ZGRADA JE PALA NA NAŠ AUTO, A TATA SE BACIO NA MENE: Jezive reči malog Leona (4) nakon ZEMLJOTRESA U PETRINJI

Mi smo se vozili mama. Onda je ona zgrada pala na naš auto. Tata je skočio na mene, ja sam plakao. Jako. Tata je vikao:" Upomoć! Upomoć! Onda su došli ljudi, oni su nas iskopali. Tata je vikao: "Prvo dete, prvo dete!" Ja sam plakao, a onda su i tatu izvukli van. Tim je rečima Leon Hodak (4) majci Maji (29) prepričao trenutke razornog potresa u Petrinji koji ga je s ocem Josipom (36) zarobio u automobilu. On je onaj uplakani dečak na nosilima u očevom zagrljaju na fotografiji koja je obišla svet. Njegova majka Maja Spoja tog 29. prosinca doživjela je najgore i najtraumatičnije trenutke u životu. Jer, nakon razornog potresa 6,2 po Rihteru par sati nije znala šta joj je s mužem i sinom.

- Mi živimo na izlazu iz Petrinje. Dan nakon prvog potresa u Petrinji, za koji smo mislili da je jak, još smo bili potreseni. U tom prvom potresu nam se zaokrenuo dimnjak i Josip ga je išao popraviti. Budući da se pomaknula i antena i nestalo je signala za Leove crtiće, suprug je rekao da ide do grada po nešto da pritegne antenu. Rekao je da je lep dan i da će povesti Leona. Napomenula sam im da požure kući i da se ne zadržavaju. To je bilo deset minuta pre potresa. Oni su otišli, a kad je zatreslo, bila sam u kući. Došla sam do štoka koji deli hodnik i dnevni boravak. Bacilo me na pod. Ljudi kažu da je trajalo 20 sekundi, meni se činilo da je trajalo godinama. Ormar u hodniku je pao i zaprečio mi put do ulaznih vrata. Prvo sam pomislila: Dobro, gotovo je. A odmah nakon toga upitala sam se gde su mi dete i suprug - priseća se Maja i priznaje da je ovo prva noć da je odspavala duže od pet minuta. Napolju je čula vriskove i plač ljudi. Uzela je samo mobilni. Ostale stvari ostale su zarobljene ispod ormara kojeg nije mogla pomaknuti. Ni sama ne zna kako se uspela preko njega probiti do ulaznih vrata.

- Gledam taj ormar, ne znam gde da idem, ne znam kako sam preko njega uspela izaći . Istrčala sam na dvorište bosa, u kratkim rukavima. Susedi su odmah priskočili, dali mi jaknu i papuče i pitali gde su Leon i Josip. Mahnito sam zvala. Nikoga nisam mogla dobiti. Mi u tom trenutku uopšte nismo znali na šta liči centar Petrinje. Oko sebe sam videla uplakane ljude, urušene dimnjake i krovove. Nakon četrdesetak minuta ljudi su se uspeli probiti do nas. Rekli su nam da se centar Petrinje urušio, da su ljudi pod ruševinama i da ima povređenih. Ja sam i dalje mahnito zvala. Josipov mobilni zvoni i ne javlja se. Zvala sam ga milion puta. Luda od brige. Dobila sam njegove roditelje i rekli su mi da nisu kod njih. Tek oko 13.30 Josip me nazvao s nepoznatog broja. Pitao me jesam li dobro i rekao da su u bolnici, da je Leon dobro, da on mora ići na preglede te da nazovem svoju mamu da dođe u bolnicu da bude s Leonom dok ja ne dođem - priča Maja. Svekar ju je vozio do Siska i zbog popucalog puta jedva su se uspeli probiti. Ništa je nije moglo zaustaviti i jedva je čekala da zagrli supruga i sina.

- Moji roditelji žive u Sisku i baki je u potresu ormarić pao na ruku, tako da su oni već bili na putu za bolnicu. A pred bolnicom haos. I totalni kolaps. Nisam znala i imala koga što pitati. Ljudi na nosilima u kolicima.. Uletela sam unutra. I tamo je bio kolaps. Bolnica je jako i stradala, evakuisali su ljude i slaće ih za Zagreb. Nekoga sam povukla za ruku i rekla da tražim Hodak Leona i Josipa, da su povređeni u potresu. To je čula moja mama koja je bila na ulazu, došla je do mene i rekla da su tu, da su dobro i da ne plačem - svedoči Maja. Teško joj se stalno vraćati na to. Izbegava gledati snimke razorene Petrinje i okolnih sela, posebno snimak na kojoj su njen sin i suprug netom izvučeni iz smrskanog auta.

- Zagrlila sam i izljubila sina. Bio je jako uplakan i uplašen. Rekao mi je: "Od neke tete dobio sam dve čokoladice, ali sam još uvek plakao." Žalio mi se da ga boli stomak i ruka, a priključili su ga na infuziju da se malo oporavi i da ne dehidrira od šoka. Poslali su nas u Klaićevu na daljnje pretrage, ali u našem vozilu. U Zagreb nas je dovezao svekar, rendgen je pokazao da Leon, srećom nije ništa slomio. Josip je u KBC Zagreb, slomio je osam rebara, i srećom nema oštećenja organa i glave. To je čudo. Pokušavam ne gledati nikakve snimke potresa, jer mi odmah kroz glavu prođe šta je moglo biti. Pogotovo kad vidim smrskani auto. Nitko nikada ne bi rekao da bi neko iz tog auta mogao izaći živ. To je čudo i taj 29. decembar im je novi rođendan - kaže Maja. Sa sinom se smestila u Zagrebu kod rodbine. Ne zna koliko će Josip biti u bolnici. Leon stalno pita kada će doći tata i kada će svi zajedno ići kući. Maji je na to pitanje teško odgovoriti. Cela joj je situacija teška. Mora biti jaka zbog dečačića koji treba svu njenu ljubav, pažnju i sigurnost.

- Bez obzira na to kako se osećam i što osećam, moje dete i dalje ima četiri godine. I dalje ga treba animirati i provoditi vreme s njim. A ja ne mogu biti dobra mama ako psihički nisam dobro. On je još uvek mali, poremećeni su mu uobičajeni rituali i cela je situacija drugačija. Ali je dobro. Spava noću. Ne plače u snu. Juri 200 na sat, čuje se i vidi s tatom tokom videopoziva i mislim da će zaista biti u redu kada Josipa otpuste iz bolnice - kaže Maja. Roditelji su joj pokazali unutrašnjost kuće u Petrinji.

Sve je popadalo, nameštaj je slomljen, niti dnevna, niti dečja soba nisu u funkciji. Ali, to je nevažno. Bitno je da su joj dete i suprug u redu.

- Ljudi su me oduševili količinom dobrote i pomoći. Sinoć smo se čuli s Enom Šarac, dirnuta sam jer ni nju život nije mazio, a odlučila je svom silom pokloniti Leonu PlayStation. Nadam se da ću joj se danas-sutra odužiti na neki drugi način. Novi auto smo rešili, ljudi su nazvali mog svekra i donirali nam auto. Zahvaljujem svima koji zovu i nude auto, ali sigurno mnoštvo ljudi u Petrinji i okolini treba automobil - rekla nam je Maja.

(Espreso.co.rs / 24sata.hr)