ISPOVEST IVANKE (35) IZ HRVATSKE: Rešila je da podeli svoje iskustvo u PAKLU NARKOMNIJE

Na prvi pogled, za Hrvaticu Ivanku Marić (35) iz Vrgorca retko ko može da kaže da je iza nje dve decenije zavisničkog staža. Na njenu žalost, kao veoma mlada, sa samo dvanaest godina, počela je da konzumira drogu i nakon nekoliko uspona i padova u lečenju, na dobrom je putu da ozdravi. Za njeno izlečenje, najveći motiv su joj dvoje male dece kojima želi da bude majka kakvu zaslužuju.

- Završila sam samo osnovnu školu. Išla sam u dve srednje, nisam maturirala ni u jednoj. Jednostavno sam prerano počela... A počela sam već u šestom razredu s travom. Bila sam u društvu starijih, nabavka je išla glatko, srednjoškolci u ekipi sve su rešavali. Onda sam nakon osnovne škole počela da izlazim i idem na žurke gde je bilo normalno uzeti spid, kokain, šta god ima. Haos! - počinje Ivanka svoju ispovest za "Slobodnu Dalmaciju".

Dodaje kako nije mogla da se koncentriše ni na šta, bežala je i svađala se sa roditeljima.

- Bila sam nemoguća. Moja starija sestra je bila skroz drugačija, a u mene kao da je đavo ušao. A u stvari sam bila sramežljiva i povučena bez droge, koja bi me "digla" i dala mi skroz drugi karakter, bila sam tada puna samopouzdanja... Ali, brzo sam zaglibila. Prvi put sam ušla s 21 godinu u zajednicu "Susret" na Čiovu, u žensku kuću. Tamo sam provela skoro dve godine, bila sam čista, tada sam i uradila na ruci tetovažu kao simbol slobode, pticu - kaže Marić.

Šmrkanje u Mostaru

Ubrzo, opet se vratila starim navikama.

- Otišla sam nakon "čišćenja" da živim u Mostar sa jednim momkom, zaposlila se u kafiću. Uvek sam radila u ugostiteljskom sektoru jer nemam ni škole, a nisam imala ni papire za neku ambiciozniju karijeru. Normalno, nisam se nakon "Susreta" odmah gazila. Prvo je bilo "malo ću uzeti za vikend", pa opet "samo ću malo za izlazak", spid, belo, heroin isto, ali nikad intravenski. To je bila neka psihološka granica koju nisam htela da pređem, tako sam sebe držala u uverenju da nisam narkomanka, nego neka partijanerka. Ali imala sam problem... - svedoči ona.

Ujutru često nije mogla da ustane, pa je radila popodne u kafićima, a neretko i dilovala kako bi imala drogu za sebe.

- Izgubila sam normalne prijatelje jer je postalo vidljivo da nisam u redu. Deset godina tako sam živela, u stvari više životarila, u Bosni i Hercegovini. Užasan mi je postao život, stalno sam nekome dužna, odlučim da se skinem, ali onda u krizi prodam sve što imam, televizor, mobilni... Na kraju sam imala samo onaj na tipke. Jedino dobro što mi se dogodilo su deca, o kojoj se sad brinu moji roditelji. Vrtićki su uzrast, a ja želim na vreme da se uključim u njihovo odrastanje - kaže Ivanka.

"Pišem dnevnik"

Kako kaže, već dve godine je čista, ali zna da je borba čeka i u ostatku života.

- Volela bih da završim školu za trgovca, ili možda šminkera. E, to mi se jako sviđa i mislim da bih tu bila dobra! Samoinicijativno sam odlučila da dođem, a mogu da ostanem dok ne budem spremna za vanjski život. Želim da budem najbolja mama i osoba koja možda nema dobru prošlost, ali će zato stvoriti budućnost. Sad ovde osmišljavam jelovnik za kuhinju i pomažem u spremanju hrane. Naručujem namirnice i obožavam torte! Budim se u sedam, a ležem u 23 sata, kad se ugase svetla. Radim kao i drugi, praktikujem molitvu, pišem dnevnik, a sobu delim s još tri cimerke. Nekad gledamo filmove, igramo karte ili šetamo. U planu su nam karaoke, tome se radujem! - kaže Ivanka.

Najviše je raduju posete deci jednom mesečno, koliko često sme da izlazi iz terapijske zajednice "Ivan Dobri".

- Boriću se za sebe zbog njih! Planiram ovde da ostanem još dve godine - zaključuje Ivanka.

Bonus video:

(Espreso/Blic)