VEDRANA RUDAN SE OPROSTILA OD BALAŠEVIĆA EMOTIVNIM REČIMA: Plačemo, a već za koji dan ćemo ISPALJIVATI MRŽNJU!

- Nikad više nećemo otići na koncert, ni pevati o Vasi Ladačkom, ni izlaziti zagrljeni iz dvorane ili napuštati Arenu s rukom u nečijoj ruci - napisala je hrvatska književnica

Kantautor Đorđe Balašević napustio nas je u petak i za sobom ostavio neizbrisiv trag, zaostavštinu na kojoj će mu cela bivša Jugoslavija biti zauvek zahvalna. Od velikog Đoleta, uz kog smo se smejali i plakali, oprostio se veliki broj poznatih ličnosti, ali i njegovih fanova širom Balkana, a reči pozdrava uputila mu je i Vedrana Rudan, hrvatska književnica i novinarka.

Njen tekst "Đole", preuzet sa sajta Rudan.info, prenosimo u celosti.

- Koka iz Ljubljane poslala mi forvardušu. Rekao je jednom Đorđe Balašević: "Život? To ti je ono na grobu, pa kad piše godina rođenja i godina smrti. E, ona crtica između, to je život…".

Većina ljudi je zla. Obuzeti smo strastvenom mržnjom. Mržnja truje. Zato s vremena na vreme osetimo potrebu da sa sebe skinemo prljavu kožu, da udahnemo čist vazduh, da dahnemo u nekoga ljubav. S vremena na vreme.

Mi građani Zemlje Koje Više Nema znali smo da ćemo s vremena na vreme moći otići na mesto gde ćemo za minut, deset minuta, sat, dva ili pet, postati, ako ne dobri, onda sigurno bolji ljudi. To je mesto uvek bilo koncert Đorđa Balaševića.

Potpuno je svejedno jesmo li pokušavali da postanemo bolji u Novom Sadu, Puli, Ljubljani, Zagrebu, Beogradu… Svi ti gradovi, i ne samo oni, bili su mesta gde smo tražili Dobrotu i sretali čoveka koji nije bio poput nas.

Kad smo živeli u miru, pevao nam je o ljubavi. Kad smo živeli u ratu, pevao nam je o ljubavi. Sve naše mržnje bile su samo naše. Sve naše puške bile su samo naše. Krv na našim rukama bila je naš izbor. Đole nam je pevao i pevao i pevao i pevao. O ljubavi.

Danas plačemo. Plačemo zbog sebe, naravno. Naša "crtica između" još uvek stoji uz jednu brojku. Živi smo, ako je ovo život, i već se dva dana kupamo u ljubavi. Nismo, kratko nismo, ali ipak nismo samo obični ljudi. Čitava Jugoslavija je od sinoć na Balaševićevom koncertu.

Ali… Uzalud nam trud i cveće i suze i plišani zečevi i mandarine. Gotovo je. Ukazala nam se Đolina "ona crtica između". Nikad više nećemo otići na koncert, ni pevati o Vasi Ladačkom, ni izlaziti zagrljeni iz dvorane ili napuštati Arenu s rukom u nečijoj ruci.

Plačemo. Neće to dugo trajati. Već za koji dan ispaljivaćemo mržnju, deliti se na "nas" i "njih". Pisaćemo ogavne stvari na internetu, i psovaćemo jedni drugima i rod i porod. Duboko u sebi ili plitko u sebi znaćemo da smo bezimeni neki, obični neki, nebitni neki. Naša crtica još nije „između“, ali šta to o nama govori?

Živi smo, a karte za koncert se više nikad prodavati neće. Jebena, jebena, jebena „crtica između“. Đole se možda spasio. Nama koji smo ga voleli spasa nema. Ništa mi od njega naučili nismo. Jebiga! Dobrota nije zarazna.

Ipak, kad malo bolje razmislim, nije sve toliko crno koliko jeste? Možda će posle nas doći neki novi klinci koji će zagrljeni slušati mrtvog Đoleta i razumeti ga bolje nego što smo ga razumeli mi kojima je godinama živ u gluve uši pevao o ljubavi.

E, moj Đole! - napisala je Vedrana Rudan.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf)