ODMAH JE REŠILA DA SVE KAŽE, I TO BEZ UVIJANJA: Hrvatica se vakcinisala u Srbiji i opisala svoje iskustvo!

Hrvatski Jutarnji list preneo je ispovest hrvatske "kovid turistkinje" Zinke Bardić koja se vakcinisala u Srbiji.

"Nadam se da će Hrvatska učiniti isto prema susedima kad (konačno) dobije svoje količine kojih će na koncu biti više od onih koji će hteti da se vakcinišu."

U istoj sedmici dok su uz svetla reflektora vakcinisali moje vršnjake, Plenkovića i Jandrokovića, koji su, uz to, ne tako davno preboleli koronu, vakcinisani su moji roditelji u 80-im. Predsednik koji se okomio na predstavnika hrvatskih Srba cepljen je odavno. Isto dobrog zdravlja u 50-im.

Kao obična zdrava osoba u pedesetima moj red u Hrvatskoj je nakon cca tri milionite pristigle doze (dupla doza za sve starije od 65. i hronične bolesnike kojih je ukupno u Hrvatskoj oko milion i po).

Dinamikom kojom cepiva pristižu i kojom se vakciniše u Hrvatskoj, u kasnu jesen bih mogla dobiti prvu, početkom sledeće godine drugu dozu. Nije mi se grebalo i žickalo naokolo. Jer cepljenje je jedan od temelja javnog zdravstva koje počiva na solidarnosti mlađih sa starijima, zdravih s bolesnima. Nažalost, kod nas tako nije ispalo. Od prvoga dana vakcinacije. A i inače. No ajmo mi na priču kako se cepiti bez da okrenete i jedan jedini telefon ili vučete nekoga za rukav.

Pre mesec i po moj je partner dobio od nekog srpskog kolege link na prijavu za vakcinisanje na e-Upravi u Srbiji. On ju je popunio. I nakon 45 dana stiže mu poziv za vakcinisanje na beogradskom sajmu AstraZenekom. Da, Srbija ima sistem prijavljivanja putem eUprave već neko vreme. Istog dana kad njemu stiže poziv, popunila sam i ja aplikaciju koja je krajnje jednostavna. Jedino morate znati ćirilicu (e moj Filipoviću).

Biraš jesi li srpski ili strani državljanin, ako si strani, upisuješ broj pasoša. Biraš koje cepivo želiš. Poklikala sam samo ona priznata u EU (AstraZeneku, Fajzer, Modernu), Rusa i Kineza sam preskočila. Biraš i opštinu u kojoj se želiš cepiti. Odabrala sam Sremsku Mitrovicu jer je najbliže od Bajakova (granice). I mislim, ako i ja dođem tako za 45 dana na red – biće opet znatno pre nego dočekati red kod nas.

Međutim, već sledećega dana stiže mi e-mail u kojem me pozivaju za dva dana na vakcinisanje u Novi Sad, lokacija Novosadski sajam. Dan subota, vreme 13.50. Uz poziv, dobila sam formular (da, opet ćirilica) za popuniti (i pri dolasku imati isprintano, ide brže). Na njemu se nalazio i QR kod koji, skapiraću kasnije, otvara sva vrata. Odmah sam rezervirala termin za testiranje na “Štamparu”.

Premda vredni studenti na pultu za testiranje govore da nalaz stiže u roku 24 sata, znala sam, po iskustvu, da će rezultati testa stići do uveče. Iznazivala sam sve prijatelje mojih godina i starije, podelila s njima link na aplikaciju. Moram priznati da sam tada saznala i da se dosta mojih poznanika i prijatelja cepilo (ali da se ne zna), deo je bio i dosta podrugljiv. Prijatelj koji me odmah poslušao i popunio aplikaciju, pozvan je u roku nekoliko sati na vakcinisanje dan nakon mene, takođe na Novosadski sajam.

Spakovala sam osnovno (hrana, voda, lupoceti), isprintala PCR test potreban za prelazak granice i formular potreban za imunizaciju. Obeležila adresu Sajmišta na Google mapi, skinula je u offline format (da, postoji ta opcija, kao i opcija offline karata). Naime, pre ulaska u Srbiju, uputno je ugasiti data roaming inače se treba pripremiti za bankrot.

Krenula sam oko 9 ujutro, da me ne bi slučajno zahvatila gužva na granici. Naime, znam od prijatelja iz BiH da se oni u pravilu vikendom dolaze vakcinisati u Srbiju, a deo nih gravitira prema Bajakovu. U dnevniku Al Jazeere govorili su da je moguć dolazak na cepljenje AstraZenekom i bez najave, odnosno poziva.

Do Slavonskoga Broda još je i bilo nešto prometa, a nakon odvajanja auto ceste za Osijek tu i tamo neki slovenski ili BiH automobil, ajde i nešto austrijskih registracija. Da se ne zezam po benzinskim pumpama u Srbiji, natočila sam benzin na Spačvi, zadnjoj benzinskoj pre granice (premda je na povratku zaustavljanje preporučljivo pušačima zbog znatno jeftinijih doza za njihovu ovisnost).

Osim beskrajne kolone kamiona koja vas prati s desne strane u zaustavnoj traci, na izlasku iz Hrvatske i ulasku u Srbiju ispred mene je bio možda pet, šest automobila. Čekala sam ni tri minute. Naši granični policajci i policajke bez maski. Nadam se da ih se netko setio cepiti. Na srpskoj granici isto. Ali oni su ziher vakcinisani, bare ko je hteo. Pokazujem PCR i ličnu, policajac se zahvalio i vratio, carinik mi samo mahnuo. Dok sam ja mirno prolazila s leve strane su nekim momcima praznili celi auto. Neredak prizor koji se viđa uglavnom na našim granicama (u EU ih ionako uglavnom nema).

Nekadašnji auto-put Bratstva i jedinstva sa srpske je strane u mnogo boljem stanju nego što je donedavno bio. Putarinu plaćam karticom, premda sam imala nešto sitno zaostalih dinara s nekog od putovanja. Da se nađe, zlu ne trebalo. Ako ste komotniji pa bi do Novoga Sada celim putem po auto cesti – onda do pred Beograd pa na autoput Beograd – Novi Sad. Ako preferirate najkraću kilometražu, onda skrećete u Sremsku Mitrovicu pa preko Fruške gore do glavnoga grada Vojvodine. Taj put sam izabrala.

Prošla sam ga jednom ranije, davno, putujući na Exit festival. Ide ovako. Prvo mrkla ravnica. Bila sam sigurna da smo ili navigacija ili ja pogrešile. Pa naglo desno, pa voziš, pa njive levo i desno i onda odjednom kao da sam stigla u ‘Salaš u Malome Ritu’ ili upala u ‘Zimovanje u Jakobsfeldu’, seriju i film mog detinjstva iz 70 i neke s radnjom u Vojvodini.

Potom se ukazuje Fruška Gora. Cesta je i dalje uska, poput Sljemenske, ali dvosmerna. I gledam ja tako Banat, Srem i Bačku s Fruške gore i vozim dalje spuštajući se prema rodnom gradu nedavno od posledica korone preminulog Panonskog mornara. Offline navigacija me dobro služila i dovela gotovo do Novosadskog sajma.

Fulala samo 50-ak metara. Parkiranje, uzimanje dokumenata. Sunce predivno, ja u kratkim rukavima. Samo ću podići rukav i to je to. Uopšte mi nije jasno zašto to nisu svi oni koji su nam pokazivali svoja polunaga uglavnom loše održavana muška tela. Na glavnom ulazu me policajac pita: koje cepivo?

Nakon što sam rekla AstraZeneka usmjerava me levo da se javim sestrama. Ulazim u ogromnu halu, poput onih na Zagrebačkom velesajmu. U prednjem je delu puna stolica, potom idu stolovi sa sestrama, a u donjem delu paravani za cepljenje. Sve je vrlo skromno, ali besprekorno uredno. Sestra me upućuje u kabinu broj 10, poslednju s leva. Ispred mene dvojica. Već cepljeni sede sa strane na stolicama i čekaju 15 zadanih minuta da prođe. Većinom su ljudi došli zajedno, uglavnom iz BiH, svih dobi. Najmanje najstarijih.

(Espreso / Jutarnji list)