POSLE ZEMLJOTRESA U PETRINJI, POLITIČKI ZEMLJOTRES U HRVATSKOJ: Otkriveno kako su UPADALI U SRPSKE KUĆE 1995!

Hrvatski Jutarnji list je objavio priču o nastavku progona Srba u Hrvatskoj, koji su na podmukao način vršili njihovi političari. Prenosimo ovaj tekst:

"Nakon onoga koji je protresao zemlju i građevine, na glinskom području usledio je politički potres koji je ukazao na upitnu sposobnost glinskog gradonačelnika Stjepana Kostanjevića, kao i na aferu s nekretninama sisačkog župana Ive Žinića. Kostanjević i Žinić politička su deca Marka Sremića, koji još uvek kroz HDZ, pa i preko Organizacije dragovoljaca Domovinskog rata čiji je predsednik, iz senke ima veliki uticaj na glinsku svakodnevicu.

Priča koja ga povezuje sa Žinićem, međutim, puno je dublja. Osim što su zajedno ušli u oslobođenu Glinu nakon akcije Oluja, zauzeli su i susedne kuće. Žinić, kako je poznato, na adresi Runjaninova 7, a Sremić, što šira javnost ne zna, nekoliko kuća dalje, u Runjaninovoj 3. U kući koju je uzeo Žinić živela je dobrostojeća porodica Paspalj, a u Sremićevoj još bogatija porodica Jednak, Stevo koji je bio šef Croatia osiguranja, i Zlata, glinska stomatologinja.

Porodice Jednak i Paspalj bile su jedne od najpoznatijih glinskih porodica, njihove kuće bile su najlepše u gradu, međusobno su bile u kumskim odnosima. Zlata Jednak i Mira Paspalj i dalje su u kontaktu, jedna živi u Beogradu, druga u Novom Sadu. Spomenimo i da je u kući pokraj Jednakovih živeo Ljuban Paspalj, Stevin otac koji je ušao u istoriju kao jedini preživeli meštanin ustaškog pokolja 1941. u pravoslavnoj crkvi, kada je zaklano više od 1700 ljudi.

Razlika u dva slučaja

Kao i Žinić u Paspaljevu, Sremić ulazi u kuću porodice Jednak posle Oluje. Iako će nam Sremić tvrditi da je to bilo 1996. godine, Središnji državna kancelarija za obnovu i stambeno zbrinjavanje nam potvrđuje da mu je kuća u Runjaninovoj 3 dodeljena rešenjem Komisije za privremeno preuzimanje i korištenje imovine od 19. septembar1995. Isti slučaj 1999. godine. APN otkupljuje kuću Jednakovih 3. novembar1999. godine i daje je u najam Sremićima, a jednako tako 31. decembar 1999. godine otkupljuje je od Paspaljevih da bi je dao Žinićima - u oba slučaja po najmu od 100 kuna mesečno.

Postoji, međutim, jedna velika razlika u dva slučaja. Iako je Sremić poreklom iz obližnjeg Dvorišća, prije rata je živio u Zagrebu i nije imao pravo na stambeno zbrinjavanje kao Žinić, no to ga nije sprečilo da zadrži "svoju" nekretninu u Runjaninovoj. Na tu je adresu prijavio svoje tri kćeri, Jelenu (1981.), Anu (1983.) i Mariju (1988.). Jelena podnosi zahtev za stambeno zbrinjavanje, potom se ono prebacuje na Anu. Prema dokumentima, sve tri sestre, dakle, stanuju u kući u Glini, i to same, iako te 1999. godine imaju 18, 16 i 11 godina.

U to je vreme Marko Sremić gradonačelnik Gline koji je formalno prijavljen u Zagrebu, kasnije će zbog izbora prijaviti prebivalište u Dvorišću, ali nikada ne i u Runjaninovoj 3. Pitali smo državni Ured je li uobičajeno da roditelji ne ostvaruju pravo na zbrinjavanje, a njihova deca da, na što su nam odgovorili "kako u skladu sa Zakonom o područjima posebne državne nege, temeljem kojeg je podnositeljima zahtjeva za stambeno zbrinjavanje donesena saglasnost o pravu na stambeno zbrinjavanje, ne postoji definicija porodice, već se kaže da prava iz navedenog zakona ostvaruju fizičke osobe koje imaju prebivalište i borave na područjima posebne državne nege".

Dakle, pojašnjavaju nam, "nije bilo nužno da svi članovi nekadašnje porodice (na primer članovi domaćinstva pre 1991. godine ili članovi porodice u kasnijem razdoblju) budu i članovi porodice na zahtevu za stambeno zbrinjavanje".

Braniteljska penzija

Tu nije kraj. Na osnovi ugovora o iznajmljivanju koji Ana preuzima od sestre Jelene Ministarstvo mora, turizma, prometa i razvitka s Anom Sremić Naglić 11. marta 2008. godine sklapa ugovor o kupoprodaji nekretnine u iznosu od 159.854,20 kuna te ona postaje vlasnica. Napomenimo da je APN za istu nekretninu porodice Jednak isplatio 319.707 kuna samo devet godina ranije. Pojasnili su nam da je kupac, Ana Sremić, dobila 50 posto popusta - zbog jednokratne uplate.

O stvarnoj vrednosti kasnije će nam pričati prva vlasnica Zlata Jednak koja je rekla da im je kuća, zajedno s pokretnostima, bila osamdesetih procenjena na dva miliona njemačkih maraka. Marko Sremić za to je vreme sagradio vilu u Dvorišću za koju danas, isto kao i 2005. godine u imovinskoj kartici, kaže da je klet od 60 kvadrata stambenog prostora. Godinama kupuje zemlju i širi okućnicu, s vinogradima, šumama i poljima do danas je došao do nestvarne 93 zemljišne čestice i 156.547 kvadrata zemljišta.

Sve je, izgleda, stekao od svoje braniteljske penzije koja je po njegovim rečima došla do 7500 kuna i gradonačelničke volonterske naknade od 7500 do 12.000 kuna, koju je paralelno ubirao do 2009. godine. Od OPG-a i vinograda zaradi tek 150.000 kuna godišnje, što mu je "džeparac za unuke".

- Sve je čisto, prijavljivali su me kazneno deset puta, sve je ovo jednako toliko puta prošlo kroz sistem. Zato vam se ja sada, momci moji, kesim - rekao nam je Marko Sremić u glinskoj knjižnici, gde smo se našli na razgovoru. Odmah nam je rekao da se nikada nije u životu ni na koga naljutio, ali da ima jednu lošu osobinu - dugo i dobro pamti. Nije bilo zabranjenih pitanja, iako je u njegovim odgovorima bilo velikih rupa. Krenuli smo od Žinića, "čijoj je materi čuvao krave dok je vezala da bi se udala".

- Svi su oni pod mojim krilom stasali i otišli, misle da su se visoko popeli, a ja sam daleko pre od njih bio bolji u suštini, a i danas sam. Žinića sam stavio odmah 1995. za pročelnika za gospodarstvo, bio je predsednik Vijeća, Poglavarstva, pa i na mestu mog zamenika gradonačelnika. Došao mi jednom Jure Radić i upitao me: Imaš li koga za mene? Rekoh, imam inženjera Žinića, evo ti ga i vozi. Rekoh mu, stari, ideš u Zagreb, meni dobro dođe da imam produženu ruku tamo - kaže Sremić, koji gradonačelnika Kostanjevića i danas zove "mali".

Obojici je bio ratni zapovednik i stranački predsednik. Da mu je posao Vladinog poverenika dao kum Vlado Veselica negira, ali potvrđuje da mu je bio prijatelj, jednako kao i Marko Veselica, Šime Đodan i drugi prolećari, ali i sam predsednik Tuđman. Kaže da su još osamdesetih dogovorili tko što preuzima te je njemu pripala Glina. Tada je živio u zagrebačkom stanu od 102 kvadrata koji je dobio pa otkupio od PBZ-a čiji je bio delatnik, a ima i garsonijeru koja je nasleđe od punice.

- To je bilo vreme koje se ne može mjeriti ni s današnjim trenutkom niti sa zakonodavnim okvirom. Vi mladi i nadobudni dođete i pitate jesam li ja odradio kako bi ti sad. A gde si bio kad je fijukalo okolo? - pita.

- Gde smo bili '91.? - pitam.

Tvrdi da se nakon Oluje i dolaska u Glinu čuo sa Stevom Jednakom, svojim školskim drugom.

- Javio mi se iz Zemuna. Ja mu kažem: E moj Stevo, kad te vidim drugi put morat ćeš opet bežati, pa Zemun je naš - priča Sremić, ilustrirajući "pošalicom" kako su ležerno komunicirali.

Odbijen zahtev

Potvrđuje da nije imao pravo na obnovu i nije je koristio, ali iz Kancelarije nam potvrđuju da je podnio zahtev, ali je odbijen. Obnovu kuće od 35 kvadrata je koristila njegova majka i jedan od dvojice braće, "klet" je gradio sam.

- Od 1999. godine ste, dakle, u najmu kuće od APN-a? - pitamo ga za Runjaninovu.

- Ja ne - odgovara uz smešak.

- Dobro, vaša deca - dodajemo.

- E, to je velika razlika - poentira.

- Vi ste prijavljeni u Zagrebu, ali ste gradonačelnik Gline (1999.) - pitamo.

- Ne, tada sam već bio u Dvorišću, morao sam promeniti prebivalište - govori.

- Kako kada ste tu klet sagradili 2007., osam godina posle - pitamo opet.

- Pa samo doneseš vlasnički list od zemljišta i eto - otkriva na koji način je očito lažirao prebivalište, jer na tom "gruntu" još uvek nema upisanih nekretnina.

- U redu, ali gde ste živeli, spavali, doručkovali - pitamo.

- Bože moj, gde sam se zatekao, znaš kako je moj deda rekao, moraš sine u svakom selu imati kuću - odgovara i nikako ne priznaje da je čitavo vreme bio tamo gde nije imao pravo biti - u Runjaninovoj."

(Espreso/Jutarnji.hr)