niko ni da se druži sa nama, kažu da smo siromašni", tužno su dodali.

Ovi hrabri momci nedavno su i ugasili požar kad se odžak zapalio. Prvi su reagovali i sprečili da se proširi na celu kuću. Ostaci toga još su vidljivi i nesanirani.

Paket jaja, džak brašna, vekna hleba i kesica kokica na starom televizoru vrlo verovatno će biti na višednevnom meniju. Trude se makar za decu uvek nešto da bude. Bez ormara, frižidera, stola za ručavanje… Umesto stolica, koriste cigle! O uslovima za učenje, izlišno je govoriti. Ipak, uprkos svemu, ta tamna soba je uredna, sa sve pod konac rasprostretim i usisanim tepihom. Tamu, osim dnevne svetlosti, razgone jedna sijalica i nekoliko traka sa šarenim lampionima. Poslednji pokušaj roditelja da deci makar na ovaj način približe radost praznika!

Marinkovići ne žele da pokleknu. Domaćin, građevinac i fizikalac, uspeo je u sklopu te udžerice da ozida izdvojeno kupatilo, kakvo takvo. Da imaju bar negde da operu zube i ruke.

"Radim na građevini, bude makar da preživimo. Moram još dosta toga da okrpim, nedostaje pola krova, stepenice su loše i nebezbedne. Supruga mi je jednom pala i povredila se. Od tada se plašim za decu i kosa mi se ježi kad vidim da su krenuli gore", kaže Boban.

"Deca su nam dobra i svi se lepo slažu. Kroz svašta smo prošli moje troje dece iz prvog braka i ja. Suze mi opet krenu na oči kada se setim svega. Nije za priču, izvinite", uključila se opet majka Elena u razgovor, koja, zbog stresa, ima problem sa šećerom.

Na kraju, oglasila se i jedina devojčica:

"Nekad bude hladno, nekad toplo. Kad ima drva, toplo je, a kad nema… Pomažem mami da čuva mlađu braću i da zamesi hleb. Svake noći maštam da imam roze sobu!"

KO ŽELI DA POMOGNE PORODICI MARINKOVIĆ, TO MOŽE DA UČINI OVDE.

Bonus video:

(Espreso / Srbi za Srbe / Prenela: J.N.)