NI JEDNOM NE PITA ŠTA O PROTERIVANJU SA SVOJIH VEKOVNIH OGNJIŠTA MISLE SRBI: Da li je Stepinac mogao drugačije?

Istoričar Hrvoje Klasić, koji je prošle sedmice objavio po njemu sporne delove pisma Alojzija Stepinca upućena papi Piju XII danas tumači još neke stavove tadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa, uz pitaje da li je mogao postupiti drugacije.

Klasić kaže da uz sve navedeno u prošlonedeljnom tekstu problematičnim kod Stepinca smatra i to što mu se čini da on (u pismima i javnim nastupima) pre svega nastupa kao zaštitnik Katoličke crkve i katolika, a ne svih ljudi (u konkretnom slučaju građana NDH), pa čak ni svih hršćana.

To, ukazuje Klasić, Stepinca naravno ne čini zločincem, ali otvara prostor za razgovor o tome šta je za vreme rata činio, i da li je imao prilike da nešto učini drugačije.

Kao primer navodi delove pisma od 14. juna 1941. u kojem Stepinac obaveštava da je s Antom Pavelićem i Slavkom Kvaternikom pričao o tome da se određeni broj Slovenaca (200.000) preseli u Hrvatsku, a isti toliki broj Srba prebaci u Srbiju.

Klasić primećuje da se nadbiskup u razgovoru i pismu ni jednom rečju ne protivi ideji tzv. humanog preseljenja, a koja bi se danas na svakom sudu okarakterisirala kao primer etničkog čišćenja.

"I naravno da se nii jednom rečju ne pita šta o proterivanju sa svojih vekovnih ognjišta misle sami Srbi", naveo je Kasić u autorskom tekstu za hrvatski portal NET.

O tome kako se Stepinac odnosi prema katolicima, a kako prema nekatolicima, ukazuje Klasić, govori i jedno ranije pismo koje nadbiskup 23. aprila 1941. upuctio ministru unutrasnjh poslova NDH Andriji Artukoviću u kojem kaže: Povodom najavljenog donošenja protivjevrejskih zakona čast mi je upozoriti Vas na sledeće: imade dobrih katolika koji su jevrejske rase i koji su iz uverenja konvertirali iz jevrejskog verozakona ima među njima i takvih koji su se istakli kao dobri hrvatski nacionalisti. Smatram da bi bilo dobro da se kod donošenja potrebnih zakona uzmu u obzir taki konvertiti.

Iako će Stepinac kasnijih godina javno govoriti protiv rasizma, premda za rasizam nikada javno neće optužiti ustaški režim, iz ovog je pisma vidljivo, ukazuje Klasić. da je zagrebački nadbiskup imao priliku, ali da ministra unutrašnjih poslova nije upozorio da su rasni zakoni u prvom redu duboko nehumani i nehršćanski.

Naprotiv, navodi ovaj istoričar, u pismu Anti Paveliću od 21. juna 1941. Stepinac i dalje ne protestuje zašto uopšte postoje rasni zakoni (i logori) i što se na temelju istih nevini ljudi progone, nego protestuje što se tu i tamo nečovečno i okrutno postupa sa nearijevcima prilikom deportovanja u sabirne logore.

"Dakle, Stepinac ne moli Pavelića da ukine rasne zakone, zatvori logore i prekine s deportacijama nego predlaže da se upućivanje u logore vrši na taj način, da im bude omogućeno da spreme najnužnije stvari, piše Klasić.

Zanimljiva je, navodi Klasić, i Stepinčeva upotreba rasističkog termina nearijevac i dodaje da mu je jednom prilikom objašnjeno da se on samo koristio terminologijom koja je u tom trenutku bila uobičajena.

Naravno da ga ta činjenica, navodi autor, nije obvezivala da je i on koristi.

Možda bi se, smatra Klasić, katolici, ali i svi ostali hršćani, mogli zamisliti i nad Stepinčevim tumačenjem Božje zapovesti koja glasi ne ubij!.

U pismu koje nadbiskup šalje Anti Paveliću i u kojem spominje da su ustaše u Glini postreljali bez suda i istrage 260 Srba, Stepinac ističe da to po katoličkom moralu nije dopušteno i moli poglavnika da se na celom teritoriji NDH ne ubije nijedan Srbin, ako mu se ne dokaže krivica radi koje je zaslužio smrt.

Klasić kaže da je proučio nekoliko katekizama Katoličke crkve i nigde nije pronašao objašnjenje zbog koje to krivice neko zaslužuje smrt, odnosno kada je to, osim eventualno u samoobrani, dopušteno da čovek ubije čoveka.

Ukazuje da u trenutku kada je pisano ovo pismo (14. majaa 1941.) nikakve oružane aktivnosti protiv NDH, nikakvog ugrožavanja javnog reda ili ugrožavanja života hrvatskih građana, od Srba, nije bilo. Ali to nažalost mnogima nije pomoglo da ne “zasluže” smrt, piše ovaj istoričar.

Najzad, Klasić ponovo analizira Stepinčevo pismo od 14. juna 1941. u kojem govori o velikom interesu Srba šizmatika da uđu u Katoličku crkvu i kao jedan od razloga navodi da se ne može negirati niti sva beda šizmatičke (pravoslavne) crkve, te objašnjava da duboko moralno propadanje njihova klera snosi krivicu za nesreću stanovništva, odnosno da nisu dali nikakvu pomoć vernicima u ovoj oluji koja ih je snašla.

Klasić pojašnjava da je tačno da pravoslavni svštenici nisu pomogli srpskom stanovništvu pri masovnim deportacijama i masovnim smaknućima, ali ne zbog njihove moralne propasti, kako navodi Stepinac, nego zato što su među prvima završili u ustaškim logorima i po raznim stratištima.

Bonus video:

(Espreso / Tanjug)